četvrtak, 22.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:05
RAZGOVOR NEDELjE: MATIJA BEĆKOVIĆ, pesnik, akademik

Umetnost je sklonjena da ne smeta politici

Ugrožene su naše najstarije kulturne ustanove, kao što su Srpska književna zadruga ili Matica srpska, koje su preživele tolike vekove
Autor: Borka Golubović-Trebješaninsubota, 09.01.2016. u 22:00
(Фото Ж. Јовановић)

Akademik Matija Bećković prvi je dobitnik novoustanovljene nagrade za ukupno književno stvaralaštvo Andrićevog instituta iz Andrićgrada kod Višegrada. Bećković je nagrađen i za knjigu „Tri poeme”, a priznanje mu je uručeno pre tri dana na svečanosti u Andrićgradu.

„Nema mi pisma od Homera, a mora da mi je pisao”, duhovito ste zborili u mladim danima. Upravo vam je stiglo nagradno Andrićevo pismo. Kako ste ga pročitali?

Republici Srpskoj su pripale najveće planine, ali od njih su veće one koje ljudi izgrade sami. Jedan od tih vrhova koji su ozidani ka nebu, tamo gde je priroda stala, jeste Andrićgrad. To je najznačajnija građevina posle ćuprije na Drini, posvećena višim vrednostima i višem životu, samo što je sada njen zadužbinar Emir Kusturica. Tu su se okupili mnogi koji najčešće nisu imali ni svoje kuće, a kamoli svoje gradove. Kada su Jovana Dučića pitali zašto nema kuću, on im je odgovorio: „Šta će mi kuća, ja ću imati ulicu”. Ivo Andrić je bio podstanar do svoje šezdesete godine, a nije ni pomišljao da će imati grad i da će u tom gradu okućiti svoje duhovne pretke i potomke. Ovo je, na neki način, gornji, nebeski grad.

Hoće li i Andrićgrad odolevati „zublji vremena” kao most na Drini Mehmed-paše Sokolovića, koji je Andrić tako snažno ovekovečio?

Andrićgrad je kulturni poduhvat prvog reda. Svedoci ste koliko se tu prigovara, gunđa, ljudi misle da bi to svako mogao, samo da su mu dali šansu. A to je jedna od najčešćih zabluda. Jednostavno se rodio čovek, s tom vizijom i s tom energijom. Ovakvu sobu gde razgovaramo s ova dva portreta Srbi nisu uspeli da naprave vekovima. Da se podigne spomenik Njegošu u Beogradu trajalo je ko zna koliko dugo. Još 1934. godine Andrić je držao predavanje na Kolarcu „U korist podizanja spomenika Njegošu u Beogradu”. Podignut je nedavno, a ovde je došao i stao ispred crkve, koju nisu izgradili za toliko vekova. Kad sam ranije dolazio u Višegrad, tražio sam gde je taj grad. Andrić ga je opisao, a nema ga. Mislim da će doći vreme kada će deca učiti da se Andrić rodio u Andrićgradu. I da je logično da se rodi u takvom gradu. A onaj lom i ono čudo koje se zvalo Višegrad tek s Andrićgradom je više od grada. Taj Višegrad sada liči na periferiju Andrićgrada. Nije mi jasno da svi ljudi od duha i kulture to ne vide i da ne dolaze ovde s najvećim uzbuđenjem i radošću da se sretnu i da vide svoju kuću. Prestonica kulture u kojoj nema mesta parnicama i mržnji jer mržnja je sama po sebi laž.

Ovekovečena je, čini se, i vaša rečenica: „Čuvaj se malokrvne reči i prehlade”? Kako obuzdavate svoj deseterac?

Deseterac je metar u kojem je srpski jezik dostigao svoju najveću moć, gde je svaka reč na svom mestu. I kad uzmemo najveće prozne pisce, primetićemo da oni zapravo pišu u desetercu. Tako da bi se sve njihove rečenice mogle prevesti u deseteračke stihove. U jednom trenutku to je, recimo, pokazao Milovan Danojlić na Lalićevom primeru, a to bi isto moglo biti i kod Ive Andrića. A nisam baš siguran da su i jedan i drugi toga bili svesni. To je bila volja i metrika jezika.

San svake pismenosti jeste da dostigne „usmenost”. Dokle je danas došla moderna pismenost?

Ljudi su bili duže vreme nepismeni nego pismeni. To su dve civilizacije koje su razdvojili vekovi, tako da se pismenost trudi da nadoknadi propušteno, ali to retko uspeva. I dalje smo više usmeni nego pismeni, i lepše i bolje govorimo nego što pišemo, a oni koji pristignu usmenost su naši najveći pisci. Jedan od njih je Ivo Andrić. Njegovi očevi su Vuk Karadžić i Njegoš, a njegova majka je svetska kultura i srpska narodna poezija. Andrić je negde pred kraj života kazao, a to je doprlo i do mojih ušiju: „Kad ja umrem, nijedna suza za mnom neće kanuti”, ali nije pogodio. Kanulo je bezbroj suza, a njegova fotografija postala je ikona u mnogim srpskim kućama. Andrić nije ni slutio da će dobiti grad i da će biti domaćin Njegošu i Mehmed-paši Sokoloviću, Nikoli Tesli, a uskoro će stići i ostali kojima je tu mesto.

Gde je granica između poezije i proze, budući da se za tumačenje vašeg stiha moraju angažovati tumači kritičko-teorijske aparature?

U mladosti sam mislio da ne postoji proza, da je ona isuviše prizemna i banalna. Samo sam verovao da je umetnost poezija. Kasnije sam video da je velika proza takođe poezija. I da je Andrić, koji je u mladosti pisao pesme, morao da pređe na prozu jer mu je u tim stihovima bilo tesno. Ali, njegova proza je samo – poezija u prozi.

Na koje događaje, pojave, ličnosti „oštrite” danas svoje pero?

Poezija ne zavisi ni od jednog vremena. Naše vreme je proglasilo kraj poezije. Međutim, to je kraj takvog vremena i takvog shvatanja. I to nije pojava samo kod nas, već je u pitanju planetarni problem. Znači, umetnost je sklonjena da ne smeta politici. I umesto da umetnost reformiše politiku, politika je reformisala umetnost. Sklonila je da joj ne smeta, da ova radi šta hoće. Međutim, mislim da je to privremeno i da onaj ko veruje u poeziju veruje u večnost i u večni život. Jednostavno, politika hoće da bez smetnji i prigovora oposli neke poslove. Njeni akteri su primetili da im umetnost smeta. Mnogi pamte vreme kada je bilo pozorišnih predstava, filmova ili knjiga koje su morali svi da vide. I nije bilo nikoga ko te knjige nije čitao ili filmove gledao. Oni su predstavljali javno mnjenje. Sećate se vremena kad su svi morali da gledaju filmove „Lov na jelene”, „Let iznad kukavičjeg gnezda”..., a zatim je nastupilo Spilbergovo vreme. I da bi političari imali odrešene ruke, a sa sudbinom sveta radili šta hoće, uveli su zakon jačeg, a na kraju i zakon najjačeg.

Kažete da je politika potisnula umetnost. Kojim putem ide naša kultura, budući da je ona najreprezentativniji deo svakog naroda. Kako gledate na aktuelne prilike u srpskoj kulturi?

Naše najstarije kulturne ustanove, kao što su Srpska književna zadruga ili Matica srpska, koje su preživele tolike vekove, ugrožene su. Na njihove vapaje niko se ne obazire, a ne verujem da je to odluka našeg ministra kulture Tasovca. To je njemu rečeno i on i ne odgovara na pisma ni jedne ni druge od tih institucija. Nedopustivo je da se na naše oči ugasi najstariji evropski književni časopis „Letopis Matice srpske”. Sve je to namera da se gola dolina, da se prazan list papira proglasi za jedinu istoriju ovakvih zemalja kao što je naša.

Može li nam u ovim vremenima svojim savetima, sugestijama pomoći SANU, čiji ste vi član. Koliko ona saoseća sa sudbinom naroda. Ne čini li vam se da su se akademici malo utišali?

Pa nije samo SANU. Imamo takve primere svuda po svetu, ali oni hoće da kažu da uzori SANU ne treba da budu njeni parnjaci i vršnjaci, nego neke akademije juče osnovane koje slave četrdeset dana svoga postojanja. Tako da je ona posebno bila izložena baražnoj vatri sa svih strana. Kad neko osnuje neku akademiju juče, već danas o njoj govore s velikim uvažavanjem. A šta je sa SANU koja je osnovana po uzoru na evropske akademije i koja je, kada je osnova, zvana Srpska kraljevska akademija i prva dva njena kandidata bili su kralj Milan i kralj Nikola i obojica su propali?

Kroz svoje stvaralaštvo istrajavate na porodičnom romanu, sećanju na oca, majku, Veru Pavladoljsku... Ima li danas ljubavi u nama? Da li smo u ovoj jurnjavi za materijalnim zaboravili da volimo?

Kako kaže apostol Pavle: „Možeš i da planine pomeraš, ništa si ako ljubavi nemaš”. Ona je stvorila svet. I dok je bude, biće i sveta. U Bibliji postoji samo jedna pesma, ona je ljubavna i zove se „Pesma nad pesmama”. Mada ovako, kada slušate teoretičare književnosti, oni kao da tu vrstu poezije ne smatraju najvišom vrednošću. Možda su u pravu zato što je svaka pesma ljubavna. I rodoljubiva, i misaona, ako nije sve to, onda nije ni pesma.

Vatreni se navijač Crvene zvezde. Da li je novi trener Miodrag Grof Božović po vašoj meri?

Moj unuk Luka rekao je da bi Srbija trebalo da donese zakon po kojem je Crvena zvezda prva, bez obzira na to kako igra, da li gubi ili dobija. I da bi svakom klubu trebalo da bude čast da je na bilo kojem mestu u takmičenju gde je Zvezda prva. Mislio sam da se šalio, ali on me je ubedio da je to istina, da to svi znaju, da je to notorno. E, onda mi je rekao da je taj Božović okej i ja sam se toj odluci priklonio jer je on vrlo strog. Kad sam rekao da mi se čini da ovi „partizanovci” nisu kao oni kad sam ja bio mlad, da je tu sada neka druga publika, da mi sada više liče na navijače Zvezde, Luka mi je odgovorio: „Nemoj to da govoriš. Gori su nego ikada”.

Vašu poeziju smatraju svetskim fenomenom. Ipak, imate i oponente. Kako gledate na te kritičke note upućene na vaš račun?

Uživam, naročito kod ovih kod kojih osećam zavist.


Komentari7
cba75
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Д. Збиљић
Матица српска јеесте некако преживела, али ћирилица је "десетркована" (сведена на десетак процената) јер је у Матици српској објављен правопис у коме је усвојено уникатно у свету решење питања писма (двописмо) чиме је српском писму одузет суверенитет, па је оно постало алтернативно писмо према налогу из 1954. године о "постепеној замени српске ћирилице хрватском абецедом" како би се окончало латиничење свих Срба, што је била хиљадугодишња намера. Лингвисти у институцијама лингвистике, па и у Матици српској, то су наставили да спроводе преко двописма и тако су они до сада највише успели у терајном и коначном полатиничењу свих Срба. Православни Срби су се томе опирали све док луингвисти нису с комунистима ушли заједно у то довршавање латиничења Срба. И то је латиничење при самом крају.
Demos Cratein
Ko bi rekao da vlast koju podrzava EU marginalizuje slobodumne umetnike. Danas su politkcki analitičari umetnici. Sve znaju ljudi. Svestraniji si od Leonarda da Vinčija.
Sasa T.
Ovo je rublika o kulturi pa ovakvi komentari citaoca svakako nedolicni i primitivni. Imena kao sto su Ivo Andric hrvat koji je voleo Beograd a dusu ostavio na Drini ili Emiru Kusturici koji je mogao da podigne vikendicu na Azaurnoj obali , Kanu ili bilo gde u belom svetu jer kosmopoliti je svet kuca a on je stvorio carobni Mecarnik a sada i Andric grad rekonstruisuci duh jednog vremena i jednog naroda ili Matija Beckovic koji se zarad svojih crnogorskih korena nije odreko srbstva i recju i delom uradio vise za nasu- srbsku kulturu od svih politicara decenijama unazad. Skandalozno je da anonimusi bez intelektualnog kredibiliteta kritikuju nekog ko je ovencan svim literarnim nagradama i koji je napisao vise nego sto su pojedinci u zivotu procitali i upravo se u tome vidi do koje mere je kultura skrajnuta u ambis primitivizma. Ambis iz kojeg nam bojim se nema povratka ni kulturi ni tradiciji ni duhovnim vrednostima nasih slavnih predaka.
Mihajlo
Andrić se, sasvim sigurno, ne bi saglasio sa Vama, g. Bećkoviću.
Zoin Mihailo
Bez umetnosti se lako narodu ponudi kost, a priča o mesu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja