Nastao prema romantično-komičnom tekstualnom predlošku Nila Sajmona, zasnovanom na Felinijevom filmu „Kabirijine noći”, mjuzikl „Svit Čeriti” se odigrava u okruženju noćnih klubova, makroa i devojaka „za iznajmljivanje”, koje sanjaju o ljubavi koja će ih izbaviti iz sivila njujorškog podzemlja (adaptacija Mihailo Vukobratović i Slobodan Obradović). Beogradska verzija ovog brodvejskog mjuzikla, u režiji Mihaila Vukobratovića, postavljena je teatralno, donekle u pop-art maniru. Vizualne pop-artističke okvire stvaraju stripovske video-projekcije međunatpisa i komentara u pozadini, podnaslova scena, komentara radnje, u rečima i crtežima, prožetih ironijom. Oni su u stilskom skladu sa svedenim, stilizovanim dizajnom scene i kostima (scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Tatjana Radišić), i preovlađujućom teatralnošću igre brojnih izvođača, glumaca, pevača, plesača (muzički aranžmani Ivan Ilić i Milan Nedeljković, dirigent Milan Nedeljković, koreograf Milan Gromilić). Njihovi najčešće prenaglašeni nastupi karikaturalno razobličavaju teme o kojima se govori, na primer, devojačke snove o udaji za princa na belom konju, nade o bekstvu i novim počecima itd.
Karakateristična je u tom pogledu igra Tatjane Bošković koja komički upadljivo, grandiozno i teatralno par ekselans, predstavlja Ursulu Marč, Vitorijevu razmaženu devojku (značajan doprinos komičkoj snazi njene pojave daje pompezan kostim začinjen oklembešenom lisicom i nekakvim perjem na glavi, kao šlagom na torti). Vitorija Vidala, kapricioznu filmsku zvezdu, igra Branko Cvejić, komički svedenije, u skladu sa njegovom potčinjenošću u odnosu na Ursulu, vulkanski dominantnu u njihovoj vezi. Mina Lazarević i Ivana Knežević igraju Niki i Helenu, Čeritine drugarice i koleginice, takođe u grubim, karikaturalnim tonovima. One su realnije i namazanije od naivne Čeriti, ne veruju više mnogo u ljubav i postojano čereče Čeritine snove. To se postiže prenaglašenom stilizacijom njihovog nastupa, preteranošću izraza koja cinično rastura klišee, idealističke poglede na svet.
Izdvojenija i značenjski opravdano drugačija je igra Milene Živanović, u ulozi slatke Čeriti, plesačice (prostitutke) mekog srca. Ona je naivna i sentimentalna, iskreno razdragana, zarazno optimistična i puna života, u okruženju tvrdih cinika. Živanovićeva je znatno ekspresivnija u pevačkim i plesačkim partijama, nego u dramskim, što se naročito odnosi na njenu igru u naglašeno osećajnim trenucima, na primer u sceni Oskarove prosidbe. Glumica tu slabo uverljivo predstavlja skrhanu devojku, naročito zato što su u ostatku predstave te vrste emotivnih scena obložene jakom teatralnošću i ironijom, koje masakriraju sentimentalna značenja. Zato posebno taj njen stvaran, neironičan, emotivan ispad deluje bledo. Pored lika Čeriti, takođe je u smirenijim, sentimentalnijim i ne mnogo upečatljivim tonovima oblikovan lik njenog verenika Oskara (Nikola Bulatović), smotanog i smušenog, sa blisko idealizovanim, sanjalačkim pogledom na svet.
U igri brojnih izvođača ima sjajnih komičkih začina, koji donose pršteće pojave epizodnih likova. To je, na primer, slučaj sa Čovekom sa psom (Dušan Kaličanin) koji sporadično, cvrkutavo i vrckavo, prošetka po sceni sa Fifijem na točkićima, ili sa nastupom Tatice Brubeka (Milan Antonić), gromoglasno lažnog mesije, nju-ejdž sektaša.
„Svit Čeriti” je nešto slabiji od poslednjih par mjuzikala Pozorišta na Terazijama, predstava kao što su „Mamma Mia” i „Viktor Viktorija”, u pogledu ukupne scenske energije izvođača i naročito muzičkog dela, koji ovde nije toliko snažan, posebno u odnosu na predstavu „Mamma Mia”, imajući u vidu melodične kvalitete i efektnu prepoznatljivost pesama grupe „ABBA”. Uprkos ovom mišljenju, „Svit Čeriti” je i dalje mjuzikl koju će publika nesumnjivo voleti, a ovu vrstu muzičko-plesno-dramskih spektakala Beograd bez dileme treba da održava i dalje razvija, paralelno sa idejno zahtevnijim, angažovanijim pozorištem.
