četvrtak, 25.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 04.01.2016. u 22:05 Ana Tasić
POZORIŠNA KRITIKA

Mnoštvo pitanja, bez lakih odgovora

„Lice“, tekst Aleksandar Galin, režija Jelena Bogavac, Atelje 212, Scena „Petar Kralj“ i „Voz“, tekst Kormak Makarti, režija i adaptacija Voja Brajović, Zvezdara teatar, Nova scena
Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић у представи „Воз” (Фото: Документација Звездара театра)

Nastala prema tekstu savremenog ruskog pisca Aleksandra Galina „Lice” (2013), drami sa mnogo sastojaka crne komedije i začinima melodrame, istoimena predstava rediteljke Jelene Bogavac bavi se novim društvenim elitama. Problematizuju se životni stilovi kontroverznih biznismena, pitanja identiteta, važnosti imidža, političkog marketinga. Tematsko-stilska izazovnost teksta najveća je vrednost predstave, režija je nedovoljno čvrsta, a igra glumaca kvalitativno različita.

Dizajn je kičast, u punom skladu sa životnim stilom aktera. Scena predstavlja restoran, gde se radnja dešava, tigrasto dizajniran, sa svetlucavom jelkicom na stolu; likovi su obučeni u teške bunde ili elegantna odela (scenografija Marko Berkeš, kostim Ana Zarubica). Glumci igraju prenaglašeno, u grubim crtama, što je opravdano, imajući u vidu žanr teksta i predstave. Radoslav Milenković stvara lik neprestano pijanog i kilavog Drankova, ne baš mnogo zainteresovanog za svet oko sebe. Ivan Jevtović takođe u dosta oštrim, još grubljim crtama, oblikuje daleko ambicioznijeg i samouverenijeg Bragina. Glumice nastupaju suptilnije, ubedljivije od glumaca, iako takođe na polju više ili manje upadljivog manirizma. Aleksandra Janković napadno prikazuje autoritativnu goropadicu Solovljevu, karikirano i efektno. Ona je uspešna plastična hirurškinja sa par brakova iza sebe, a aktuelnog muža Drankova vuklja za sobom kao nepotreban teret, i bukvalno i metaforički. Radmila Tomović koja igra Olgu, Braginovu ženu,  donela je najmekši izraz, najrealniji među njima, psihološki opipljiviji. Olga je pomalo kao lik iz neke sentimentalne melodrame, pala u taj svet groznih stvorova, ali i Tomovićeva povremeno neprirodno pojačava melodramsku ekspresiju, u skladu sa opštom prenaglašenošću glume.

Tokom cele predstave, iznad restoranskog stola, fiksiran je jedan ekran. Na početku je na njemu prikaz mirne površine vode. Kako se niti radnje mrse, voda na ekranu se uzburkuje, muti i prlja, biva preplavljena raznoraznim đubretom, kesurdačama ili flašetinama, koje se motaju po njenoj površini (video Miloš Stanojević). Metaforičko značenje ovog postupka je previše očigledno (kritika bezobzirnih ljudi koji zagađuju prvobitni mir i čistoću prirode). Veći problem postupka uključivanja ekrana je taj što je on slabo uklopljen u celinu, štrči, nakalemljen je ne baš diskretno. U pogledu pomenutog odsustva čvrstine režije, komičke partije su mogle da budu zategnutije i brže, radnja se u tim delovima vuče, trapavo je vođena, razlabavljena.

Nastala prema drami američkog pisca Kormaka Makartija, duodramska predstava „Voz“ reditelja Voje Brajovića se sa predstavom „Lice“ tematski preklapa u motivima afirmacije hrišćanskih načela, praštanja, samočišćenja od zlobe i zavisti. Produkcija „Voz“ je repertoarski pogodak zbog izuzetne podsticajnosti teksta i precizne igre glumaca, Sergeja Trifunovića (Crni) i Voje Brajovića (Beli).

Beli je profesor kojeg Crni izbavlja od pokušaja samoubistva, nakon čega se među njima zapliće i raspliće diskusija o smislu života, odnosima između sreće i nesreće, Boga i čoveka, uticaju umetnosti na život. Oni imaju suprotstavljene poglede na svet, a njihova komunikacija je izazovna, jer otvara mnoštvo pitanja, bez lakih odgovora. Crni je prepun turobnih životnih iskustava, koja su ga odvela u izrazito jaku veru u Boga. Beli je, sa druge strane, ateista i težak cinik, razočaran u život, suicidalan, bori se za tezu da je smisao ljudskog života u kulturi i umetnosti, ali one njega očigledno baš i ne spasavaju, što otvara inspirativnu raspravu. Drama i predstava su zato izuzetno podsticajne, jer nemaju pojednostavljena značenja ni konačne odgovore, već pred nas bacaju mnoštvo ideja i mogućnosti, provocirajući (beskrajno) traganje za odgovorima.

Dijaloške partije su ispresecane pevanim delovima koje markantno izvodi Trifunović, muzički se prateći na gitari ili klaviru (pesma „Jesus Gonna Be Here“ Toma Vejtsa je lajtmotiv). Glumci često komuniciraju sa gledaocima, postavljaju nam pitanja, uvlače nas u igru,  čime se i mi direktno pozivamo da budemo aktivni učesnici diskusije o nepotrošnim temama postojanja.

Komеntari2
02897
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

neverica
Ruski pisci, americki pisci, lepo. A gde su srpski pisci na sceni? Da, ima ih, ali to su oni što su davno otišli sa ovoga sveta. Savremenih skoro i da nema na scenama, osim pokojeg (ili pokoje) koji više zbog svojih političkih ili ideoloških ubeđenja, a ne umetničkih kvaliteta, dobiju tu privilegiju da im se drama igra u pozorištu. Hronično, već decenijama, traje ta zavera i odstrel dramskih pisaca. Postoji mnogo razloga zbog čega je to tako, ja ću, ukratko, navesti samo jedan. Već dugo scenama vlada onaj čiji je primarni zadatak da poveže pisca i glumca na sceni.No, gosp. reditelj se uzoholio i umislivši da je neprikosnoven, prvo je iz pozorišta istisnuo pisca,a sad vidimo kako isteruje i glumca. Što lošije dramsko delo, što manje glume, njemu, reditelju, ostaje veći prostor da se "izrazi".. E, od tog njegovog "umetničkog" izražavanja nama, publici, postaje sve gore, a njemu, reditelju, sve bolje. Dokle?
АцаР
Ако је у питању "Звездара театар", имате осим обавезног Душана Ковачевића имате и Небојшу Ромчевића и Милоша Радовића. Укупно више од пола репертоара. Мало ли је?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja