petak, 18.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 29.01.2016. u 08:05 Ana Tasić
POZORIŠNA KRITIKA

Građenje i rušenje mitova

„Miloš, Crnjanski“, prema tekstu Slavenke Milovanović, Ivane Vujić i Miloša Latinovića, režija Ivana Vujić i „Kazanova protiv Don Žuana“, prema tekstu Miodraga Ilića, režija Predrag Ejdus, Madlenijanum
Из представе „Милош, Црњански“ (Фото: Милан Ђаков)

Radnja predstave „Miloš, Crnjanski“, nastala prema tekstu Slavenke Milovanović, Ivane Vujić i Miloša Latinovića, prevashodno ispisuje emigrantski period života i rada Miloša Crnjanskog u Londonu, iz kojeg je nastao „Roman o Londonu“. Naracija nije linearna, fragmentarna je, i u glavni tok događaja su utkane scene iz romantične prošlosti bračnog para Crnjanski, zatim prizori sećanja, košmara, kao i informativni pasaži iz piščeve biografije. Za ovaj dokumentarističko-epsko-dramski tekst, pomalo ekspresionistički u stilu, možemo reći da je više revijalan i informativan, no što je zaista dramski i umetnički značajan.

Režija Ivane Vujić je pretenciozna i često proizvoljna, zbog čega je u predstavi još naglašenija pomenuta revijalnost teksta, ilustrativnost prikaza života i rada Miloša Crnjanskog, na račun diskretnije, estetski promišljenije obrade. Režija se bazira na spoljnim atraktivnostima, a scena je pretrpana različitim sredstvima izražavanja, često suvišnim. To se, na primer, delom odnosi na upotrebu video-projekcija u pozadini. U većini slučajeva, one su puko ilustrativne, ne suštinski potrebne (projekcije vozova, morske obale itd.), a ponekada i trivijalne u kontekstu (na kraju, kada se između ostalog prikazuje Mikelanđelovo „Stvaranje Adama“ iz Sikstinske kapele). U ređim slučajevima je uključivanje projekcija opravdano, intrigantno, na primer, na samom početku predstave, kada se prikazuju fasade londonskih zgrada, dok su Crnjanski i Vida sabijeni u maloj emigrantskoj šupi od stana. Taj zanimljivi prizor fino simbolički sugeriše da je život negde napolju, izvan njih. Takođe, izbor da se veći deo radnje dešava u tom skučenom kontejneru, šupi, simbolički i vizualno je efektan (scenograf Kosta Bunuševac).

U pogledu igre glumaca, svakako se izdvajaju Tihomir Stanić (Miloš Crnjanski) i Danica Maksimović (Vida Crnjanski). Oni su dali korektne psihološke dimenzije likovima, dok većina ostalih brojnih izvođača igra deklamativno, na površini, oblikujući samo fragmente i skice mnogih različitih aktera, od izdavača, preko ambasadora, do kritičara. Među njima dosta balasta, likova koji u dramaturškom smislu i nisu preko potrebni, pa zagušuju radnju. Na primer, takva je kratka pojava izdavača Aleka Brauna kojeg iznenađujuće igra glumica (Jelena Graovac), maskirana u muškarca, pri čemu na scenu stupa sa jednim sirotim psom koga suštinski bespotrebno vuklja. To je nažalost tipično za ovu predstavu, u pogledu uvođenja spoljnih trikova koji nisu finije utkani u njeno tkivo.

Snažno podržavamo ideju teatarskog bavljenja likom i delom ovog velikog srpskog pisca, ali smo se nadali umetnički bitnijem dostignuću, bar blizu književnog značaja opusa Crnjanskog.

Predstava „Kazanova protiv Don Žuana“, koja takođe tematizuje život i rad jednog pisca, ali prevashodno avanturiste i zavodnika, Đakoma Kazanove, idejno i stilski je vrlo zaokružena, za razliku od prethodne (tekst Miodrag Ilić, režija Predrag Ejdus). Predstavu nose tri lika, sedamdesetogodišnji Kazanova (Predrag Ejdus), „večito mlad“ Don Žuan (Petar Benčina), i dvadesetogodišnja lepotica Gizela (Andrijana Oliverić), oko koje se oni (prolazno) lome. Radnja se dešava u barokno vreme, u atmosferi diskretne ceremonijalnosti koju stvara niz upaljenih sveća, pomešane sa opskurnom zavodljivošću izobličavajućih ogledala (scenograf Geroslav Zarić). Kostimi su suptilno raskošni, fino kitnjasti (kostimografija Marija Marković).

Setno komična radnja problematizuje odnose između polova, teme igre i zavođenja, duhovnosti i telesnosti, granica slobode, kao i prolaznosti i smrti. Glumci igraju slojevito, pletući različite maske likova, umotane u obloge ironije. Kazanova je požudni ženskaroš, kao i ranjena individua, uplašena od gašenja života. Gizela je zavodljiva i koketna, ali i prevrtljiva i osvetoljubiva. Don Žuan je i mit i njegova dekonstrukcija, samouverena utvara, teatralno priviđenje, autoironičan osvajač žena koji ih voli i mrzi (zapravo ih dubinski mrzi, jer tako površan odnos sa ženama znači odsustvo stvarne ljubavi, a ovde i naznake homoseksualnosti).

Predstava Miodraga Ilića i Predraga Ejdusa je vrlo dosledna, idejno gusta, puna, sa licem i ironičnim naličjem koje ruši mit nakon građenja, što je dramski snažno i značenjski bogato.

Komentari2
29a31
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

u prevodu...
...predstave su lose. Cemu toliki tekst?
ivana
obe predstave su lose a glavni element koji nedostaje je originalnost i posebnost. Gledas, izadjes i zaboravis sta si gledao. Nije na to spala umetnost.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja