sreda, 29.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:40
STOGODIŠNjICA VELIKOG STRADANjA

Marš smrti duž albanske obale Jadranskog mora

Pre tačno sto godina srpska vojska i izbeglice, posle povlačenja preko Albanije, stigle su na obalu mora. Tamo su ih, umesto pomoći saveznika i evakuacije brodovima, dočekale nove muke i iskušenja
Autor: Jovan Gajićpetak, 08.01.2016. u 22:05
Почетак повлачења српске војске ка Албанији (Фото:документација „Политике”)

„Sa nadom i uverenjem da će se moja vojska u primorju snabdeti i reorganizovati na miru, pomoću obećanom od saveznika, ja sam je preveo ovamo preko albanskih i crnogorskih planina. Ne našavši ništa od onoga što joj treba da se izdržava ona stoji danas pred najžalosnijim svršetkom. Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziva kod vašeg Imperatorskog Veličanstva i da ćete intervenisati kod saveznika da spasu srpsku vojsku od katastrofe.” Ove reči navedene su u apelu regenta Aleksandra Karađorđevića upućenom ruskom caru Nikolaju II krajem decembra 1915. godine, u jednom od najtežih trenutaka u našoj novijoj istoriji.

Šta se to pre tačno jednog veka dešavalo? Povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, poznatije kao „albanska golgota” početkom 1916. u najvećoj meri bilo je završeno. Promrzla i ogladnela vojska, kao i veliki broj civila i ratnih zarobljenika – prema nekoj proceni blizu 250.000 ljudi, stiglo je na jadransku obalu. Do nje su došli iz nekoliko pravaca. Vlada i Vrhovna komanda išli su putem Prizren–Vezirov most–Skadar, glavnina vojske pravcem Peć–Andrijevica–Podgorica–Skadar–Lješ, a delovi vojske i izbeglica pravcima Prizren – Ljum kula – Skadar – Lješ i Prizren – Ljum kula – Piškopeja – Elbasan.

Ali, tek na obali, krajem decembra 1915. i tokom januara 1916. godine čekala su ih iskušenja. Prvobitno je bilo planirano da se vojska i izbeglice skoncentrišu u lukama San Đovani di Medova i Drač, kako bi se iz njih izvršila evakuacija. Ali, delom zbog lošeg vremena i nepovoljne situacije na frontovima, a delom zbog političkih kalkulacija i neodlučnosti saveznika, pomoć je sporo pristizala. Za iznurenu, promrzlu i obolelu vojsku namirnica i lekarske pomoći na albanskoj obali nije bilo, a saveznici (pre svih Italijani) nisu joj dozvoljavali ulazak u veća mesta, navodno zbog straha od zaraze, pa je počela prava agonija...

„Bilo ih je na stotine, na hiljade, na desetine hiljada... Svi ukočeni od grčeva u praznom stomaku, svi zajedno ukočeni u čeljusti glađi i žeđi, žrtve najstrašnije bitke, bijene stisnutih zuba stotinu dana i noći, bitke sa svojim iznurenim telom stavljenim na sve moguće muke, bitke sa blatom i stenjem, sa kolerom i gangrenom. Imali su isti izraz na licu na kojem se čitala groznica i glad” zapisao je italijanski humanista Paolo Đordani. Ratni dopisnik francuskog „Žurnala” tih dana je izvestio: „Iznureni vojnici ulazili su u Skadar ponaosob, u malim grupama, u zbijenim odeljenjima konjanici i pešadinci izmešani, po koji odred zadržao je vojničko držanje, ali su mnogobrojniji bili ljudi bez oružja. Svi su izgledali krajnje iznureno, kao pravi leševi koračali su sa mukom, mršavi, ispijeni, sumorni, crna lica, ugašena pogleda. Nijedna žalba nije se čula sa usana ovih ljudi, išli su ćuteći šapćući hleba, hleba... To je bila jedina reč koju su imali snage da izgovore.” Slična svedočanstva ostavili su i  drugi očevici...

Prvi brodovi iz dračke luke u pravcu Bizerte isplovili su 6. januara. U njima su, uglavnom bili ratni zarobljenici, teže oboleli, kao i deo regruta, dok je glavnina vojske tek očekivala evakuaciju. Ali, zbog ulaska austrougarskih trupa u Cetinje i kapitulacije Crne Gore, kao i činjenice da su bugarske trupe stigle blizu Elbasana, procenjeno je da luke u Medovi i Draču više nisu bile bezbedne. Zato su saveznici naložili srpskoj vojsci novi pokret – u pravcu Valone, koja je bila udaljena 150–200 kilometara od Drača i Medove. Ovaj pokret duž vlažne i blatnjave albanske obale poznat i kao „marš smrti” trajalo je od 19. do 28. januara. Tačan broj stradalih vojnika i civila na ovom putu nije utvrđen, ali se veruje da ih je bilo više od deset hiljada...

Tek u Valoni saveznici su otpočeli opsežnu akciju evakuacije srpske vojske i civila. Ona je usledila posle intervencije ruskog cara Nikolaja (kome se, osim regenta Aleksandra, dramatičnim apelom obratio i Nikola Pašić) koji je zapretio da će, ako srpska vojska odmah ne dobije pomoć, Rusija sklopiti separatni mir sa Centralnim silama.

U međuvremenu je, na intervenciju srpske vlade odlučeno i da se, umesto u Bizertu (u današnjem Tunisu) glavnina srpske vojske i njen državni aparat prebace bliže Solunskom frontu – na grčko ostrvo Krf. Ovo ostrvo su trupe francuskih kolonijalnih oblasti zauzele i za prihvat vojske pripremile sredinom januara. Evakuacija srpske vojske i izbeglica iz luke Valona konačno je počela 28. januara i trajala do 19. februara... Tokom nje su ratni brodovi Italije i Francuske na Krf i u manjoj meri u Bizertu prebacili više od 200.000 ljudi... Tamo je, posle albanske golgote, neviđenog stradanja i muka, polako otpočeo Vaskrs srpske države..

– Epopeja povlačenja je svakako jedna od vertikala srpske istorije, koja ima i snažan međunarodni eho. To je podvig i jedan od presedana u savremenoj istoriji. Kuriozitet je i da nikada nije utvrđen tačan broj stradalih – vojnika, civila, ratnih zarobljenika, ali su i tu napravljeni pomaci, a postoje i ideje kako da se tome ozbiljnije pristupi. Sada je i stogodišnjica Mojkovačke bitke, što je prilika i da se podsetimo na njenu istorijsku ulogu i značaj za povlačenje srpske vojske. Nažalost, ponekad nam se čini da je, povodom ovih stogodišnjica, progovorio „politički jezik”, a da je nauka nekako ostala po strani obeshrabrena, često jalovom borbom protiv aktuelnog „političkog trenutka” – ističe istoričar Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

--------------------------------------------------------------------

Heroji Mojkovačke bitke

„Moj bataljon drži mojkovačku kosu prema Brškovu. Tutnji ratna vreva, gora ječi od pokliča. Komandir voda Vuk Živković kaže da se moramo održati po svaku cenu, makar svi izginuli! U istom vodu su i moja braća Puniša i Tadiša, ali i Vukova braća Sava i Stojan. Sneg do kolena, studen oduzima snagu, prsti se grče, grejemo ih na puščanim cevima... Starešine nam ništa ne govore, kao da je svak sebi gospodar, kao da je svak sebi zapovedio, ni koraka nazad! Srpska vojska mora proći, neprijatelj joj ne sme zaći, ni u bok ni u pozadinu. Može, ali samo preko nas mrtvih. A nas još ima i još se tučemo...”

Ovo sećanje starog ratnika Radule Čogurića samo je jedno od svedočanstava o Mojkovačkoj bici i raspoloženju koje je među crnogorskim vojnicima tada vladalo. Mojkovačka bitka trajala je nekoliko dana, a glavne borbe vođene su na „krvavi Božić” 6. i 7. januara 1916. godine. Tokom nje je crnogorska Sandžačka vojska, kojom je komandovao serdar Janko Vukotić, uspela da zaustavi prodiranje austrougarskih trupa, što je imalo ogroman značaj za srpsku vojsku jer je omogućilo njeno nesmetano povlačenje preko crnogorskih i albanskih planina, ali joj i dalo na vremenu prilikom kasnijih pomeranja duž jadranske obale. Nažalost, austrougarske trupe su uskoro ušle u Cetinje, a Crna Gora je 21. januara 1916. objavila kapitulaciju. Ali, to ne umanjuje herojsko delo ratnika sa Mojkovca od kojih su mnogi svoju odanost zajedničkim idealima i srpskom narodu platili životom.


Komentari12
f64a8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Д. Збиљић
Срби, а пре свега, разуме се, српске научне и државне институције, не знају шта чине. Речит је пример и у вези са српском ћирилицом. Када је Србија окупирана тачно пре сто година (1916), окупатор је у Србији забранио српску ћирилицу и први пут уцвео у Србију хрцватрску латиницу у писању језика Срба. После рата и ослобођења Србије, ослобођена је и српска ћирилица и српско писмо је поново враћено у шуни живот. А данас, тачно после, сто година од те прве појаве хрватске абецеде у Србији захваљујући окупатрору, наше иснтитуције су погазиле српско ћириличко писмо и данас је оно решено тако да је постало алтернативно и хрватско писмо се у Србији данас приближило у проценту оном времену из пкупације Србије пре сто година. И тако је, захваљујући институцијама државе и лингвистичке науке у Матици српсклој, САНУ, Институту САНУ-а за српски језик и Одбору за стандардизацију српског језика, у Србији је поново 90 одсто окупирана српска ћирилица, као да се у Србију вратио окупатор из 1916. године.
Micko Krstic
A sve sto je trebalo je,"otstupiti" od dela Makedonije,i to manje nego po sporazumu od 1912g. Bugarima,u kome tada i onako stanovnistvo je bilo probugarsko,kao sto su trazili saveznici megu njima i Rusija,i ne bi doslo do bugarskog napada i presecanje veze sa saveznickim snagama u Solunu.Posledicno tome niti pogubnog"povlacenja"preko Albanije,i ostavljanje srpskog stanovnistva u otagbini na milost triju okupatorskih strana...
Stanislav (opozicionar onima) Kalenic
Da li je moguce da se i danas vodi pitanje da li su Rusi ikad pomogli Srbe? Ja sam kao dete 1956te godine imao odgovor na to pitanje.
Simic Koch Miro
Dokle god budemo gledali jednim okom na proslost a drugim da nista ne radimo nista od nas u svim bitkama je pobedila disciplina i volja,koju danas nemamo i ne zelimo ,kako rece onaj nemacki profa slavistike balkanu i srbiji pogotovo moze pomoci da prezivi samo blaga diktatura,eto pa vi brisali ili objavili menije sve jedno ali jos niste dosli do pepela!a tamo se krenulo posle 1.svetskog i posle drugog ali smo tada izgradili ovi sada srusise za demokratiju i ljudska prava mesta da naprave!
Unuk Solunca
Epopeja povlacenja srpske vojske je kukavicki cin njenih vodja, a ne podvig. Sve sto je imalo oruzje otislo je iz Srbije. Koliko god neki pokusavaju da povlacenje predstave kao strateski maestralan potez ostaje gorak ukus da je srpska nejac ostavljena na milost okupatoru. A znamo kakva je bila njihova milost.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja