U „Politici” je objavljen tekst g. Borovića „Zašto nam (ne) treba MMF” (16. decembra). Smatram međutim da su potrebne dodatne napomene u vezi sa stvarnom ulogom i načinom funkcionisanja ove svakako najuticajnije svetske finansijske institucije.

Poznato je da se MMF, iako mu to nije posao, često upliće i u političke procese u zemljama sa kojima ima sklopljene kreditne aranžmane. Tako je postao i politički akter, jer se bavi kratkoročnim i dugoročnim strukturnim reformama privrede i društva u vremenu kada je kriza ozbiljna, a novca je sve manje. Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži minimum regulatornih funkcija države u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija itd.

U literaturi je prihvaćen naziv da je pristup MMF-a „monetaristički”. Platni bilans se posmatra isključivo kao monetarni fenomen, gde deficit nastaje kao rezultat neusklađenosti ponude i tražnje novca. Osnovni restriktivni monetaristički pristup MMF-a usmeren je na to kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a ne zanima ih razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti.

Dobar primer su baltičke zemlje, koje su, sledeći recepturu fonda, morale da drastično smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP. Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, jeste da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju, prema ocenama mnogih kritičara, svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma”. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne građani zemalja koje sprovode tranziciju. Politika „stezanja kaiša” koju primenjuje MMF već duži niz godina predmet je raznih kritika u svetu. Američki ekonomista, nobelovac profesor Džozef Stiglic ukazuje da programi štednje i smanjenja troškova fonda nisu dali pozitivne rezultate, već vode padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost, a zanemaruje razvoj, MMF je pokazao da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja. Poznati su primeri njegovih neuspelih programa u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Rusiji, Brazilu, Argentini, koji su ovim zemljama samo pogoršali ekonomsku situaciju jer se pokazalo da MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju zemlje članice kojoj treba da pomogne.

Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a koristeći sopstveni model razvoja, dok je Rusija počela ubrzano da se razvija kada je s fondom prekinula saradnju. Takođe, pojedine azijske zemlje su ostvarile visoke stope privrednog rasta bez saradnje sa fondom.

MMF se bori protiv inflacije, lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, ali zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. Njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji, pokazala je krupne greške, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca postao piroman”. Jasno se pokazalo da MMF nema više onu ulogu u svetskoj privredi koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata i da sistem i institucije iz Breton Vudsa moraju da budu temeljno reformisani.

Što se Srbije tiče, izgleda da je saradnja sa MMF-om bezuslovno nužno zlo. Nema sumnje da je fond „stečajni upravnik” nad svakom zemljom članicom u koju dođe, a Srbija je zemlja u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi, pa joj je neophodan mentor poput MMF-a. Fond treba da osigura makroekonomsku stabilnost i ojača poverenje inostranih investitora. Time se šalje poruka da Srbija vodi odgovornu ekonomsku politiku, a pozitivan stav MMF-a direktno utiče na procenu rizika zemlje i na uslove zaduženja na međunarodnom finansijskom tržištu.

Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF-om i pored njegovih velikih slabosti, jer očigledno nije ekonomski dovoljno jaka da sama sprovede nužne reforme, a kao dužnik ima mali manevarski prostor da samostalno odlučuje o restriktivnim merama koje nameće ova institucija. Ali jednostrane šablone i univerzalne „lekove” MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje dovodilo do produbljivanja krize, daljeg socijalnog raslojavanja, pa i sloma privrede.

Naučni savetnik, redovni član NDES