Nemci su zavoleli našeg cara Trojana

Reditelj Darijan Mihajlović angažman na srpskoj pozorišnoj sceni u poslednje vreme zamenio je radom u Berlinu, što je veliki pomak budući da zahtevna nemačka publika i te kako zna da bude kritična prema teatarskim stvaraocima, posebno onima koji dolaze sa strane. Do ovog Mihajlovićevog „transfera” došlo je posle lepog uspeha koji je srpski reditelj postigao u Švajcarskoj i Nemačkoj sa svojom  pozorišnom trupom „Torpedo”. Poziv da radi u Nemačkoj usledio je nedugo zatim. Mihajlovića su napre angažovali da režira Grimovu bajku „Devojka bez ruku” za pozorište koje se isključivo bavi postavkom nemačkih klasika.  Nemačkoj publici prikazao je i srpsku bajku „U cara Trojana kozje uši”, a usledio je i poziv da radi u okviru najveće letnje berlinske produkcije, to jest da režira Molijerovog „Tartifa”. Mihajlovićevo čitanje „Tartifa” od juna do septembra 2015. godine u Monbižu pozorištu u Berlinu imalo je čak 75 izvođenja pred 25.000 gledalaca. To nije sve.

– Nastavljam da sarađujem sa Amfiteatrom Berlin, gde ću i naredne godine, na sceni gde sam režirao „Tartifa”, postaviti i svoju novu predstavu „Falstaf”. Izazovno je pričati u Berlinu o Falstafu kao o žrtvi tranzicije, čoveku koga gazi moderno vreme i koji ostaje veran svojim normama iako svet oko njega već duboko srlja u rat – kaže Darijan Mihajlović koji ovih dana boravi u Beogradu.

Tako je najpre preko bajki Mihajlović polako, ali sigurno ušao u nemačke pozorišne krugove. Kako je tamošnja publika reagovala na srpsku bajku „U cara Trojana kozje uši”?

– Sigurno mi je najveći izazov, kao reditelju koji dolazi sa ovih prostora, da režiram nemačke klasike kao što su braća Grim. Braća Grim su u Nemačkoj lektira i svi odlično poznaju bajke koje su oni sakupili. Uradio sam naslove kao što su „Crvenkapa”, „Ivica i Marica”, „Sedam gavranova”, „Vuk i sedam jarića” u pozorištu Merhenhuten. To su, moram da napomenem, bajke koje se igraju za odrasle. Nemačka publika pri tom traži da to budu sasvim nova čitanja i novi pogled na njihovu klasiku, jer su već videli bezbroj verzija urađenih na klasičan način. Posle dve premijere, „Devojke bez ruku” i „Sedam gavranova”  u Berlinu, kada sam postavljao treći blok bajki, predložio sam da uradimo i našu srpsku bajku: „U cara Trojana kozije uši”. Vuk Stefanović je bio veliki prijatelj braće Grim, oni su ga upoznali sa Geteom i napisali predgovor prvom izdanju naših bajki na nemačkom jeziku, tako da nije bilo teško nagovoriti ih. Međutim, reakcija publike na našu bajku bila je zaista divna.

Na pitanje kako je uspostavio sponu sa nemačkim pozorišnim konzumentima, to jest kakav je to spoj – srpski reditelj i nemačka publika, Mihajlović kaže:

Darijan Mihajlović (Foto: Nebojša Babić)

Redovi za BrandaueraDarijan Mihajlović ispričao nam je i anegdotu iz svoje nemačke pozorišne avanture:– Imao sam tu čast da upoznam Klausa Marija Brandauera. Gledao sam jednu predstavu u Berliner ansamblu u kojoj on igra. Posle predstave, glumac Roman Kanonik, koji je igrao Tartifa u mojoj režiji, upozna me sa Brandauerom, jer igraju zajedno u Berliner ansamblu. Pitao me je kako radimo danas „Tartifa”, jer ga je on igrao osamdesetih godina. Pogledam ga i pitam da li je igrao Orgona, najstarijeg lika u Molijerovoj komediji. Brandauer se okrene, uhvati me za ruku, pogleda pravo u oči, pogledom koji ne ostavlja prostor za dalju diskusiju i kaže: „Tartifa sam igrao, Darijane. Bio sam i ja jednom mlad!” Glumac u njemu je toliko živ da, kad on igra u Berliner ansamblu, publika čeka u dugim redovima. Toliko je i dalje pun energije i volje za teatrom. 

– Naravno da postoji očekivanje da će reditelj odavde doneti određenu životnu radost koja ne postoji u mentalitetu severnjaka. Često moram da im kažem da je naš teatar u potrazi za baš onom vrstom hladnoće i depresije kojom se oni bave, a nama nedostaje. Bio mi je potreban i jedan period adaptacije na sve one probleme koji su Nemačkoj odavno razrešeni, a koji kod nas predstavljaju goruća pitanja. Socijalni fenomeni koji su nam zajednički postoje utoliko što izbeglice iz Sirije preko beogradskog parka kod autobuske stanice stignu do berlinskog parka Tirgarten. To im je destinacija. To je globalni fenomen, pa nam je i zajednički. Skoro sve drugo ne predstavlja zajedničko iskustvo. Mi smo prilično traumatizovani: ratovima, devedesetim godinama, lošom tranzicijom.... Oni to nemaju kao kolektivno iskustvo. Duže čuvaju decu u sebi, iako je egzistencijalna borba surova. Ne toliko kao ovde, jer mi se krećemo ka kapitalizmu koji pripada azijskom modelu, a oni pripadaju severnoevropskom modelu kapitalizma.

Otuda mi je bilo i potrebno da pronađem šta to mene lično zanima, a što nije samo samo moja problematika koju donosim iz Srbije, objašnjava reditelj.

Mihajlović je zbog novonastalih okolnosti učio nemački jezik u hodu, jer mu je bio potreban kako bi u potpunosti kontrolisao probe.

– Nije isto kada govorite na engleskom ili francuskom jeziku, a onda oni svi pređu na nemački i više niste na svom terenu. Učio sam najviše tako što sam išao u pozorišta i gledao predstave. Ove godine sam bio redovan na pozorišnim susretima koji se održavaju u Berlinu, najvećoj pozorišnoj smotri u Nemačkoj. Zaista sam sve gledao i tako polako savladavao jezik. Zbog silnog gledanja predstava, ponekad u šali, moj prijatelj Maurici Fare, dugogodišnji dramaturg pozorišta Folksbine, govorio mi je da sam jedina prava i velika žrtva nemačke kulture.