subota, 19.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:26
TRI DECENIJE OD SMRTI BRANKA PEŠIĆA

Gradonačelnik koji je podigao „Gazelu” i pevao bećarce

Od 1964. do 1974. godine, za dva Pešićeva mandata Beograd je dobio autoput, Novi železnički most, „Beograđanku”, završena je „Jugoslavija”, 66 novih škola...
Autor: Daliborka Mučibabić, Radojka Ćoralićčetvrtak, 04.02.2016. u 18:05
Бранко Пешић на крову Београђанке (Фото лична архива)

Kasnite na posao. Od autobusa ni traga. Staje automobil, a za volanom gradonačelnik lično – nudi vam prevoz. Kad usred noći procuri plafon, telefonirate i u pomoć pozivate prvog čoveka Beograda. Deluje vam kao šala? Ne. Sve to je pre pola veka bilo u opisu posla Branka Pešića, čuvenog gradonačelnika Beograda. Zato ne čudi što se tri decenije posle njegove smrti ne pamte samo veliki projekti kojima je izmenio lice glavnog grada, nego su Pešićevi radni dometi i lične osobine i dalje neostvareni snovi njegovih savremenika.

Ovaj rođeni Zemunac jugoslovensku prestonicu vodio je rekordnih devet godina i 14 dana. Dovoljno da se grad protegne autoputem, provuče kroz Terazijski tunel, da „Gazela” i Novi železnički most prekorače Savu i odredi „Prokop” kao buduća glavna železnička stanica. Imao je Pešić petlju za „Mostarsku petlju”, brojne sportske centre, blokove 45 i 70. „Beograđanka” se vinula u nebesa, završena je „Jugoslavija”, znanje se sticalo u klupama novih 66 škola, a krov nad glavom dobila je 81.000 porodica... Kilometrima se proteže Pešićev graditeljski spisak jer gotovo da ne postoji deo Beograda koji strastveni bokser i „zvezdaš” nije overio.

Nije imao čarobni štapić i kako mu je sve to polazilo za rukom?

(Foto Ž. Jovanović)

Kažu, znao je šta ne zna. Okružio se ekspertima i slušao ih. Čak i u to „zlatno doba” nije sve išlo glatko. Srčano je preuzimao odgovornost i cenio projektante, priseća se Branislav Jovin, jedan od autora autoputa od Bežanijske kose do Autokomande. Njegov projekat „Mostarske petlje” bio je deset puta skuplji od konkurentskog rešenja. Pešić je posle žučne rasprave na Urbanističkoj komisiji 1967. prelomio i prstom pokazao na Jovinov i rad Jovana Katanića.
Godina sećanja
Godina sećanja na Branka Pešića – ova ideja okupila je tridesetak njegovih prijatelja i saradnika, mahom Zemunaca, u akcioni odbor koji je povodom tri decenije od Pešićeve smrti za 2016. osmislio niz događaja. Oni će danas u 11 sati položiti cveće na Brankov grob na Zemunskom groblju.– Planiramo da izdamo knjigu o njegovom životu i radu. Na školi „Branko Pešić” u Zemunu biće postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. Voleli bismo kada bi fudbalski klub „Crvena zvezda” odigrao utakmicu njemu u čast – kaže Branko Radivojević, nekadašnji predsednik Skupštine opštine Zemun.

„Biram ovaj projekat, ali pod jednim uslovom: postavićemo tri bandere na Guberevcu: jednu za tebe, Brano, drugu za Jocu, a treću za mene. Ako petlja 1970. ne bude valjala, sva trojica ćemo da visimo”, seća se Pešićevih reči Jovin. S projektom su zapucali kod Edvarda Kardelja u zgradu SIV-a koji je trebalo da odobri savezne pare za autoput kroz Beograd.

– Kardelj je odbio da finansira dve trake od po 11,5 metara i pristao je da da novac za širinu autoputa od 7,5 metara kolika je bila u Zagrebu i Ljubljani. Pešić je skočio i kazao: „Idemo. Nema tih para koje Branko Pešić neće nabaviti za Beograd. Idi ti, Brano, i crtaj, sve ostalo je moja briga.” Tako je i bilo, autoput je otvorio Tito 4. decembra 1970. Kako je Pešić došao do para, samo on zna – kaže Jovin.

Znao je i voleo da čuje mišljenje akademika, ali i seljaka na pijaci. Kao izuzetnog, ali običnog, neposrednog i čoveka punog ideja, pamti ga i Slobodanka Gruden, prijateljica i nekadašnja gradonačelnica Beograda.

– Realizovati ideju „Gazele”, kada je u Beogradu bilo 27.000 automobila, bilo je i vizionarski i veoma smelo – naglašava ona.

