subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:30

Šta ne znamo o konjima vranim ispred Skupštine

Autor: Marija Đorđevićčetvrtak, 04.02.2016. u 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Dva dinara presudila su pre osam decenija ko će izliti u bronzi monumentalne „konje i divove”, postavljene ispred skupštinskog zdanja. Za tu sumu ponuda livnice Miodraga Jeremića bila je povoljnija od ponuda drugih livničara koji su se tada javili na konkurs.

Svakodnevno građani Beograda prolaze pored zdanja čija je gradnja završena u oktobru 1936. godine. Osam decenija se u skupštinskoj sali smenjuju poslanici koje narod bira i čija imena izgovara s lakoćom i bez prisećanja, što nije slučaj kada se treba setiti imena skulptora, tvorca „konja vranih”. Toma Rosandić namenski je, po pozivu Odbora za uređenje skupštine, izvajao skulpturu čiji je pun naziv „Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci”. Deo je uzet  iz  narodne pesme  Igrali  se  konji  vrani,  a  drugi  deo „...i  sa  njima  div  junaci”  je  dodao  sam  Rosandić. 

Zatvoren Muzej Tome Rosandića
Toma Rosandić (Split, 1878–1958) rođen je kao Tomazo Vinčenco. U Beogradu se nastanio 1921. kao već iskusan izlagač na međunarodnim izložbama (Beč 1909, Rim 1911, London 1917, Pariz 1919). Bio je profesor Umetničke škole u Beogradu, kasnije jedan od osnivača i prvi rektor Umetničke akademije. Od 1948. bio je redovni član SANU. U Ulici Ljube Jovanovića 3 u Beogradu sagradio je kuću u kojoj je narednih decenija živeo i radio. Zaveštao je legat Beogradu, pa se od 1963. godine na ovom mestu nalazi Muzej Tome Rosandića sa autentičnim nameštajem i ličnim dokumentima, ali on je danas zatvoren za posetioce, zbog loših tehničkih uslova.

Rosandić je skulpturu završio 1936. godine, radio ju je  u gipsu, u svojoj kući u Ulici Ljube Jovanovića 3, koju je kasnije zaveštao gradu.

U doktoratu istoričarke umetnosti Milje Stijović „Muzej Tome Rosandića“ naveden je zanimljiv podatak da je, povodom ideje da su ispred ulaza predviđena dva lava od bronze, Lojze Dolinar pisao Predsedništvu Narodne skupštine kako bi bilo „mnogo pogodnije ako se na ulaz stave dva konja sa jahačem  –  koji bi predstavljali izvesnu ideju mnogo bližu našem narodu no lavovi”.

Skulpture su ispred Narodne skupštine postavljene  1938. godine.

– Publika nikako ne može da se snađe, i neprekidno se ponavlja isto pitanje: šta predstavljaju skoro postavljene skulpture pred Narodnom skupštinom?

Na gornje pitanje ja sam nekolicini odgovorio: „Ako ne tražite da vidite drugo nego ono što vidite, vi ćete lako znati šta te skulpture predstavljaju. Nije pomoglo. Svet hoće po svaku cenu neki literarni ’sadržaj’, neku skrivenu simboliku koja bi se odnosila na Narodnu skupštinu... To je slobodna vajarska kompozicija, u kojoj su upotrebljena dva klasična vajarska motiva: čovek i konj. Naš veliki vajar Toma Rosandić imao je jedan čisto vajarski cilj, tražio je i postigao čisto vajarske efekte...”

Ovo je 1939. godine u časopisu „Umetnički pregled” napisao teoretičar Đorđe Oraovac, ali je pitanje o simbolici najpoznatije skulpture u Beogradu, radu Tome Rosandića, i danas „na snazi”.

Skulptura je livena godinu i po dana, a Boban Jeremić, vlasnik Livnice Jeremić u Vrčinu koja je izlila konje u bronzi, seća se priča svog oca Miodraga koji mu je rekao da je i sam vajar Rosandić govorio da konji predstavljaju snagu, a čovek je taj koji snagu kroti, kontroliše, kao što i poslanici u skupštini regulišu snagu u državi...

U inače oskudnoj literaturi o Rosandiću, postoji vrlo malo podataka koji bi objasnili značenje skulpture konja ispred saveznog parlamenta.

„Savremeni cinizam, snažno podstaknut našom političkom svakodnevicom lako bi nas mogao navesti da u Rosandićevoj skulpturi nađemo neke možda suviše direktne, pa i banalne asocijacije”, kaže Milan Popadić, istoričar umetnosti, dodajući da Rosandićeva skulpturalna grupa iskazuje jednu od temeljnih poruka humanističkog poslanja umetnosti.

„U igri Rosandićevih bronzanih konja i njihovih jednako bronzanih krotitelja, za koju je možda najprikladniji grčki izraz agon, možemo čuti i odjek reči humanitas (čovečnost). Ta je reč u prošlosti imala dva jasno razdvojena značenja: prvo je nastalo iz razlike između čoveka i onog što je niže od njega, to jest životinja; drugo iz odnosa čoveka i onog što je više od njega, to jest božanstava; u prvom slučaju reč je o vrednosti, u drugom o ograničenju. Rosandićeva kompozicija otuda može biti shvaćena i kao poziv na razumevanje i prihvatanje sopstvenih vrednosti, ali i sopstvenih ograničenja. Tako je, zaogrnuta u efektni skulptorski izraz, suptilno upućena i lekcija kako nama koji pored ove skulpture prolazimo, tako i onima koji iza nje stupaju u skupštinu.”

Igor Borozan, istoričar umetnosti, na nivou hipoteze iznosi slobodnu analogiju „konja vranih” sa predstavom Kastora i Poluksa.

„Znameniti antički Dioskuri začeti su spajanjem Zevsa (božanska priroda) i Lede (spartanska kraljica i personifikacija zemaljske vlasti), i kao takvi definisani su kao nosioci dvojne prirode. Često su u umetnosti prikazivani sa konjima, što implicira stav da čovek vlada i kontroliše prirodu. Na rimskom Forumu postojao je hram posvećen njima, pa se uz oprez može izvesti analogija sa Narodnom skupštinom u Beogradu, budući da je u zgradi na Forumu povremeno zasedao rimski Senat”, kaže Borozan.

„Bez obzira da li prihvatimo simboličko ili formalno (čisto umetničko viđenje), Rosandićevo delo ispred Skupštine ukazuje na dvojni princip ljudske prirode: čovečanski (figure div junaka) i životinjski (konji). U međusobnoj fuziji, ali i različitosti, u borbi i tenziji opozitnih sila, može se prepoznati struktura koja ukazuje na Skupštinu kao simbol demokratije, zakona i pobede razuma. Uostalom, Skupština je prostor u kome se donose zakoni, koji normiraju običaje i regulišu ponašanje čoveka, dakle u pitanju je zamisao o kontroli prirode čoveka”, dodaje Borozan.

U „Umetnikom pregledu” čitamo i mišljenje Tome Rosandića o shvatanju skulpture uopšte.

„Naši ljudi ne umeju da gledaju skulpturu. Njihovo oko nije naviknuto da vidi oblike i da uživa u njihovoj lepoti. Naviknuti su da razumeju samo kroz reči, preko uva. Pa čak i oni koji znaju do tančina analizirati svakojake apstrakcije, stoje pred skulpturom ne razumevajući je. U skulpturi se ne traži skulptorski sadržaj u kome oblici kao takvi dolaze do potpunog izražaja, već se traži neki apstraktni sadržaj, traži se anegdota, a ne zna se da anegdota, i kad je ima, živi samo kroz skulptorsku vrednost dela...”

Setimo se ovom prilikom i konja ispred zgrade parlamenta u Beču. Slična kompozicija Jozefa Laksa (1851–1909) nazvana je „Krotitelj konja”, a izvedena je na samom kraju 19. veka.


Komentari18
17959
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubisa
Na ovim skulpturama je konj vlast a čovek narod. Tako da na jednoj vidi se da narod podiže vlast a na drugoj vlast jaše narod
Vanja
Veoma losa fotografija vezana za ovaj tekst! Autor je preterao sa belinom oko objekata! A inace, hvala na tekstu, podelicu ga!
Драган Петровић
Ако исмејавате суграђане који не знају ко је, када и под којим именом урадио скулптуре, па и Ваш новинар би требало да зна да се скулптура Јозефа Лакса не налази испред зграде парламента у Бечу, већ у парку између Природњачког и Уметничко-историјског музеја. Толико о "образованости" и случајних пролазника а и Вашег новинара.
vitez
Kada su rađene ove skupture, nije se znalo da će se obistiniti, stvarno uzjahali ovaj narod.
Mile
Skoro najjace skulpture u Beogradu. Nagledah se Bogu hvala mnogo toga po nasoj planeti, ispred slicnih zdanja po svetu vrlo cesto niknu neke pateticne slavopojke, koje tokom vremena postanu tragikomicne. Ovde je rec o odnosu vlasti i naroda, jednom ga guras, jednom vuces, sto se odnosi na svaku vlast i narod od kada je sveta i veka. Interesantno je kako dosta komentatora u konjima vidi vlast a ne narod, to jest sebe, sto je originalna autorova ideja. Nekima se cak i ne svidjaju konji ispred skupstine, pa bi radje lavove, kojih po Srbiji ima par u zooloskom vrtu i svima su nam vrlo bliski. Budala se stidi onoga cime je mudar ponosan, a ja sam svakako ponosan na takvo umetnicko delo u mom gradu. Hvala pre svega Tomi na takvom delu, ali i Politici na pisanju o istom.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja