Početak je nove godine, ali na političkoj sceni Srbije ničega novog nema. Niti novog, niti ohrabrujućeg. Veliki vođa, njegovi poslušnici, te čopori stranačkih lovaca na plen i parazita čerupaju ovo malo jada što je od Srbije preostalo, bacajući građane u još veću bedu i očaj. Parlamentarna opozicija pak, sastavljena od nešto obrazovanijih parazita i lovaca na plen, čeka svoju šansu u nadi da neće završiti u zatvoru za stvarne ili izmišljene ništakluke dok su vladali. Ovu, ionako potresnu, sliku upotpunjuje vojvoda, koji, vrativši se iz Haga, a po osobnom odobrenju gospodara Srbije, prebiva u stvarno zaglupljujućim (tzv. rijaliti) televizijskim sadržajima. Na taj način ne samo da izbegava zatvor u Hagu već i radi koristan posao za sebe (narod ga se prisetio), a i za vođu, jer takva je opozicija „pred Evropom i Amerikom”, najdraža. Naime, ako bi Vučiću to bila jedina opozicija, na čemu prilježno radi, bio bi nezamenljiv. Naposletku, tu je i tzv. patriotska opozicija, izgubljena u vojevanju kako za nikada neprežaljeno Kosovo tako protiv još siromašnijih od građana Srbije, bliskoistočnih izbeglica od rata i njihovih domaćih gospodara i satrapa.
A tzv. Levica Srbije? „Borko i Jovo”? E tu ima nečega novog, ali zacelo nema ničega dobrog. Za početak, kako praviti levicu bez levičara? Za potonjeg je to teško ostvarivo, a prvi u tome ne vidi nikakav problem. Levičari Srbije su pak međusobno posvađani, iscrpljuju se u teorijskim raspravama ili akcijama koje imaju uglavnom kulturno značenje i značaj, ali ne i političko. Nažalost, često služe i kao vreća za udaranje krajnjim desničarima. Sem toga, samo je jedna skupina odlučnih unutar ove ionako malobrojne aktivističke grupe bila spremna da se uključi u rad stranke, ali su i oni imali rezerve prema vođi Levice Srbije.
Pisac ovih redova se nadao, a i Borko se s tim donedavno slagao, inače saradnje ne bi ni bilo, da bi, uprkos svemu, moglo doći do stvaranja jedne levičarske stranke koja bi pažljivo probrala svoje kadrove, prihvatajući čestite i ugledne, ali ne dozvoljavajući nikom korumpiranom ili u svojoj sredini na rđavom glasu da bude u stranci. S vremenom bi jedan deo pametnih i vrednih levičara koji su ostali izvan stranke, zbog rezervi bilo prema „Borku” bilo prema „Jovu”, mogli u nju ući, jer ovoj zemlji uopšte, a ne samo jadnim i čemernim strankama, nedostaju valjano vaspitani, obrazovani i vredni ljudi. Naravno, svi članovi stranke imali bi obavezu da uče i da se usavršavaju, jer stranka bi morala da bude i mesto političke socijalizacije, ali onakve koja bi je značajno izdvajala od svih drugih u Srbiji, pošto i one vaspitavaju, ali naopako, kao što se iz mnogobrojnih primera zorno vidi. Upornim radom, povezivanjem s pokretima koji nastaju na lokalnom nivou, npr. onim u Nišu, prvom uspešnom u protivljenju bahatim vlastima, postepeno bi stranka jačala i uveravala građanke i građane Srbije da joj je njihov interes na prvom mestu. Takav rad bi uslovio postupni i rastući uspeh stranke. Radi se, naravno, o višegodišnjem procesu, jer da bi kuća bila dugotrajna, funkcionalna i prostrana, prvo je potrebno udariti joj čvrste temelje.
Ništa od ovoga neće se dogoditi, jer primerni izdanak škole DS-a, Borislav Stefanović, žuri, želeći uspeh odmah, gradi kuću od krova, snevajući trijumf Sirize i Podemosa, a neće da zna da su ovi pokreti godinama, a ne mesecima, oblikovani, pre no što su mogli računati na uspeh. No, njega prevashodno brinu naredni izbori i procenti koji bi mu omogućili mesto u skupštini, pa mu pošto-poto treba što masovnija stranka, bez obzira na kvalitet njenog članstva. Umesto da procenti budu sredstvo za ostvarenje ideja u koje verujemo, oni postaju cilj za sebe; umesto da program usmerava delanje čestitih, pametnih i vrednih stranačkih ljudi, s imperijama, pratećim bogatašima i njihovim jaranima, probijaće Borko uz božju pomoć cenzus; umesto da brojni kvalitetni ljudi budu jamstvo levičarske politike, očekuje se da pametni vođ, uz nepodeljenu podršku i divljenje članstva, sve nekako reši. Nije li to već viđeno, dobro poznato i nebrojeno puta od 1990. na ovamo, zapravo, bez izuzetka, isprobavano? Zar ne treba ponuditi nešto iz osnova drugačije?
Naposletku, posle nešto manje od godinu dana gubljenja vremena, amater u politici može da zaključi da s profesionalcima, politički socijalizovanim u ovim i ovakvim strankama u Srbiji, ne može da se napravi pita, jer za nju je neophodan i odgovarajući materijal. Dakle, uz časne izuzetke, materijal treba tražiti van stranaka, pod uslovom da zarad ostvarenja opšteg dobra amateri žele u kal.
Puno sreće u 2016!
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