Svečano otvaranje autoputa 1970. godine: gradonačelnik Pešić u društvu Tita i Jovanke Broz i Brane Jovina (Foto lična arhiva Branislava Jovina)

Nisu ga svi Beograđani hvalili. Prozivali su Branka da je veliki demagog – nije imao vozača, nikad se nije preselio iz očeve kuće u Zemunu, iako je luksuzniji dom mogao da bira. „Tu sam rođen. Sutra kad ne budem predsednik, neću da se osećam ako tikva bez korena”, odgovarao im je.

Zagovornicima da je u „svakoj čorbi mirođija” i da od držanja merdevina ne zna bolji način da pomogne vatrogascima uzvraćao je: „Ako se merdevine ruše, pridržaću ih. Kad se požar ugasi, baš me briga šta ko priča”.

I ostao je dosledan sebi. Vlast ga, kažu njegovi bliski prijatelji, nije promenila.

– Voleo je da zapeva bećarac, povede kolo, odigra preferans... Kada je trebalo da operiše srce, ljutito je odbio da ide u inostranstvo. Govorio je da je Beograđanin i da će se operisati u Beogradu – seća se Branko Radivojević, prijatelj i saradnik.

Kažu da su gradovi večni, a gradonačelnici prolazni. To za Branka Pešića – ne važi.

------------------------------------------------------------------------------

Lazar Pešić: Tata mi je rekao – nipošto u politiku

Lazar Pešić: Otac mi je govorio teško je biti pošten i skroman u politici, a on je uvek želeo miran san i čist obraz (Foto A. Vasiljević)

Na očevini Branka Pešića u Ulici cara Dušana u Zemunu i danas stasavaju njegovi naslednici – sin Lazar (54) sa sinovima i suprugom. Lazar neverovatno liči na oca i Zemunci ga lako prepoznaju, baš kao što je i Branko umeo po roditeljima da prepozna svako dete iz komšiluka. Lazar se nikada nije uključio u politiku i to, kaže, po očevom savetu.

– Rekao je – to ni slučajno. Da mi ne padne na pamet da se bavim politikom i da mi on to ne bi dozvolio čak i ako bih ja hteo. Mislim da je bio u pravu. Teško je biti pošten i skroman u politici, a on je uvek želeo miran san i čist obraz – kaže potomak čuvenog gradonačelnika dodajući da je Branko kao otac bio strog, ali pravičan.

Priseća se dečačkih dana i pamti da su svako jutro pred kapijom stajali ljudi i nešto tražili od oca.

– Dolazili su zbog zaposlenja, stanova, neko da ga upiše na fakultet ili u školu, da interveniše u policiji, sudu... Prijatelji su mu govorili da se mane toga kad ima kancelariju, a on im je uzvraćao: „Ja jesam ovde zbog naroda, tu sam da im pomažem i šta god mogu ja ću da činim” – s ponosom prepričava Lazar i pokazuje na knjigu kojom su Branku 50. rođendan čestitali prijatelji beogradski umetnici, pesnici, pisci... Duško Radović, Vujaklija, Mića Popović, Mira Stupica, Milena Dravić, Gaga Nikolić, Ljubivoje Ršumović, Čkalja...

Pamti Lazar i mnoge anegdote i dosetljivost svoga oca kojom se služio da bi uradio nešto za svoj Beograd.

– Trebalo je da se gradi velika trafo-stanica, a para nije bilo dovoljno. Branko se dogovori sa dvoje, troje najbližih saradnika da svaki drugi dan po sat, dva isključe struju Dedinju. Posle pet, šest dana zove Pepca Kardelj i pita: „Branko, šta je to, ne možemo više ovako. Stalno nam nestaje struja”. On joj kaže: „Ma znam, evo mučimo se, zvao sam i direktora elektrodistribucije i ne vredi. Mi pustimo, al’ je slab napon i puca. Imamo u planu tu trafo-stanicu, međutim, ne vredi, ne možemo da izguramo, nemamo para dovoljno”. Sutradan zove Crvenkovski i kaže „’Ajde, reci koliko treba” – navodi na šta je sve bio spreman čovek od koga je samo Tito bio popularniji.

– Svi ga pamte po „Gazeli”, „Beograđanki” i desetak kilometara autoputa, a on je bio najponosniji na osamdeset i nešto hiljada izgrađenih stanova – konstatuje Lazar i napominje da je Branko dobro poznavao i Slobodana Miloševića, koji mu je bio šef kabineta 1973. godine.

Branko je bio izuzetno vezan za Beograd i zato čudi što je njegov potomak, posle očeve smrti, kad je krenuo raspad Jugoslavije, „digao sidro” i otišao u Ameriku, a potom u Kanadu, čije i državljanstvo ima. Tamo je proveo punu deceniju i za to vreme njegova noga nijednom nije kročila u Srbiju.

Upitan šta bi Branko rekao na to, Lazar kao iz topa odgovara: „Au, tad ne bi sigurno otišao ili bi me se odrekao”.

Pad Miloševića bio je dovoljan razlog za Lazara da se vrati na ognjište sagrađeno još 1909. godine.

Posle prvog povratka iz Amerike 1989. je otvorio pekaru, ali ju je posle dvadesetak godina zatvorio.

Govoreći o tome kako se skromno živelo u porodici Pešić, Lazar navodi da je njegova baka u bašti imala 3.000 ruža koje je zajedno sa povrćem i kupusom koji je kiselila prodavala na pijaci.

O „mangupskoj” crti oca da je umeo i pesnicu da potegne kad zatreba, kaže da je voleo boks, ali i da se bije još od srednjoškolskih dana.

– Brat Đura bio je zadužen da pravi kavgu, začikava, a Branko onda njemu kao priskače u pomoć – kroz smeh otkriva Lazar i priznaje da mu se, iako je njegov otac bio gradonačelnik koji se i danas pominje, niko iz grada nikad nije obratio.


Komentari20
7951c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Đorđe Makuljević - maka
Dosta dugo sam sa čika Brankom radio rekreaciju na tašu u rekreativnom centru. Posle boksa čika Branko je mnogo voleo stoni tenis u paru, bio je uvek moj par, dolazio je sa Milanom Rajačićem, posle rekreacije imao je masažu sa čuvenim bokserom Džakulom, bio je čovek iz naroda koga su svi voleli. Inače ceo radni vek sam proveo radeći na tašu... voleo bih da ako možete da mi dostavite adresu njegovog sina, s pštovanjem maka...
feliks56
Branko Pešić je imao kvalitete ravne jednom državniku. Objekti koji su u Beogradu sagradjeni, a ja sam imao 8 god. kada je on započeo svoj mandat predsednika skupštine grada (tako je tada glasio službeni naziv njegove funkcije) su dostojni nekih svetskih dometa... recimo Empajer stejt bildinga, Ajfelovog tornja i sl. Prve godine njegovog mandata, 1965, završena je izgradnja i otvoren je Avalski toranj koji je uz Spomenik pobedniku postao simbol Beograda. A ovi sadašnji tzv. gradonačelnici-pa neka se pokriju ušima...
bogdan basaric
Hvala kuci Politika,za ovaj prelepi tekst. Mi koji se secamo gradonacelnika Branka Pesica,nikada necemo zaboraviti kako je Beograd,od palanke postajao velegrad. Od svih cuda koje su Srbi uradili u 20.veku najbolje je prosao Beograd i postao milionski grad sa svim oznakama velegrada. Tome je svoj licni pecta,dao zemunac Branko Pesic. Njegovo delo dokazuje da se uvek moglo ali je trebalo znati. Ovo je prilika da se podsetimo,da su Studio B,Bitef,Fest,Bemus osnovani u njegovo vreme i s njegovim blagoslovom. Sahrana Branka Pesica,ostace upampcena i po tome sto su ulice na tri kilometra oko groblja bile pune ljudi,mnogi nisu uspeli da pridju i odaju poslednju postu. U kucama i stanovima u porodicama,koje ne zaboravljaju i danas visi slika ZEMUNSKOG TECE. I na kraju,da pitam one koji imaju primedbe na Gazalu i desetine hiljada novoizgradjenih stanova,da li mogu da zamisle kako bi danas Beograd izgledao,da se ovo nije uradilo.
Мирко
Мени је Београђанска ружна. На том месту је срушена кућа знаменитих Жујовића. Аутопут кроз центар града је катастрофа. И то знају сви у поподневном шпицу. Прокоп? Исто. Чему гигантска железничка станица народу који не воли железницу, поред прелепе зграде у самом центру. У свим престоницама железничке станице су у центру јер тако одговара путницима. Не разумем оволико слављење неког ко је туђим новцима градио непотребне зграде у славу ''удруженог рада'' и ''братства и јединства''. О везаности за Београд (и Земун), најбоље говори укорењеност потомака у САД и Канади. И њима је Милошевић крив за лични неуспех.
Ivica popadic
Lepo receno...tudjim novcem...hoce li ko da vrati te pare u nutrasnjost kako nas vi nazivate sa podsmehom.
Preporučujem 2
Aleksandra
Beogradjanka je danas 30g kasnije demode, a ne ruzna, autoput kroz centar grada je za to vreme bio u prevelik.... Nije on kriv sto posle njega nije imao ko da nastavi sve, u tekstu tacno pise koliko je vozila tada bilo, a znate li koliko ih ima sada i koliko se grad prosirio za tih 30g. Niste u pravu...
Preporučujem 44
dejan sakovic
Socijalizam je bi bio najsavrseniji sistem,da nisu negirali religiju. Da je sloboda veroispovesti bila bar na sadasnjem nivou SFRJ bi opstala.
Dušan Ristić
Ostale slobode, kome to treba. E, Dositeju, da znaš...
Preporučujem 3
Aleksandar
Ma kome je religija ista dobro donela? Danas ni vise religije ni veceg moralnog ponora. Bajke za neuke i nepismene. SFRJ se raspala upravo po tim primitivnim savovima. Naravno da je bilo lako pocepati je.
Preporučujem 18

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja