sreda, 23.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:39

Letovanje na jugu

More diše. Pokret se prenosi na gole kamene obale i obrasle planine, na oblake i modro platno neba. Sve se kreće i sprema da poleti. Ma koliko izgledalo neverovatno i nemoguće, krenuće i terasa
Autor: Ivo Andrićsubota, 06.02.2016. u 12:17
Петар Добровић : Са дубровачких бедема

Kad su austrijski profesor Alfred Norges i njegova žena Ana stigli u to malo primorsko mesto, ono ih je dočekalo teškom sparinom i sitnim neprijatnostima svake vrste. Sve je izgledalo grubo i odbojno. Sve, od nosača koji je doneo njihove stvari i primio novac ne rekavši ni „hvala“, pa do bolešljive gazdarice koja je, stojeći opuštenih ruku, odgovarala na sva pitanja samo bespomoćnim sleganjem ramena. U sobi je vladala sparina i zagušljiv sumrak, jer su zeleni drveni kapci bili pritvoreni. Što je najgore, vodovod je bio presušio. Umesto vode česmica iznad lavaboa puštala je tužnopodrugljiv pisak. Gazdarica je hladnokrvno uveravala da voda nailazi pred zoru i teče sat-dva; tada je treba hvatati. U vazduhu i na stvarima osećao se dah napuštenosti i čamotinje.

Profesor je gledao kako žena vadi stvari iz kofera, a u sebi je želeo da beži odavde daleko negde, kud bilo, jer mu se činilo da ovde nema ne samo vode ni svežine nego ni reda ni života. Ali po svom starom običaju, nije rekao ni reči.

Posle jednog sata taj prvi utisak počeo je da se menja. Pod poslednjim zracima popodnevnog sunca, putnici su se okupali u moru i osvežili, prošetali se osvetljenim trgom, a posle večere još dugo sedeli na terasi svoga stana, oivičenoj cvećem i pokrivenoj gustim lozovim lišćem.

Sutradan su, ustavši rano, doručkovali na terasi sa izgledom na more, u svežini i hladovini letnjeg jutra. To jutro im je pokazalo odmah sav sjaj i bogatstvo predela i potpuno ih izmirilo sa njim. Time je počeo neočekivani i nagli preobražaj. Ni traga od jučerašnje zlovolje, ni pomisli na bežanje, samo želja da ova lepota potraje što duže. Još sinoć su našli dobre bečke prijatelje koji svake godine letuju u ovom mestu i koji su im ga i preporučili. Ništa više nije izgledalo važno ni teško, ni sparna soba, ni vodovod koji samo za vreme nekoliko noćnih sati daje mlaku vodu, ni spora posluga u restoranu. A naprotiv, sad su otkrivali sve nove lepote ovog boravka na moru.

Gazdarica se, onako slaba i potištena, pokazala kao dobra žena, spremna na svaku uslugu, svi ljudi u malom mestu prijatni i predusretljivi, a sedenje na cvetnoj terasi kao izvor stalnog zanosa i nadahnuća.

Ustajali su već oko šest sati. Kupali bi se sat-dva otprilike. Zatim je žena odlazila u grad da nabavi voća i posvršava druge sitne poslove, a on je ostajao na terasi, za stolom sa svojim hartijama. (To su bili tabaci sa poslednjom revizijom njegove monografije o Filipu II).

Osvežen plivanjem, suncem i morskom vodom, on ima osećanje da je obučen u laku a svečanu, cvetnobelu i mirisnu odeću, i da cveta i raste i sam, zajedno sa njom i sa svim oko sebe. Sve je jasno, u njemu i oko njega. Rad je samo jedna od stotinu prijatnosti. Nemoguće mu je da se potpuno usretsredi, jer ga sve ostalo zove i privlači. Gusto drveće ispod terase, kome vidi samo obasjane vrhove, nebo sa oblacima, more sa svojim pticama, brodovima, i stalnim promenama. U svemu ima sklada i zadovoljstva, a znaš da će sutra biti još lepše.

Tako bi očekivao ženu da se vrati, i voleo je to očekivanje. Čekaš je, raduješ se njenom dolasku, kao lepom iznenađenju, a znaš sigurno da će doći. Srećan si onom naročitom srećom pre sreće. A pre nego što se pojavi, čuješ kako te, još nevidljiva, tiho doziva odozdo sa stepeništa.

Dolazi doručak sa jakim čajem, svežim voćem, mlekom i pecivom. (Vrapci padaju na terasu u očekivanju mrvica.) A posle doručka žena bi se nečujno izgubila i ostavila ga sama, da bi mogao da se sav preda poslu. Ali, kako koji dan, posao mu sve teže ide od ruke. Sve ga uzbuđuje. Obična cigareta opija kao strast i zanosi kao podvig. Uopšte, hrana i vazduh i mirisi ulaze u nj kao bezazlena slast trenutka, ali kad su jednom u njemu, onda svakim i najmanjim delićem razvijaju neki silan žar i stostruku snagu koja mu ne da da miruje. I njegov rad je sve češće i sve više prekidan maštanjem i zanesenim posmatranjem morskih i nebeskih daljina.

A onaj čičica napustio, izgleda, potpuno voćarsku radnju i sad je neka vrsta vodiča, možda i gospodara pokrenutih svetova. Lukavo miga očima i krećući se između oblaka, nebeske modrine i gotovo tečnih sivih masa planina, pokazuje pogodna i bezopasna mesta na koje se može nogom stati i odupreti za dalji let.

To maštanje uzima sve više maha: on ga oseća kao neko blago, a opojno nasilje, koje ga oslobađa svega u njemu i oko njega, ali potpuno potčinjava sebi, zatim se pretvara u čudnu igru, menja odnose u svetu koji ga okružuje i snage i razmere njegovog rođenog tela. Šta je blizu, šta daleko? Šta vazdušasto, šta tečno, šta tvrdo? Šta je on, onaj dojučerašnji, a šta su ove lepote i radosti koje ga sve više ispunjavaju iznutra i opkoljavaju spolja? To se, u trenucima kad je igra na vrhuncu, teško razaznaje. Sve je obavijeno dimom cigarete i sa tim dimom sve se kreće. Duvan postaje moćan i opasan.

Zažmuri. Na ustalasanoj kapiji od dima stoji malen i sed čovek. Poznaje ga. To je ovdašnji piljar kod kojeg njegova žena svakog jutra kupuje voće, a svake večeri ga, u prolazu, podmiti naročitim osmejkom koji čičici očigledno nije neprijatan. Samo je sada nešto svečaniji, liči na portret Filipa II, trepće očima i lakim pokretom desne ruke poziva ga da uđe. Oklevajući, ulazi. Stvarno ulazi u predeo koji je dosada posmatrao u perspektivi, postaje jedno sa njim i sa svakim njegovim delom.

More diše. Pokret se prenosi na gole kamene obale i obrasle planine, na oblake i modro platno neba. Sve se kreće i sprema da poleti. Ma koliko izgledalo neverovatno i nemoguće, krenuće i terasa. Ako se ne pomeri ona, krenuće on i napustiti je, jer on pripada onom što se kreće. Neobično je, čak opasno i pomalo strašno, ali drukčije ne može biti. I divno je. A onaj čičica napustio, izgleda, potpuno voćarsku radnju i sad je neka vrsta vodiča, možda i gospodara pokrenutih svetova. Lukavo miga očima i krećući se između oblaka, nebeske modrine i gotovo tečnih sivih masa planina, pokazuje pogodna i bezopasna mesta na koje se može nogom stati i odupreti za dalji let.

– Ovuda, molim vas! Ovuda!

Ništa se više ne protivi čoveku. Ne važi više zakon teže ni stare mere i ocene za razdaljinu i tvrdoću predmeta. Sve je izmenjeno i pomereno.

Kad bi se ispeo na planinu koja se diže iznad ovog mesta, mogao bi, čini mu se, zagaziti pravo u nebeska prostranstva. Sve može da bude.

Tu negde bi ga iz čudnog sna prenuo glas njegove žene koja se vraća sa šetnje. Idući uz kamene stepenice koje su sa ulice vodile na terasu, ona bi ga dozivala mirnim glasom koji očekuje siguran odgovor.

– Fred? Fred!

– Da, da – odgovarao je on tiho se dok ne bi na terasu izronila prvo njena glava, a zatim i njen struk, pa ona cela, sa rukama punim voća ili cveća.

Tada bi se odjednom smirili svi uskomešani elementi oko čoveka, vratili se u svoje odnose, srazmere i otstojanja, i postali opet ono što su u svima ostalim časovima dana, za sve ljude pa i za njega. Opasnu i uzbudljivu sreću zatalasanih prostora i sanjanog leta kroz njih zamenjivalo je blaženstvo običnog, stvarnog letovanja u krugu poznatih predmeta i u društvu lica bliskih oduvek.

I sve se to ponavljalo svakog jutra, sa onom jednoličnom, prisnom izvesnošću koja je bitna oznaka svake sreće. Sve se ponavljalo, ali i pojačavalo. San na terasi bubrio je i rastao kao svaka voćka toga kraja u to doba godine, i sve se više približavao onom što jednog dana mora doći – svojoj potpunoj zrelosti.

I taj dan je došao kao jedan u nizu toga letovanja. Sve je toga jutra izgledalo svečano, uzbudljivije nego obično. Duvao je jak jugoistočni vetar. More je bilo nemirno. Široki i moćni talasi valjali su se jedan za drugim i sa treskom i šumom pokretali široke površine zvonkog šljunka, prelivali obalu belom penom, i nestajali pod novim talasima, sve većim i sve jačim. Zapenjene ivice tih talasa stvarale su srebrnasto stepenište koje je vezivalo obalu sa nebom u dnu vidika.

Retki kupači skakutali su na šljunku po kom su se osipale penaste kreste visokih talasa, ne usuđujući se da zađu u more. Žene su se igrale sa talasima, trčale im prvo u susret, a zatim bežale pred njima i, pod visokim škropcima bele pene, procikivale od nejasne, uplašene radosti kojoj niko nije video ni tražio objašnjenja. Vazduh je bio zasićen mirisom morske soli i dahom neke daleke oluje od koje je dopirao oslabljen odjek.

I toga jutra profesor je izišao sa ženom na plažu. Bio je uzbuđen. Sve ga je gonilo da učini ono što se niko od retkih kupača, stranaca, nije usudio: da legne na te zaljuljane talase i da pusti da ga dižu i nose i dodaju jedan drugom. Sprečila ga je njegova žena. U tom je bila odlučna i uporna kao malo kada. Držeći ga za ruku, vikala je kroz šum talasa, preklinjala ga da ne ide dalje i uveravala ga da su joj malopre pričali domaći ljudi kako ovi naizgled bezazleni talasi mogu biti opasni i kako se prošle godine po ovakvom vremenu, na toj istoj plaži, udavio jedan čovek. Neoprezan i nevičan moru, nestao je u ovakvim talasima, na očigled kupača koji mu nisu mogli pomoći. Zbog toga sada niko i ne zalazi u more.

Popustio je. Posle oprezne igre sa talasima koji su ih prskali do temena, vratili su se kući, opijeni vetrom, umorni i zadovoljni od trčanja i smeha. Kad su se osušili i presvukli, žena je, kao obično, otišla na trg, u kupovinu, a on je ostao na terasi za svojim stolom na kom su, kao fini talasi, lepršali okrajci razastrtih hartija.

Sporo i teško se udubljivao u posao. Na njemu je stalno nešto treperilo i poigravalo, ali pramen kose, ili rukav od košulje, ili očni kapak. Sve kao pozivi koji se sustižu. Još ga je držala neostvarena želja da zapliva u velike svetlozelene talase čija huka dopire do njega. Dečački nestašno pomišljao je kako bi bilo da se brzo spusti do male plaže, da se baci u to zabranjeno more i da pusti da ga talasi šibaju i nose. A zatim da se, još pre ženinog dolaska, vrati na svoje mesto na terasi. Ili, možda, da se zaputi stazom koja vodi iznad kuće, pravo uzbrdo, i da potraži visove i vidike koji mu se i sami primiču?

Od te misli svaki čas je dizao glavu sa posla.

Pogled mu je odjednom zaustavio na kamenitoj ogradi terase, na koju je u tom trenutku, kao po dogovoru, sleteo krupan vrabac, malo raščupan od vetra. Po držanju i celom izgledu sudeći, to je neki vrapčiji pustolov i skitnica. Učinio je nekoliko onih brzih i finih ptičijih pokreta glavom a onda se odjednom – kao da je uvideo da je sleteo na pogrešnu adresu! – dostojanstveno i prezrivo vinuo u visinu. Izgledalo je da je odleteo pravo u nebo i izgubio se u njemu. Čovek je pratio pogledom njegov let, dok god je mogao. A to nebo bilo je vedro, posejano na ivicama belim, tankim oblacima koji menjaju boju, kao da se sprema svečanost. Daleka ostrva, koja su se u dnu vidika izjednačavala i mešala sa još daljom obalom kopna, takođe su menjala oštrinu svojih oblika i njihov sivi kamen pod tankim vencima tamne šume, postajao je ružičast, mek i lelujav. More, koje je u daljini izgledalo stišano i glatko, sve se više i bojama i oblicima saobražavalo svečanom vidu oblaka, neba i obala, pa i tamo gde se otvorena pučina mešala sa obzorom i gubila bez završetka u nedogled, ono se činilo pristupačno i ne manje čvrsto od linije rasplinutog kopna. Tako su vazdušasti oblaci, tečno more i tvrdo kopno, menjajući svako svoja osnovna svojstva, išli jedno drugom u susret i zagrljaj.

Sve je beskrajno široko i duboko i u isti mah sve je na dohvat ruke, blisko, i sve diže čoveka sa njegovog sedišta, čini ga lakim, pokretljivim i u svemu podobnim opštoj zatalasanoj svečanosti. Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan, gotovo nikakav. Svakako, do kamenite ograde na terasi može lako da dođe, kao u igri, i da se nasloni, pa i da se popne na nju i sa nje skoči na strmu stazu koja vodi uzbrdo ka planinskom visu, da se vine u prostor kao vrabac skitnica.

Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su već ispod njega, nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i izjednačio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je čudesni, strmi i zanjihani most na kome se čovek penje bez teže i bez granica. Pravo je čudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno, to očekivanje sreće koja je već tu. Sve je jedno i jednako, na sve se možeš nasloniti, o sve odupreti, i sve služi kao otskočna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te niže dodaje višem, tvrđe mekšem, i tamnije svetlijem. Svemu tome nema kraja, a početak je nepovratno zaboravljen.

Na vreloj terasi bilo je beznadno tiho, i neizdržljivo. S mora se čula huka talasa i grohot šljunka koji oni duž obale jednako rešetaju.
Kad je došlo i vreme ručku, pa i prošlo, i dan već stao da se bliži kraju a od čoveka nije bilo traga, ona je crvena u licu i zamućena pogleda, potražila ponovo onaj prijateljski par i sa njima zajedno otišla da prijavi stvar Miliciji.

Nema više ni onog čičice sa licem Vilipa Drugog da ti pokazuje gde ćeš stati, jer sad neki pramenovi svetlosti, kao pokretne stepenice, sami nose čoveka, što dalje sve lakše, put nekog ogromnog rumenog praga tamo u visini, a iza njega već se naziru novi nizovi zračnih i svetlosnih stepenica koje čovečiji hod pretvaraju u sve brži let bez šuma. Čovek može daleko da ide i visoko da se penje; sav se pretvara u to, i u tome mu je celo postojanje. Ide, ali krilatim hodom.

Na povratku iz varoši žena se po običaju javila već sa prve stepenice mirnim pevuckavim glasom koji očekuje da mu odgovori uobičajeno, rasejano „da, da!“ kao što pogled prirodno odgovara pogledu.

– Fred?

– Tišina.

– Fred!? – ponovila je kad se već našla na terasi i ugledala prazno sedište i to sa hartijama koje su treperile na vetru.

– Fred... – govorila je tiše ali upornije kad je ulazila u polumračnu, već spremljenu sobu iz koje je odgovarala opet tišina.

– Fred! – viknula je prigušeno, i uplašila se i svoga izmenjenog glasa i jeze koju je osetila uz kičmu.

Pojavila se gazdarica i objasnila joj nekako da je profesor još pre četvrt sata otprilike sedeo na terasi. Videla ga je kroz prozor dok je spremala njihovu sobu, i primetila da je ustajao i opet sedao za sto.

– Fred, Fred, Fred!

Žena je strčala niz stepenice i zaputila se drumom, ponavljajući tiho tu reč bez odziva. Obišla je mali gradski trg i ono nekoliko strmih kamenitih ulica, prokrstarila rasturenim plažama bez kupača, i vratila se kući („Fred? Fred!“). Čoveka nije bilo. Na suncu koje je sada zahvatilo već polovinu terase izvijale su se i poigravale profesorove hartije. Gazdarica je kao i uvek samo njihala glavom.

Žena se zaputila do vile u kojoj su stanovali njihovi bečki prijatelji. Oni su tek doručkovali. Brišući zadovoljno usta, umirivali su je da je čovek nekud otšetao, da će se vratiti, ako ne ranije, a ono svakako na ručak. Bila joj je nepodnošljiva njihova sita vedrina i bezbrižnost.

Obilazila je parkove i šumarke iznad varošice. Nekoliko puta se vraćala kući i pela uz stepenice, nastojeći da u sebi raspali nadu („Fred? Fred!“) kao što čovek po treći i po peti put pokušava da ukreše upaljač.

Na vreloj terasi bilo je beznadno tiho, i neizdržljivo. S mora se čula huka talasa i grohot šljunka koji oni duž obale jednako rešetaju.

Kad je došlo i vreme ručku, pa i prošlo, i dan već stao da se bliži kraju a od čoveka nije bilo traga, ona je crvena u licu i zamućena pogleda, potražila ponovo onaj prijateljski par i sa njima zajedno otišla da prijavi stvar Miliciji.

U hladovitoj kancelariji mlad službenik upravo se spremao da iziđe. Odmah se vratio, ubacio tabak hartije u pisaću mašinu i otkucao prijavu o nestanku profesora Norgesa, ali je i sam umirivao ženu: da joj je muž verovatno ostao malo duže u šetnji i da će se sigurno vratiti. Ipak je naredio milicionaru da odmah posle ručka krenu u potragu.

Taj jedini milicionar bio je pun, dobroćudan mladić koji zaista nema mnogo posla u ovom mestašcu u kom se ništa ne dešava ni među domaćim ljudima ni među turistima. Sad je ozbiljno seo na svoj službeni motocikl i šumno krenuo drumom pored mora, vozeći umerenom brzinom i sa mnogo samopouzdanja.

Ali profesor nije pronađen ni toga ni idućeg dana. Milicija je tragala duž obale. I novine su donele vest o nestalom turistu.

Za to vreme profesorova žena provodila je ceo dan na zabačenom kraju plaže na kojoj su se njih dvoje do neki dan kupali. Čučala je sa rukama u krilu, kao žene ovdašnjih ribara kad očekuju povratak svojih muževa iz ribolova. Njena svetla haljina gubila se u belom šljunku obale. Jedva bi je predveče nagovorili da napusti svoje mesto i da ode na počinak bez spavanja.

Posle tri dana doputovali su njena majka i profesorov mlađi brat, njen dever, i odveli je natrag u Beč.

Prolaze dani. Već je kraj avgusta, najlepše doba godine na ovoj obali. Sva dosadašnja traganja za nestalim profesorom bila su uzaludna. More ga ne izbacuje, a na kopnu ga nema. Ali vlasti ispituju i traže i dalje. Nad malim primorskim mestom jednako lebdi atmosfera neobičnog nestanka. U prolazu, možete često da čujete kako dve domaćice, vraćajući se sa trga, završavaju razgovor:

– I tako, eto, nikad, nikad ništa!

Odmah pogađate da je reč o nestanku nesrećnog profesora. Ali i svi ostali građani, u razgovorima između sebe ili sa gostima, pomišljaju na sudbinu toga čoveka. Po kratkim, iznenadnim zastajkivanjima u govoru i po brižnim pogledima koji se otimaju ka morskoj pučini, vidi se i bez reči da svi žele kakvo-takvo objašnjenje zagonetnog nestanka, da ga očekuju nestrpljivo kao stvar od koje zavisi unutarnje spokojstvo i svakog pojedinog od njih.

(Politika, 1. januar 1959. godine)

 


Komentari1
45937
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

V.V.B. Danska
Zivot. Lepo i tragicno, sjedinjeni. Tragedija u lepoti i lepota u tragediji. Lepota i tragedija zivljenja opisane onako kako to samo retki majstori pisane reci umeju da opisu. Onako kako je Ivo Andric, velikan medu velikima, maestralno radio u svemu pisanom sto nam je u amanet ostavio.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja