subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:20

U radnoj sobi Dobrice Ćosića

Žalio je što u ovoj maloj radnoj sobi nije mogla da stane velika slika Miće Popovića „Jevrem”, na kojoj je seljak koji čuči uz neki beogradski zid sa „Politikom” u džepu, koja mu je nekada pravila društvo na zidu kuće u Grockoj dok je pisao „Vreme smrti”.
Autor: Borka Golubović-Trebješaninčetvrtak, 31.12.2015. u 21:05
Радна соба Добрице Ћосића (Фото Раде Крстинић)

Prvu pravu radnu sobu moj otac Dobrica Ćosić imao je u Birčaninovoj ulici: otac u radnoj sobi za velikim pisaćim stolom, nagnut nad rukopisom, sa prstima leve ruke zamršenim u razbarušenoj, živoj i gustoj kosi, jedna je od prvih životnih slika koju je njegova ćerka dr Ana Ćosić Vukić, istoričar književnosti, zauvek urezala u svojim sećanjima.

Dobrica Ćosić, pisac i esejista, jedna od najznačajnijih ličnosti srpske književnosti i istorije 20. veka živeo je u Beogradu od jeseni 1944. do smrti u proleća 2014. godine na više adresa – u Kralja Milutina, Birčaninovoj, Palmotićevoj, Branka Đonovića (sadašnja Miloša Savčića). Poslednja radna soba Dobrice Ćosića, nalazila se u stanu na Paliluli, u maloj ulici, u doktora Dragoslava Popovića, gde je posle smrti supruge Božice i preseljenja iz porodične kuće na Topčiderskom brdu živeo sa ćerkom Anom.

Mada je nekoliko puta menjala adrese, Dobričina radna soba je uvek imala sličan raspored i isti nameštaj: neuobičajeno veliki radni sto, polica za knjige od drveta braon boje i dve identične tapacirane fotelje. Zahvaljujući ljubaznosti dr Ane Ćosić Vukić bili smo u prilici da boravimo u Dobričinoj poslednjoj radnoj sobi, u kojoj je završio svoje testamentarne radove i da se uverimo da je i dalje sve na svom mestu, kao da se čeka da se Dobrica vrati iz duge noćne šetnje i nastavi sa svojom misijom.

– U stanovima u kojima smo živeli, mom ocu je više od svega drugog bila važna tišina. Bez nje, kao ni bez hartije i penkala, nije mogao da piše. I u ovoj njegovoj radnoj sobi u kojoj je poslednje noći svog života do tri sata ujutru redigovao svoju poslednju knjigu, bila mu je važna odvojenost od drugih soba, u kojima se odvijao i njegov, da tako kažem, „neradni” život. Mirenje sa betonom, okovanim prostorom palilulskih ulica, nadoknađivao je svakodnevnim, najčešće noćnim, šetnjama Dunavskim kejom, priča za „Politiku” dr Ana Ćosić Vukić.

Čuvene šetnje Dobrice Ćosića trajale su gotovo do njegovog poslednjeg dana. Koračanje je za njega bilo isto što i pisanje, a kada su mu se koraci skratili, kada je osetio skori kraj, žurio je da završi knjigu. I te poslednje noći, završio je redakciju, zaspao u svojoj radnoj sobi i nije se probudio.

– U toj sobi Dobrica je i pisao i spavao jer je voleo da promišlja duboko u ponoć. Često i po čitavu noć. Zbog toga i nije bio ranoranilac. Radna soba je bila njegova lična čitaonica u kojoj je čitao, najčešće u popodnevnim časovima. Bio je savestan čitalac knjiga svojih prijatelja iz svih oblasti nauke i umetnosti. Poslednjih godina sam mu i ja predlagala „lektiru”. Delio je moje oduševljenje američkim piscem Džonom Fanteom i njegovom čuvenom knjigom „Upitaj prah”, dopadali su mu se romani Bernharda Šlinka, Haleda Hoseinija, Irvina Jaloma, Žosea Saramaga, Alesandra Barika, Umberta Eka... seća se Ana Ćosić Vukić i dodaje:

– Radovao se svakoj knjizi svog velikog prijatelja i jednog od najboljih književnih kritičara na ovim prostorima, Igora Mandića. Pratio je savremenu srpsku književnost i od početka njenog formiranja bio zainteresovan za knjige pisaca grupe „Proza na putu”: Kecmanovića, Stojiljkovića, Malovića, Krstića i Vladušića. Knjige koje je najčešće čitao, bili su Montenjevi eseji, vraćao se Malrou i Kamiju, a u poslednjoj godini života ponovo je iščitao Seneku i Tacita.

U Dobričinoj sobi su svi njegovi lični predmeti, uspomene, tragovi-slike njegovog života: velika ulja na platnu slikara i prijatelja Bate Mihajlovića i Petra Omčikusa. Slika Miodraga Protića u tamnim, a toplim tonovima, na kojoj su naslikane dve lampe, imala je za njega poseban značaj jer je isijavala zajedničko osećanje usamljenosti i tuge za Božicom i Lalom (supruga M. B. Protića), životnim ljubavima koje su otišle pre njih. Žalio je što u ovoj maloj radnoj sobi nije mogla da stane velika slika Miće Popovića „Jevrem”, na kojoj je seljak koji čuči uz neki beogradski zid sa „Politikom” u džepu, koja mu je nekada pravila društvo na zidu kuće u Grockoj dok je pisao „Vreme smrti”.

Na policama ispred knjiga su fotografije: Dobrica kao dečak u zagrljaju sa majkom Milkom, otac Žika u vojničkoj uniformi, devojčica Krista Đorđević – Gospođa, Božica mlada, Božica i on nasmejani, Dobrica i Ana, Ana sa svojom decom, Milenom i Nikolom. Činija puna oblutaka koje je Dobrica donosio sa plaža na Svetoj Gori, figurica sa čuvenog puta po Africi sa Titom, skulptura i crteži Ernesta Neizvesnog, tragovi jednog neobičnog, romanesknog srpsko–ruskog drugovanja.

Na polici je muzički uređaj i desetine kaseta i ce-deova svih Betovenovih i Mocartovih dela u raznim izvođenjima.

– Slušao ih je dok je pisao, i kada je ćutao sedeći u fotelji nasuprot pisaćeg stola. Njihovoj muzici se divio više nego književnim delima – priča sa setom Ana Ćosić Vukić.

U fiokama Dobričinog radnog stola, otkriva njegova ćerka, i dalje stoje njegove naočare, telefonski imenici, plave sveščice koje mu je poklanjao Vladimir Dimitrijević, njegov prijatelj i veliki izdavač srpske i slovenske književnosti na francuskom jeziku, prevodilac svih njegovih romana, zaslužan za najbolju recepciju i najpozitivniju kritiku Dobričinih romana u Francuskoj, što je kod nas ostalo potpuno neprimećeno.

Tu je i stari ručni sat i fascikla u kojoj je čuvao „Poslednju molbu mojoj Ani” koju je započeo 2004. i dopisivao je čitavu sledeću deceniju, prepuštajući upravo svojoj ćerki odluku o sudbini dovršenih i nedovršenih rukopisa, kao i njegove celokupne arhive.

– Pored knjiga koje je spremio za štampanje posle smrti, zajednička odluka je bila da, pre svega, obnovimo izdanja njegovih romana jer se pojavilo interesovanje novih generacija čitalaca. Započeta je saradnja sa gospodinom Dejanom Papićem i „Lagunom”, ali se dogodilo da na promociji „Vremena smrti” održanoj u SKC-u pisac nije prisustvovao. Bila je to prava promocija, a ne komemoracija, sa čim bi i on, sigurna sam, bio saglasan. Uspešna saradnja sa „Lagunom” se nastavila i ovih dana, pred novogodišnje i božićne praznike, izaći će novo izdanje „Korena”. U planu je da u skorije vreme izađe i reizdanja „Deobe” i „Bajke”, kao i svih Dobričinih romana – kaže Ana Ćosić Vukić, otkrivajući planove u vezi sa Dobričinom bogatom zaostavštinom. 

– Moj otac je ostavio nekoliko završenih knjiga. Jedna od njih: „U tuđem veku II” (2004–2010), bila mu je važna jer je sa njom zaokružio projekat „Lične istorije moga doba” koju čini osam knjiga obuhvatajući šest decenija njegovih dnevničkih zapisa (1951–2010). Nju sam objavila juna ove godine u „Laguni”. Ostale su i dve knjige razgovora sa mnom o njegovim romanima i temama u vezi sa psihologijom stvaralaštva pod radnim naslovom „Život za roman”. Testamentarno mi je predložio da objavim i knjigu pisama i zabeleženih susreta sa blaženopočivšim patrijarhom Pavlom. Sa Predragom Markovićem, poznatim istoričarem i bratom od strica, takođe po želji moga oca, priređujem knjigu u kojoj ćemo sabrati najvažnije tekstove o „srpskim pitanjima” nastale u ovom veku: u širem značenju, političku esejistiku i najvažnije intervjue u kojima je, kako je sam rekao, „gledao dvadeseti vek sa njegovih ruševina”. I da vam ne otkrivam sve. Poslednji roman koji je ostavio, a o kojem se već mnogo priča i za koji postoji veliko interesovanje i izdavača i čitalaca, sačekaće svoje vreme posle knjiga koje mu prethode – kaže naša sagovornica.


Komentari40
47f16
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ksenija
@D.Z. Potpuno se slazem sa Vama i sigurna sam da biste naslii mali broj onih koji se vise bore za cirilicu od mene. Na zalost, zivim u inostranstvu i poruke pisem sa kompjutera na poslu na kojem, naravno, ne smem da instaliram cirilicu.
Ksenija
Ne mogu da shvatim zasto je vaznije ko ima radnu sobu na Dedinju a ko je nema uopste, ko pise na pisacoj masini a ko rukom, ko je u kojoj partiji i cak kakav je kao licnost, kada je u pitanju vrednovanje necijeg dela. Dobrica Cosic je posle Andrica najznacajniji knizevnik koji je pisao na srpskom jeziku. Njegova dela su mnogostruko znacajna za ovaj narod i ovu kulturu. O piscima kao ljudima mozemo da mislimo mnogo toga, ali o njihovom delu moramo da sudimo onoliko objektivno koliko je to u moci kompetentnih kriticara. Dovodjenje bilo cijeg umetnickog opusa u pitanje, ili cak poricanje vrednosti celokupnom delu nekoga zato sto je diskutabilna licnost privatno, ili sto nam se ne dopada njihov odnos/stav prema ovom ili onom, dovelo bi do toga da samo oni koji su "cisti" po dnevno/politicko/moralnim uzusima mogu da dobiju priznanje za svoj rad. Koliki bi sjajni umetnici ostali nepriznati ako se takvi kriterijumi proglase za jedino validne.
Д. З.
Ксенија (i ne samo ona) ваљало би да зна и да се језик Срба пише српским, а не туђим писмом. Туђе писмо у свом језику нити је корисно нити је потребно. И не само да туђе писмо није корисно него је много штетно, јер разбија Србе и њихов миленијунмски културолошки и сваки други идентитет.
Preporučujem 3
Д. З.
Добрица Ћосић остаје велики писац, добар писац, занимљив писац. Ћосић је писао ћирилицом. И то је најважнија прича о њему. Све друго мање је важно.
hamlet
Pa šta ćemo sad, kad nesrećni Šekspir nije pisao ćiliricom, niti je bio Srbin, a kamoli najveći. Ali ako je to merilo književne vrednosti, tj. pismo na kojem neki pisac piše, badava se bavimo književnošću. Jes da smo mi Srbi, narod najstariji I da postoji poslovica "govori srpski da te ceo svet razume", ali avaj, mnogi nisu stigli da ovladaju tim univerzalnim jezikom, od Homera pa nadalje. a nešto u poslednje vreme nisam bila u prilici da čujem ni aramejski, kojim je kako kažu, govirio Hristos, ali verovatno se ne krežem u tim krugovima.
Preporučujem 6
From South
Nema sumnje da je D. Ćosić na valu nacionalizma sjeo na tron SRJ 1992. godine. Pa me zanima sta citatelji misle o tome: da li sluzi na cast jednom renomiranom knjizevniku da obnasa funkciju Predsjednika Savezne Republike Jugoslavije u trenutku kada se njeni dojucerasnji djelovi natapaju krvlju ponajvise neduznih civila, a drzava na cijem je celu On za te rijeke i mora krvi ako nista drugo onda barem podjednaki krivac kao I druge suprostavljene strane ? I kako covjek moze biti I miljenik vlasti koji putuje s Titom na Galebu po bespucima Afrike, a nakon toga postaje tkz. disident kojemu opet ne fali dlaka s glave ?.. da bi vjerojatno otkrio u sebi Srpstvo na izdisaju SFRJ, ili ga je zapravo svo vrijeme zivota svoga pomalo skrivao u sebi ? Ukoliko je On bio tkz. " Otac nacije ", a svi vidimo gdje je Srbija nakon zavrsetka mandata svoga Oca dospjela, onda mozemo sa sigurnoscu reci da je ocev mandat u najmanju ruku bio fijasko i teski debakl. U njegovu literalnu vrijednost necu ulaziti. Lp.
jasmina nešković
A gde to piše da pisac mora da ima radnu sobu, ili slikar atelje, pa koga ovaj tekst hoće da dirne. Poštujem osećanja ćerke prema ocu, ali znam recimo da je veliki pesnik, Steva Raičkoviživeo u malom, dvoiposobnom stanu na Vračaru, I spavao u sobi koju bi pre rata zvali "devojačkom", s obzirom na veličinu. A u toj sobi, gde je spavao I kucao do kraja života svoje pesme na pisaćoj mašini, I to nekoj jeftinoj, pušeči jeftine cigarete, pošto bi ih prethodno rukom napisao na hartiji, nikad nije bio dvorski pesnik, nego veličina, gromada ljudska I umetnička, kakve vile na Dedinju, kakva koketirtanja s vlašću. Putovao je sam, za sopstvene pare, tamo gde je hteo, i koliko je mogao, a najviše je voleo da sedi na klupi, ispred hotela Slavije, u zla doba noći I da gleda u neke samo njemu znane daljine I visine, a morem nije plovio s "drugom Titom", nego je u Herceg Novom, u svojoj garsonjeri, provodio leta I zime, I bio slobodan.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja