nedelja, 20.08.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:11
DVA POGLEDA NA POKUŠAJ REHABILITACIJE MILANA NEDIĆA

Istorik i Nedić

Veličina jedne ličnosti morala bi da se procenjuje i po broju spasenih ljudskih života!
Autor: Radoš Ljušićsreda, 23.12.2015. u 08:15
(Фотодокументација „Политике”)

Kad me je deo inteligencije, ponajviše iz Demokratske stranke, optuživao da sam cepao, seckao, palio i uništavao knjige „Službenog glasnika” niko nije ustao u moju odbranu (izuzetak je Ratko Dmitrović), iako su svi znali da knjige nikada nisam bacao na lomaču. Svi su bili nemi, čak i one moje kolege kojima sam štampao jednu, dve, a ponekim i više knjiga.

Bojan Dimitrijević je moj student i kolega, jedan od onih koji je tih dana bio nem, iako je dobro znao da se nisam ničim ogrešio u svom radu sa knjigama, ni kao profesor, ni kao direktor. Uprkos svom anemičnom istoriografskom zanatu osećam kolegijalnu dužnost da ga podržim.

U TV emisiji Olivere Kovačević, iako sa odmerenim stavovima, Dimitrijević je prošao loše i zbog toga što je novinar hteo da bude istoričar koji podučava povesnika, postavlja sugestivna pitanja i drži stranu njegovom oponentu. A reč je o emisiji javnog servisa koji bi trebalo da zastupa interese svih građana.

Potom je usledilo saopštenje iste televizije i tekstovi u skoro svim novinama, pa i u „Politici”, da je Demokratska stranka pokrenula pitanje isključenja istorika Dimitrijevića iz njenog članstva, s obrazloženjem da ona neguje antifašitičku politiku, a da se on suprotstavlja toj politici.

Ostavljam po strani šta Demokratska stranka želi time da postigne, okrećem se istoriji i pravu svakog čoveka, pa i povesnika Dimitrijevića, da brani svoje mišljenje, svestan da se o jednoj kontroverznoj ličnosti, kao što je Nedić, ne može sve reći u jednom novinskom tekstu.

Ostavimo po strani pravnu rehabilitaciju Milana Nedića, to je pitanje časti njegovih potomaka i suda, mene zanima stav istoriografije. Nesporno je da se na Nedića bacalo i drvljem i kamenjem čitavih pola veka posle njegove smrti, i po partijskoj i po stručnoj osnovi. Provejavali su retki tekstovi koji su, samo u naznakama, branili njegovu delatnost. Pravo iznenađenje bilo je kada su publikovani njegovi govori, a potpisnik ovog teksta napisao prikaz za „Politiku“: Negativni junak. Milan Đ. Nedić, Život. Govori. Saslušanja, Beograd 1991 (7. mart 1992). Drugi, i uspeliji pokušaj stručne, istoriografske rehabilitacije, učinjen je sledeće godine kada je Milan Nedić uvršten u knjigu Sto najznamenitijih Srba, Beograd 1993, 2001 (englesko izdanje 2004). Tekst o Milanu Nediću napisao je Mile Bjelajac, a redakciju su činili: dr Dragomir Vitorović, akademik, dr Sava Vuković, episkop, dr Pavle Ivić, akademik, dr Vasilije Krestić, akademik, dr Dejan Medaković, akademik, dr Miroslav Pantić, akademik, dr Danica Petrović, dr Dragoslav Srejović, akademik, i ja koji sam učestvovao u njenom radu, iako formalno nisam bio član redakcije. Knjiga je objavljena uz blagoslov patrijarha Pavla.

Mnogo toga bi se moglo reći o ovoj knjizi, posebno o izboru ličnosti, o čemu je bilo polemika tokom rada na njoj kao i kada se pojavila, a meni neka bude dopušteno da navedem samo jedan primer. Nije bilo nimalo lako opredeliti se za neke ličnosti, a još teže je bilo odlučiti se da se neke izostave. Najveća polemika vodila se u redakciji, pa i izvan nje, da li zaslužuje, uz Milana Nedića, i Draža Mihailović da uđe u 100 najznamenitijih Srba? Posle dugih sporenja, Mihailović je izostavljen, Nedić je uvršten.

I danas mislim da je redakcija, kada je u pitanju Milan Nedić, bila pravu.

Život i delatnost Milana Nedića do 1941. godine su besprekorni i pozitivan, i kao vojnika i kao čoveka. Pri oceni njegove ličnosti to nije beznačajno. Sporne su poslednje godine njegovog života.

Nedić je bio protiv izazivanja Nemačke, protiv 27. marta, protiv rata koji je razorio Jugoslaviju, podstakao građanski rat i odneo milionske žrtve, ponajviše Srba. U pomenutoj knjizi Bjelajac tvrdi da su mnogi uglednici ubedili Nedića da se prihvati ove „nezahvalne dužnosti“, da vodi tzv. državu Srbiju „koja nije imala šira ovlašćenja“. Nesporna je činjenica da je Nedićeva Srbija bila nemačka tvorevina, a on oličenje njene okupacione vlasti.

Bjelajac, i ne samo on, navodi da je kod dela srpske javnosti Nedić slovio kao „srpska majka“, termin poznat kod Srba još od početka 19. veka. Prvi čas iz povesti koji sam naučio od svoga dede Đorđa, ne i na Filozofskom fakultetu, bio je upravo ovaj – za sve izbeglice iz Metohije Nedić je zaista bio „srpska majka“, a znatno više za srpske izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije, posebno NDH, a njih je bilo oko 420.000, od toga oko 70.000 dece! Posmatrajući bedu sadašnjih azijskih izbeglica koji hode i Srbijom, setimo se jedne od najstrašnijih tragedija u Prvom i Drugom svetskom ratu – srpskih izbeglica. Samo navedena činjenica, i ništa više, svima kojima je stalo do istine, dovoljna je da se oceni od kolikog je značaja Nedićev rad na spasavanju unesrećenog srpskog naroda. Veličina jedne ličnosti, u ovom slučaju Nedića, morala bi da se procenjuje i po broju spasenih ljudskih života!

Trebalo bi imati na umu još dve činjenice, koje se olako prećutkuju. 1. O sudbini Jevreja odlučivali su isključivo Nemci, bez obzira na status okupacionih teritorija. 2. Logor Staro Sajmište (Judenlager Semlin) bio je na teritoriji NDH, pa optužbe o stradanju Jevreja u njemu neosnovano se pripisuju Nediću i Srbima.

Nadam se da neću preterati ako skrenem pažnju „izabranom narodu izrailjskom“ i neizabranom narodu srpskom da je samomržnja Jevreja, nekada, i samomržnja Srba, danas, svetski fenomen. Stradanje je, konačnno, opametilo Jevreje, Srbe još nije!

Srpska istoriografija, i ne samo ona, nije dala objektivan sud o tragedijama izazvanim našom loše odmerenom herojskom veličinom 1914, 1941. i 1999. godine. Srpsko herojstvo u ovim ratovima imalo je za posledicu dve demografske katastrofe i tri državna razaranja, od kojih se, kao narod, Srbi nikada više neće oporaviti. Krajnje je vreme da Srbi shvate da su nas mnogobrojne Pirove pobede dovele do toga da danas ne znamo šta nam je država, ili šta su nam države?

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu


Komentari102
66264
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Бодин Ракић
На текст професора Љушића наишао сам тек данас, па нека ових пар речи мог симболичног сведочења буде скроман прилог истини о делатности владе генерала Недића, током немачке окупације Београда. У то време био сам ученик другог рзареда основне школе Цар Урош, у улици краља Милутина, (управник школе, г. Савић). Београд је тада био преплављен таласима избеглица пред усташким терором у Хрватској, Босни, Херцеговини и Срему (који је немачка власт поверила Павелићевој усташкој држави на управљање). У сећању ми је остало да је Министарство Социјалне политике и здравља Недићеве владе у више наврата је у мојој школи организовало прикупљање помоћи у храни и одећи за избеглице. У таквим приликама ми, ученици школе "Цар Урош" доносили смо шта је ко могао да одвоји од свога не би ли ублажио патње избеглица.
Demos Cratein
Nedic je fasista, bez dileme. Kako je mogao sarađivati sa Nemcima koji su osnovali NDH i tako omogucili Pavelicu da izvrsi genocid nad Srbima. Glava generala Mihailovica je bila uce njena od Nemaca na 100000 rajhsmaraka k da je kralj bio sposoban i da mu obezbedi podrsku od Engleza, bio bi pobednik. Upravo su ga Englezi predali drugom antifasistickom pokretu da ga pogube jer je samo jedan od njih posle rata mogao da vlada. Naime, tada su monarhisti i komunisti bili smrtni neprijatelji. Danas je moguce da Dačic i Vuk Draskovic podrzavaju istoo premijera ali tada je bilo nazamislivo da levica podrzi eksploataciju ranika i donosenje ovakvog zakona o radu. Tada su radnici morali odmah da osete boljitak. Osmah su dobijali ono sto su "uspešni" opljačkali. Ni po koju cenu Nedic, Ljotic i slicni ne mogu biti pozitivni likovi.
Леон Давидович
@ šta su bili Viši Ciljevi Ваљда су виши циљеви борба за ослобођење од окупатора , а не служење окупатору и убијање оних који се боре против окупатора. Са какве би то мапе Србија нестала. Па то није била никаква мапа међународно признатих држава већ мапа по вољи Хитлеровог Рајха. Недић се заправо ни зашта није питао већ је проводио директиве Рајха. Морао је дати Бугарима проширење окупационе територије колико су хтели да би омогућили Немцима одлазак на друга ратишта. Шиптари су убили велики број Срба, али то ипак није имало размере геноцида као у НДХ. НДХ и хрватске и муслиманске усташе у Другом светском рату били су далеко крволочнији од Шиптара.Није ми намера да умањујем шиптарске злочине, ( чак су Србе кували у казанима , имали су СС дивизују Скендер баг, па припаднике у 13 СС Ханџар дивизији који су вршили злочине по Срему и источној Босни где су се нарочито истицали Шиптари па балисте итд )) али реално нико није био већи злочинац од НДХ.
Preporučujem 4
Šta su bili VIŠI CILJEVI
Nekada se zbog viših ciljeva, moraju uprljati bele rukavice.. Nedostaje naučna analiza Đenerala M.Nedića sa moralne i ljudske strane, koji je za vreme nemačke okupacije 1941-45., prihvatio mesto Premijera Vlade Srbije, pre svega da bi : 1). sprečio da se centralna Srbija PODELI između Hrvatske, Bugarske i Albanije i tako nestane za mape država Evrope, i 2). tako izbegne GENOCID nad Srbima u centralnoj Srbiji, koji bi se desio da njega nije bilo (kao što se desio u NDH od strane hrvatskih nacista i na Kosovu od strane albanskih nacista)..
Preporučujem 10
pogled izdaleka na nesrecnu zemlju
Kad biste samo znali kako izgledate iz daljine sa vasim herojima, spasiocima, izdajnicima, kolaborantima, rehabilitacijama, popovima, lazljivcima, patriotima. Uzasno nerazumno i beznadezno. Gladam vas i citam iz Kanade koja se ponosi time sto nema ni heroja ni patriota. Kad bi ih imala ja bih bezao iz nje kao sto sam pobegao od vas. Smrt fasizmu.
SEMAFOR mora da radi
Za razliku od Kanade koja je na kraju sveta i kroz koju niko ne prolazi, Srbija se nalazi na glavnoj RASKRSNICI starteških saobraćajnih puteva, koji povezuju EU, Tursku i Bliski istok (zapad -istok) i Rusiju, Ukrajinu, sa Grčkom i toplim morima (sever - jug) , i da nema ČASNIH rodoljuba u svakom veku , davno bi nestala sa mape evropskih država, a više miliona Srba bi bilo raseljeno po Kanadi i drugim dražavama sveta ..
Preporučujem 10
Леон Давидович
Канада је учествовала у оба светска рата и наравно да о значајним датумима одаје почаст својим палим војницима.
Preporučujem 2
Prikaži još odgovora
vladislav marjanovic
Istorijski (i ljudski) gledano, Nedic nije nista manje tragicna licnost nego Peten. Obojica su teska srca prihvatila kolaboraciju sa okupatorom sa besumnje iskrenim uverenjem da na taj nacin spasavaju svoj narod odn. njegovu "biolosku supstancu" od istrebljenja. Cena je bila zrtvovanje manjeg dela stanovnistva u interesu veceg. Uostalom, kao sto to kaze istoricar Rados Ljusic, koji svoje neistomisljenike redovno etiketira nipodastavajucom etiketom "istorik" ili "polemik", Jevreji nisu bili u nadleznosti kvislinske vlade. Medjutim, Jevreji jesu bili gradjani te drzave, isto kao i Romi ili kao taoci streljani u Kragujevcu i Kraljevu ukljucujuci i decu. Duznost Nediceva, ne samo drzavnicka nego i covecna, bila je da zastiti i njih. Ako nista drugo da makar ucini gest: podnese ostavku, pozove u borbu pa i polozi zivot. No, on to nije ucinio. Za taj postupak moralnog opravdanja nema. Sa neprijateljima covecanstva i covecnosti se ne saradjuje vec bori, pa bili oni fasisti ili neoliberali.
Леон Давидович
Милош Обреновић је могао имати такву улогу захваљујући спољним факторима. Он је заједно са Турцима угушио Хаџи Проданову буну. Када је избио устанак под његовим вођством Турци су се уплашили интервенције Русије јер нису испунили осам тачака из Букурештанског мира ( Русији су биле везане руке због Наполеонове инвазије и зато је Турска поразила Први српски устанак и није испоштовала Букурештански уговор) После пораза Турске 1828. склопљен је Једренски мировни споразум на основу кога је султан издао два хатишерифа 1830 и 1833. којим је признато право Србима на самоуправу.
Preporučujem 3
Леон Давидович
Да, да; "тешко " је прихватио сарадњу, а још у октобру 1940. предлагао је влади и кнезу Павлу да приступе Тројном пакту. Због сарадње са Љотићем смењен је и пензионисан. Но, влада га пред Априлски рат поново рехабилитовала и поставила за команданта најважнијег фронта. Како је он бранио тај фронт видело се за два дана Немци су стигли до границе Грчке и напали је. Зато га Југословенска влада 28. априла 1941. и оптужила за расуло у армији којом је командовао.
Preporučujem 7
Prikaži još odgovora
NIJE SVEJEDNO
Običan narod pravi razliku između raznih političko-vojnih opcija na teritoriji Kraljevine Jugoslavije u toku 1941-45. : 1). Pristalice đenerala M.Nedića i D.Mihailovića su pokušavali da spase srpski narod od biološkog uništenja i da sačuvaju pravoslavlje i Kraljevinu (sa slabim uspehom) ; 2). Staljinovi i Titovi komunisti su imali zadatak da u interesu velikih sila, a na račun žrtava srpskog naroda, ukoče veliku ofanzivu nemačke vojske na SSSR i osvoje vlast u Srbiji i istu pretvore u ateističku republiku ; 3). najgori zločinci bili su hrvatski, albanski i mađarski nacisti koji su izvršili GENOCID nad Srbima, Romoima i Jevrejima i pokušali uništavanje svega pravoslavnog.
Рационална анализа
Наведене чињенице упућују на закључак, да су за интересе великих сила (а и националних мањина у Југославији) најкориснији били Титови и Стаљинови комунисти.. Међутим за српске националне интересе, набољи су били присталице ђенерала Михаиловића (делимично и Недића) , док су за биолошки опстанак Срба најопаснији били нацисти и то пре свега хрватски, албански и мађарски.
Preporučujem 6

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja