U Danskoj je ovih dana usvojen zakon kojim se izbeglicama trajno zaplenjuju sve dragocenosti vrednije od 1.300 evra, kako bi se platili troškovi njihovog boravka tokom traženja azila. Granična vrednost koju su zakonodavci najpre predložili bila je 400 evra, ali je usled oštrih kritika taj prag podignut. Mnogi ovaj zakon porede s konfiskacijom jevrejske imovine sprovedenom u nacističkoj Nemačkoj, pre i tokom Drugog svetskog rata. Ovde, u Srbiji, policajca koji je opljačkao izbegličku porodicu dočekalo je masovno zgražavanje, dok je one brojnije, koji su svoju humanost pokazali naročito prema deci, pratilo svestrano uvažavanje i kolektivna podrška.
Napastvovanja mladih žena tokom proslave novogodišnje noći u Kelnu mnogima su odlično poslužila za raspirivanje antiemigrantske histerije, i u svetu i kod nas. Dušebrižnicima iz Srbije možda bi bilo bolje da se pozabave sličnim „zabavama” koje se organizuju u našim kafanama, školama..., ili bar sveprisutnim nasiljem u porodici. Od sprege seksualnosti potisnute površnim konzervatizmom i ostacima patrijarhalnog morala, s jedne strane, i vulgarne eksploatacije i instrumentalizacije seksa u interesu korporativnog profita, s druge, ništa bolje i ne treba očekivati. Još je Vilhelm Rajh ustanovio nespornu vezu između fašizma i seksualne represije praćene paradoksalnom popularizacijom seksualnosti u političko-ekonomske svrhe. Bilo bi zanimljivo istražiti postoji li društvo opsednutije košmarom „bele kuge” i većim podsticanjem roditeljstva od našeg, uz istovremeno potpuno ignorisanje ugroženosti ženskih radničkih i porodiljskih prava, adekvatne novčane pomoći za izdržavanje i školovanje višečlanih porodica, podrške samohranim majkama i plana zapošljavanja koji bi priličio toj demografskoj politici. Nasilje u porodici uvek je najveće uporište imalo u siromaštvu i beznađu.
Nasilje, siromaštvo i beznađe svakako su pokretačke sile i ovog ogromnog talasa emigracije koji se izliva preko naših prostora, čiji uzrok treba tražiti i u intervencijama sprovedenim pod diktatom SAD. No, ne treba zaboraviti da je i Danska bila članica tzv. koalicije voljnih koja je napala Irak pod lažnim izgovorom da Sadam Husein proizvodi oružje za masovno uništenje, kao i da je bivšeg danskog premijera Rasmusena za poziciju prvog čoveka NATO-a verovatno najbolje preporučilo njegovo zastupanje danskog učešća u invaziji Iraka, sugerisano Polu Volfovicu, Bušovom zameniku sekretara odbrane, još godinu dana pre samog napada. Trenutni haos, egzistencijalna nesigurnost i propast ekonomije u zemljama poput Iraka, Avganistana, Libije i Sirije, iz kojih se emigrantski talas i širi, posledica su pre svega zapadnih intervencija koje je i sama Danska svesrdno podržavala.
Međutim, ne štede Danci samo na izbeglicama. I sopstvenoj komisiji za ispitivanje razloga danskog učešća u okupaciji Iraka, njihovog tretmana ratnih zarobljenika i saradnje s „Blekvotersima”, privatnom vojskom odgovornom za smrt velikog broja civila u Iraku – najpre su uskratili sva sredstva a zatim je i ukinuli. Rad komisije pritom je iziskivao oko dva miliona evra, dok je sam rat Dansku koštao četiri milijarde evra.
Jedno je sigurno – izbeglice će gledati da u širokom luku zaobilaze ovu severnu državu, kako tamo ne bi bile opljačkane. Jer, nešto je tu, očigledno, još trulo.
Predsednik Pokreta za slobodu
