ponedeljak, 27.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:20

Srbi nikada nisu govorili sutski, nego sudski.

Kako je jedna rasprava o jeziku u Varoškom sudu 1926. inspirisala našeg saradnika da napiše tekst za „Politikin” projekat „Sačuvajmo srpski jezik”
Autor: Milovan Vitezovićutorak, 26.01.2016. u 09:05
Станислав Винавер (Д. Стојановић)

 

(obnovljeno prema pisanju „Politike”)

Oko Beogradskog prvostepenog suda, koji češće zovu Varoškim sudom, slegao se silan svet. Moglo bi se reći prava opsada. Silina od profesora, universitetskih nastavnika, sveštenika, bogoslova, studenata, đaka, novinara, dama, advokata i svih vrsta znatiželjnika. Da je Varoški sud malo više, na Terazijama, to bi već bile ozbiljne demonstracije, a ne čisto filološko suđenje povodom Pravopisa gospodina doktora Aleksandra Belića, profesora Universiteta i sekretara Srpske kraljevske akademije. Skoro svi sa kojima je doktor Belić imao dobrih službenih dodira došli su tu da mu se u muci nađu i da svojim prisustvom još jednom pokažu svoju privrženost. Ali našli su se tu i mnogi od onih kojima se doktor Belić u raznim prilikama zamerio, koji su došli da se nađu svešteniku Milošu Anđelkoviću, odvažnom kritičaru Pravopisa Belićevog.

Da bi ušao u sudnicu, Stanislav Vinaver se vrteo u punim krugovima, kao neka velika spora čigra, uvek s nekim pričajući i u priči laktajući se na svoj način – svojim širokim gestama stvarajući oko sebe prazan prostor.

„Drago nam je da ste tu” – pozdravio je Stanislava profesor Universiteta Miodrag Ibrovac. „Prvo, kome vama? A drugo, šta ćete Vi ovde?”„Nama sa Universiteta, to prvo. A drugo, kako, šta ću ja ovde?”„Vidite li da je ovo veliki seminar srbista, a Vi ste profesor francuskog jezika koji se opredelio za metodu da se u času učenja jednog jezika i njegovih zakona moraju zaboraviti znanja drugih jezika i njihovih zakona... Zar nije tako, gospodine Ibrovak?”– Vinaver je namerno, na francuski način, izgovarao slovo c kao glas k, kako se to u francuskom jeziku i čita, ako je na kraju reči. „Jeste li danas zatvorili Universitet?” „Solidarišemo se sa kolegom Belićem.”„Tako bi se i drugi sa Vama solidarisali?”„Svakako.” „Vidite li šta ste propustili? Mogli smo i nas dvojica da imamo ovakvo veliko suđenje.”

U Pantologiji savremene srpske pelengirike, u delu maturskih pitanja i odgovora Vinaver je ispisao: „Kakva je sličnost između Troje i doktorske teze g. Ibrovaka? Obe su pale posle desetogodišnje odbrane!” Profesor Ibrovac je u prvi čas pretio sudom Vinaveru, dok nije shvatio da je, našavši se u Pantologiji, ušao u red srpskih književnih velikana.

Krivopis dr Belića

„Na čijoj ste Vi ovde strani?” – Ibrovac i Vinaver su zajedno ušli u sudsku dvoranu. Suđenje je u njoj uveliko trajalo. Dočitana je tužba akademika Aleksandra Belića protiv Miloša Anđelkovića, sveštenika, za delo klevete putem štampe, zbog knjige Krivopis g. dr Belića. Tužitelj je ostao pri tužbi i predsedavajući sudskog veća, gospodin Vukajlović, dao je reč tuženom svešteniku. Gospodin Miloš Anđelković se digao iza velike hrpe knjiga, dovoljne za omanju stručnu biblioteku, i hrpe novina koje je sve doneo na pretres, uzeo u ruke već ispisanu odbranu na oko pedeset strana i počeo da je čita: „Gospodo sudije. To je baš uvreda i kleveta da sam ja oklevetao i uvredio gospodina Belića. Svoju knjižicu nisam napisao radi gospodina doktora Belića, već radi naučne filološke istine, radi našeg jezika i pravopisa. Ja sam preko ’Politike’ bio pozvao doktora Belića na javni disput u dvornici beogradskog Universiteta, međutim, gospodin doktor Belić je našao za shodnije da njegov filološki rad brani advokat, nego da se stvar raspravi pred forumom naučara filologa...”

„Nisam čuo da ste mi rekli – na čijoj ste strani?” – ponovio je pitanje Ibrovac Vinaveru. „Na strani srpskog jezika. Ako tamo bude akademik Belić, biću na njegovoj strani” – Stanislav Vinaver je bivao sve glasniji i započinjao svoju polemiku o jeziku, ne obzirući se na mesto i prilike: „Jezik je u ključanju. Vulkan radi. On nije smiren, a kamoli ugašen. Čudesa izraza su uvek moguća...”

„Po pravopisnim pravilima koje je izmislio gospodin doktor Belić grupu reči sa ’ds’ i ’dš’ treba, protivno svim fiziološkim i filološkim pravilima našeg jezika, pisati sa ’ts’ i ’tš’. Srbi nikad nisu govorili: sutski i Ohritsko jezero, nego sudski i Ohridsko jezero. Ovim krivopisom nakarađuje se govorni i književni jezik, bez ikakvog naučnog osnova” – branio se sveštenik Miloš Anđelković od optužbe da je klevetnik i pozivao se na Vuka, Đuru Daničića, Stojana Novakovića i Ljubu Stojanovića: „Dokaz je i to što od Novi Sad, po doktoru Beliću, trebalo bi da bude novosatski, a novosatsko vreme je vreme po novom satu...”„Ja mislim, i ne samo da mislim, a dobro je da mislim, ja tvrdim” – zagrevao se Stanislav Vinaver, „da je i Vuk Karadžić poznat iz Belićevih spisa. Tamo je sve o njemu. Bio je vrlo dobar književnik, znao je u tančine i gramatiku i sintaksu, a i pravopis, šta se piše zajedno, a šta rastavljeno...”

Činjenica i parodija

„Vi sve pretvarate u parodiju” – pokušavao je profesor Ibrovac da stiša Stanislava Vinavera. „Ja samo razgrćem činjenice. A Vi – parodija! A možda je baš to parodija. Baš sam se mučio da je definišem” – Vinaver se nije dao stišati. „Još nas doktor Belić uči da pišemo: aždaha, kihati, kihavica, mahrama, truhleti, mehlem, hendek, Havala umesto Avala, pa i historija umesto istorija”, sveštenik Miloš Anđelković je pretpostavio primenu ovih pravila: „Jer ne moraju samo naši pisci da zehaju, imaju kihavicu i brišu nos mahramom, već treba da piju kahvu i beru bosilak. Ne sme se brbljati nego je dopušteno samo brblati. Ali neka zeha i kiha onaj koji propisuje pravila za zehanje i kihanje, a srpski narod nije nikad zehao, kihao i brblao, pa neće nikad zehati, kihati i brblati...”U dvorani je nastao smeh, koji je jedino sve više nadjačavao glas Stanislava Vinavera. „Ovo je parodija!” – uleteo je glas gospodina Živka Tadića, advokata akademika Aleksandra Belića. „Parodija služi da istina bude tačna i precizna!” – vikao je Stanislav Vinaver: „A humor je čini superiornom, nepotkupljivom i ubedljivom. Zato je humor dar istine. Zato humor boli koliko istina.”Ne znajući kako da stiša uglednu publiku, predsednik sudskog veća odlučio se da stiša Stanislava Vinavera. „Ko je Vas, gospodine, ovlastio da se mešate u sudsku raspravu?” – rekao je sudija Vukajlović lupajući čekićem i gledajući u Vinavera. „Odlično retoričko pitanje, gospodine predsedniče sudskog veća” – Vinaver je shvatio da je dobio reč: „Ono mi omogućava da Vam uzvratim pitanjem: Ko je Vas ovlastio da sudite, a verovatno i presuđujete, po pitanjima zakona jezika, koji nisu u Vašim paragrafima?”„Gospodine, Vi sebi dozvoljavate isuviše.”„Nije to ništa prema onome što ste Vi sebi dozvolili. Za zakone jezika u ovoj sudnici od Vašeg sudskog veća ovlašćenija je svaka klupa u publici. Pred Vama je cvet našeg Universiteta, i naše Akademije, takoreći nacionalna botanička bašta.”

U sudnici je bio tajac. Sudija je i pored tišine udarao čekićem. „Kako Vas, gospodine sudija, nije sramota da tu sedite? Na početku je trebalo da sa nekim zamenite mesto. Hoćete li da ja odredim sudsko veće?” – praskao je Vinaver. „Gospodine, napustite sudnicu!” – vikao je sudija Vukajlović. „Posle Vas, gospodine.” „Izbacite gospodina iz sudnice!” – lupao je čekićem i zvonio zvonom predsednik sudskog veća. Vinavera je prenerazila tišina u publici. Na poziv predsednika sudije Vukajlovića, Stanislavu Vinaveru su prišla dva žandarma i uzela ga pod ruku. Vinaver se nije opirao.„Šta je, gospodo? Ćutite? O vašem jeziku se sudi!” – Vinaver je sa zaprepašćenjem gledao u publiku uglednika: „Ja nikad i nisam bio u vašim pravilima. Moj jezik je uvek bio samo pod mojom pameću. Pod njenom vrhovnom komandom!”

U Vinaveru se javljao neki inat. Je li to taj srpski inat? Verovao je da jeste. Njegov zavičaj je bio u srpskom jeziku i on je bio Srbin po sopstvenom izboru. Verovao je da mu je i taj inat kao karakterna osobina došao iz jezika. On je bio Srbin koliko je hteo, a hteo je u tom jeziku najviše.


Komentari9
41a47
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Д. Збиљић
Српски језик морају лингвисти да нормирају поново тако да га врате у пракси у светску колотечину па да се признаје само српски језик писан једним писмом, својом ћирилицом -- вуковицом. Нису сви други народи и њихови лингвисти незналице, а само су српски језичари мудраци па нормирају писање само код Срба алтернативним писмима. Српски лингвисти су директно плаћени да брину о српском језику и његовом писму, а они брину да се и даље спроводи комуњарски налог о постепенох замени српсјког писма хрватсконм абецедом. У том смислу чак су измислили да је хрватска латиница (опште)српско писмо, па чак су смислили страшан фалсификат да је ова Гајева латиница у ствари вукова латиница. Глупост безгранична. А чињеница је једина тачна у вези с Вуком да је био доведен умало до "вешала" само зато што је, уместо ћириличког и, увео непотребно један латинички словни знак (ј). да је Вук сачинио латиницу за све Србе, његова би цела реформа била презрена и моглаби се усвојити у том случају само силом топова.
Мало Поиздаље
Ех, Маро... Велика је та радост која тече у речима.
Mara M.
Hvala Milovanu Vitezoviću na ovom prilogu. Jer, i ja se sama trudim da ovaj srpski jezik bude što lepši i bolji pa mi svaki redak u prilog tome donosi samo čistu radost.
Д. J.
Da je tu bio Klajn, branio bi Belića kao ovih dana u jednom nedeljniku govoreći da Belić nije kriv što smo izgubili naziv srpski jezik (1954) i što smo satrli ćirilicu po Belićevom zauzimanju na Novosadskom dogovoru kada je govorio da treba prepustiti vremenu šta će biti sa srpskom ćirilicom. Belić se sliožio da treba Srbi (jedini na svetu) da pišu svoj jezik alternativnim pismima dok se ne zatre srpska azbuka. Još malo ju je danas, pa je gotova.
Zorka Papadopolos
Svaka cast lingvistima, posebno onima koji se drze zdravog razuma kad/ako sprovode reforme jezika. Ali ja, koja sam protiv nametanja ideje Jugoslavije (postujuci i sopstvene i tudje zahteve za odvojenim drzavama), ne mogu da poreknem da su jezici koji se govore u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini jedan te isti jezik! Kad me neko u Nemackoj pita za misljenje, kazem, to su samo razliciti dijalekti. Nesumnjivo je da srpski lingvisti moraju vredno da rade na sopstvenom jeziku, i ne smeju jezik nazivati srpsko-hrvatskim, iz politickih razloga, ali ne mogu ni tvrditi da srpski nije srodan hrvatskom. Nadam se da se moj komentar ne odnosi na gornji, prelep clanak, nego samo na komentar D.J. Iako Belic nije bio u pravu kad je nametao vestacke izgovore pojedinih reci, nije bio ni u krivu ako je tvrdio da su srpski i hrvatski jedan te isti jezik, upravo zdravo-razumski.
Preporučujem 0
Srba, Velika Britanija
@Kosta Ako bas zelite da znate, nisam mislio na musko-zenski par ni na levo-desni par minuta, nego na dva minuta. Zasto se Vi bavite mojim (ne)znanjem, stvarno mi nije jasno. Ja sam zaista nebitan. Ili kako divno rece Vinaver „Ја никад и нисам био у вашим правилима. Мој језик је увек био само под мојом памећу. Под њеном врховном командом!”
Preporučujem 7
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja