sreda, 26.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:43
ALBANSKA GOLGOTA, STO GODINA KASNIJE

U čast predaka prepešačili 300 kilometara

Četvoročlana ekipa hodala 30 kilometara dnevno, noći provodila u šatorima i vrećama, bez paljenja vatre ili lampi
Autor: Jelena Kavajasubota, 19.12.2015. u 22:00
У кањону Тамаре у Албанији (Фото М. Николић), Сусрет са Веском Оташевићем, дугогодишњим граничарем између Југославије и Албаније (Фото М. Марковић)

Kakvi su to ljudi bili, da u ratu imaju snage ne samo da se popnu na Kajmakčalan nego i da jurišaju, da ga zauzmu, izgube, i da imaju motiva da opet nastave. A dok su išli preko Prokletija bilo je minus 20 stepeni Celzijusa, a koliko je dece bilo i regruta... Nekoliko dana po povratku sa ekspedicije „Albanska golgota, sto godina kasnije”, četvoročlana ekipa sumirala je utiske u redakciji „Politike”, koja je pratila njihov put od Peći, preko Plava, Skadra, Lješa, Drača, Krfa i Zejtinlika, do Kajmakčalana – od toga 300 kilometara pešačenja.

Osim iste trase, sve je bilo drugačije nego pre sto godina. Imali su savremenu opremu i zalihe hrane, a lepo vreme ih je pratilo celim putem. Ali, bilo je izazova koje opisuju kao „balkanski paradoks”.

– Postojala je opasnost da nas privede granična policija zbog ulaska u Crnu Goru van graničnog prelaza. Naše ministarstvo obavestilo je crnogorske kolege, ali oni su tražili da se obaveste kosovske vlasti, jer oni priznaju Kosovo, a naši su odbili jer ga ne priznaju – priča Marko Nikolić (37), vođa ekspedicije, inače iskusni alpinista.

Sve je prošlo bez problema zahvaljujući Vesku Otaševiću, dugogodišnjem graničaru između Jugoslavije i Albanije, koji im je pomogao da pređu od Čakora do Plava i dočekao ih usred snega s pasuljem, lepinjama, kafom i rakijom.

Prelazili su oko 30 kilometara dnevno, da bi, kad padne mrak, dizali šatore i ušuškani u vreće provodili noć. Nijednom nisu palili vatru iz bezbednosnih razloga a bili su oprezni čak i sa lampama, iako su im neki Albanci nudili da prespavaju kod njih.

– Nismo hteli da upadamo u oči, da ne plašimo ljude u selima ako vide nekog u planini usred zime – kaže Nenad Mitrović (35), kapetan vojske Srbije.

Vodili su računa gde postavljaju šator, jer je sever Albanije surov, ima malo zemljišta i sve je ograđeno žicom. Jednom su spavali na groblju, uvek na meti ljubopitljivih pogleda lokalaca. S njima su Albaniju prešla i dva psa od Gusinja do Skadra, što je, kažu, bila dobrodošla zaštita u planini.

Sve do Drača, i nama su se javljali sa danom zakašnjenja, da bi izbegli svaku negativnu reakciju. Sada čuju da se u Preševu neki bune kako je mogla Albanija da dozvoli da se slikaju sa srpskom zastavom u Draču.

Ljudi koji su pratili njihovo putovanje slali su im poruke da im kažu gde su njihovi pradedovi ostavili kosti, a nikada im nisu pronađeni grobovi. Međutim, tragova stradanja srpskog naroda ima na Kosmetu i u Crnoj Gori, dok su u Albaniji naišli na potpuno zatiranje srpske istorije. Jedino je kod Skadra sačuvan spomenik koji su poginulim austrougarskim, srpskim i drugim vojnicima podigli Austrijanci.

Na Nemanju Neškovića (34) najjači utisak ostavili su liturgija u Dečanima veče pred polazak i Skadarska tvrđava.

– Sa strane fizičkog napora, mučio me asfalt, dobio sam žuljeve. Ali naša poruka nije sportska, već odavanje počasti precima. Neverovatno je kakvi su to ljudi bili. Da u ratnim operacijama imaju snage ne samo da se popnu na Kajmakčalan nego i da jurišaju – kaže diplomirani inženjer FON-a.

Na Mitrovića Albanija je ostavila utisak kao velika neistražena teritorija, „zakopana istorija i građevina i ljudskih kostiju”.

Marko Nikolić ne može da zaboravi minut ćutanja ispred kosturnice na Vidu. Ni poslednji dan na Kajmakčalanu, kada su za 13 sati prešli 54 kilometra u usponu i silasku. Posebno je dramatičan bio silazak, jer se Marković, najmanje planinarski iskusan, onesvešćivao zbog velike iscrpljenosti i dehidratacije.

– To je bio povratak kroz kapiju slobode, kako su naši vojnici zvali Kajmakčalan. Nije bilo smisla da po mraku i hladnoći tražimo nešto, ali kao i Albanija, i Kajmakčalan traži da mu se ponovo vratimo. I hoćemo – dodaje Mitrović, dok je za njegovog kolegu Marka Markovića (32), ekonomistu koji se školovao u Švajcarskoj, glavni utisak ekspedicije bila – prolaznost.

Ova četvorica planinara već su smislili da ponove turu biciklima, ali drugim pravcima povlačenja.


Komentari2
8b2b1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

S-E
To su bili ljudi, danas da pošalješ nekog da maršira 40 km, mislim da bi psovao sve živo, često nismo ni svesni da smo potomci takvih velikana, takodje bih dodao ko nije video sever Albanije, taj ne zna šta je divljina i koliko strašno deluju Prokletije kada ih uživo vidite, još vas tokom celog puta napada lokalno stanovništvo.
Ивица
Честитам! Одајем вам признање и захвалност што сте реализовали овакав подухват. Хвала и "Политици" што је пропратила овај догађај.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Spektar /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja