petak, 04.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 20.02.2016. u 12:10 Veljko Petrović

Grad u Nišu 1915. godine

Od gordih platana ostadoše samo kosturi. Kroz granje, kroz oglodana rebra sija sunce, plavi se nebo. Staze su obnažene, nema više senki ni hladovine. Staze su postale potoci, juri žuta voda i nosi sobom granje i leševe ptica
Вељко Петровић - Портрет из 1926. године

Dan je veoma topao, a u podne počinje prava zagušljiva pripeka i zapara. Ručamo u košuljama i brišemo se. Po obedu svaki žuri kući da se svuče.

Kamen se usijao. Tabani peku kroz đonove. U parku nikog. Ptice se podvukle pod lišće koje se ne miče. Kelner, na opruženoj ruci, na stolu, spava. Ulazeći u kuću grozdovi me udaraju u čelo. Možda će do uveče sazreti. U sobi čim otvorim vrata, kao da sam digao zaklopac sa kazana, poče da ključa zuzuk probuđenih, uzveranih muha. Kad koja naleti na lice kao da se zalepi. Jedva ih izagnah: – Neka pobesne tamo na suncu! – Zavese klonulo padoše kao u ništa. Ni daha ni promaha da ih krene. Kao na ekvatoru, nasred Tihog Okeana, kad se jedra otrombolje. Nag, raširenih ruku i nogu, legoh po postelji, ostavivši odmah znojni otisak svog omlitavelog tela... Ovo je nemoguće, tamo u brdima, na Drini, ipak je lepše!

Ali tek što sam sveo oči, trže me neka struja koja me laznu jezom. Skočim. Zavese, kao da ih je neko iznutra povukao, poleteše u sobu. Kroz prozore pljusnu vreo bolestan dah i nekakva protegnuta huka, gotovo zavijanje i prštanje, slično beskrajno brzom dobovanju po svim bubnjevima sveta. Roj muha polete unutra, ali se odmah, kao prestravljene, pripiše uza strop. Oči mi zasenu bledo, jektičavo osvetljenje. Zaogrnuh pokrivač i isturih se kroz prozor. Sve, i krovovi i drveće i lišće i plodovi, ukočeno, nepomično, kao zastala daha, ustremiše se u pepeljastom žutilu. Hujanje se približava, tamo iznad kuća kud ja ne vidim, i ono nešto kao trepet milijardi prepelica, njihovih kratkih debelih krila. Šta je ovo? Je li ovo dan ili noć, je li ovo mesečina ili sunce izgreva? Istrčim na dvorište, onako zavijen, a tamo već svi ukućani, s mrtvački sivim licem, bosi, raščešljani, zaogrnuti ovlaš u marame i ćebeta, netremice gledaju nekud gore, visoko, na istok.

– Šta je to, majko?

Ona samo mahnu glavom na onu stranu pa tri prsta na čelo:

– Prekrsti se!

Mahinalno se prekrstih i ja, i videh kako sa istoka od Suve Planine, juri jedan okrugao, zelen oblak, vrteći se kao kugla i hujeći kao živo, pomahnitalo biće. On se sam premeće preko vedra neba čije je plavetnilo posuknulo. Sve je to trajalo samo par sekunada, ali u isti čas ja opazih za njim i drugih, raznih, mrkih kolutova koji se zaslepljivom brzinom vrte, a u sredini svakoga od njih čak i po jednu tvrdu, nepomičnu tačku, kao jezgro zla. Sve je to trajalo samo jedan mig, a hujanje poraste u urlik, praskanje u neprekidnu i zaglušnu pucnjavu tisuću mitraljeza i šrapnela. U isti mah, kao da je ta nebeska podivljala zver noževima svojih munja razderala sebi sopstvenu opaku utrobu, bljunu ledena tuča po gradu, po našim pljosnatim, bednim krovovima.

Vidim preko, nad ulicom, goluba, već naherena u vazduhu, već poterana, kako pokušava da se dočepa strehe, ali pogođen, obasut, razbijenih krila, već mrtav, glavom stiže do tla...

– U kuću, prozore zatvorite i bežite od njih! – viknu stara.

Ja, bled i uzdrhtao uzleteh i učinih što reče, pa ostadoh na mestu, zagledan u guste, kose i bele pruge leda. Iznad glave mi grmi, a na susednom krovu puca crep, i njegova oživela parčad kao luda odskakuju s komadima krupna grada. Kroz često platno ledenog tkiva nazire se lišće, grozdovi, listari i čitavo granje gde se vitlaju, mrse i padaju, a svirepa nepogoda još ih i tu, na zemlji, bije svojim hladnim tanadima, da ih dotuče i u led pogrebe... Za jedan trenut oka život zelene bašte ubijen je. Osvetljenje sinu i poblede i vidim našu mačku gde htede da pretrči razmak od jednog metra, od kuhinje do hodnika, ali se već na prvom koraku ljuljnu, klecnu na što je udariše još nekoliko ledenih kuršuma i ona pade grčeći se i trzajući. Isto tako vidim preko, nad ulicom, goluba, već naherena u vazduhu, već poterana, kako pokušava da se dočepa strehe, ali pogođen, obasut, razbijenih krila, već mrtav, glavom stiže do tla... I više ničega živog kud pogledam napolje. Led je već debeo po ulicama i po zemlji. Loze, rastrzana creva gradine, po koji list još viri ispod leda kao pljuskom presretnut, nesrećan leptir, žice pokidane a mahovina i lišajevi oguljeni sa stabala i kočeva.

Nemoćno i tupim očajem gledam u razrušenu prirodu, osećam više no posle bitaka, svu ništavnost zemaljskih stvari. Usne mi se grče a u duši mi pada led.

Nije trajalo ni deset minuta, a nepogoda ode dalje, i sunce, ne osećajući nikakvu krivicu, izgreja na beli, ledeni sloj, kao pre neki časak na živo bilje koje se u njemu zametalo i zrelo.

Još dok sam se oblačio dopre do mene kuknjava žena iz dvorišta, iz susednih bašta i sa ulice. Gospođa Julka i njene stanarke hvatale su rukama raskidane i ogolele vreže i voćke kao što se stiskaju ruke izdahnulog deteta – uzalud. Jaukale su, prevrtale debelu naslagu ledenog šljunka, podizale one najkrupnije kao pesnica, i pokazivale ih jedna drugoj. Bilo ih je slepljenih kao sraslih oraha bliznaka, a svaki je komad pao hrapav, u ljuski mrazna peska, i tek posle, na suncu postao obliji, glatkiji i prozračniji. U svakom pojedinom nalazilo se, kao u jajetu seme, po jedno mlečno zrno slane.

Caklilo se svud okolo, krckalo i škripalo pod nogama kao staklena paramparčad nebeskih polieleja koje je neki pijani anđeo porazbijao tamo gore.

Vazduh je bio proređen. Mirisalo je na mrtvu prazninu glečera, ali sa oluka i ispod te iznenadne i klizave kaldrme već se počeli cediti potočići.

Majka je išla od voćke do voćke, od čokota do čokota, bleda kao po groblju, milovala ih, tepala im i tiho zapevala: – sirotice moja, lozice moja, višnjice moja! – Pa se odjednom okrete:

Sunce je brzo uspelo. Ostao led još samo kao sočivo umeljano u blato, a ispod njega se sad vidi sve ono što je on satro bio, kao kad bujica spere plitke vojničke grobove pa se zabele mrtvačke ruke

– Vidiš, to je prst Božji. Već nas je počelo da kazni. Neće biti dobro, zapamti, neće biti dobro i Bog se rasrdio na nas!

Izađoh na kapiju. Na protivnoj strani sva su okna razdruzgana, a zidovi izbušeni, izgrebani, iz rupa niza zidove kao iz jama topi se vlaga. Susedi, s poplašenim i zabrinutim licima, dovikuju svoje štete. Ovde ubijeno kuče, tamo mače, ovde petao, tamo golubovi. Neko već zna da je na Gorici ubijeno dete, drugi je čuo za ženu u polju, za ovce. Idem ka parku. Od gordih platana ostadoše samo kosturi. Kroz granje, kroz oglodana rebra sija sunce, plavi se nebo. Staze su obnažene, nema više senki ni hladovine. Staze su postale potoci, juri žuta voda i nosi sobom granje i leševe ptica. Svuda se vajkaju i kunu, dve žene ruže mehandžije što zgrću led u koševe da hlade piće:

– Preselo im, dabogda, i njima i onima koji ga piju!

Sunce je brzo uspelo. Ostao led još samo kao sočivo umeljano u blato, a ispod njega se sad vidi sve ono što je on satro bio, kao kad bujica spere plitke vojničke grobove pa se zabele mrtvačke ruke.

U park su već stigli zarobljenici s kolima i lopatama da odnesu ostatke raščupanog gaja i pobijene ptice. Prvo zgrću u gomile čavke, vrane i gugutke, a za tim grančice, lišće i plodove, grozdove leptirastog semenja sa jasenova, bodljikave kestenove i ježave gombe sa platana.

Stojimo nas više i promatramo taj tužni pogreb. Naročito nas je žao sirotih ptičica koje su, naivke male, mislile da će pod granjem, u rašljama, biti obezbeđene i lepo sačekati kraj ove olujine. I dok zarobljenici lopatama, ašovima i vilama bacaju prokisle i krvave ptice i muljem ulepljena gnezda u kola, nad oštrim, golim granjem kruže njihove spasene drugarice, beskućnice, koje, izmešane, bezglavo vitlaju gore-dole, grakću i pijuču.

Zarobljenici rade ćutljivo, samo jedan dežmekasti, plav Mađar, crvena vrata a s malim dubokim očima u širokom pljosnatom licu, uzdahne koji put: – eh, haj! – Pa digne po koju grlicu za krajnje, brčno pero, te  joj se  krila žalosno opuste kao ispuštena lepeza: Szegenyke! Sirotica mala!

Iza mene u kapiji druga dvojica zarobljenika. Ali ovi su lakši i vižljastiji. I po govoru se čini da su varošani. Ovi živo motre uokolo. Skreću pažnju jedno drugom na pustoš, namenjuju značajne poglede i podrugljivo  posmatraju svog seljački trampavog sunarodnika.

– A šta to tebi, baćo, nije pravo? – dovikuju mu na njegovom jeziku.

– E, šteta, grdna šteta!

– A šta se tebe tiče njihova šteta? – vele ona dvojica smejući se.

– E, dragi moji, kako da nije šteta! Šta su ove tičice Bogu skrivile, ako mi ljudi ne valjamo? – Ej, haj, sve je propalo, i voće i vinogradi i žito. Toliko muke, pa odjednom sve u đavola. Kako brate, da nije šteta! – govori on polako, po segedinski, pljuckajući i ne osvrćući se na one. Pa će tek onima što s njim rade: – A što ona žena plače?

Sredinom puta ide seljanka i zapeva, guši se u plaču, vukući za sobom na užetu pokislu, hromu kravicu. Svi požuriše k njoj i opkoliše je. Krava pognula i ispružila glavu, isplazila svoj balavi jezik i dahće, iskolačila oči s onim tužnim kravljim izrazom pasivnosti, neshvaćenog bola i uzveranosti, a iz kuka niza slabinu i nogu, curi joj krv. Na ranu, veliku kao dlan, seljanka je prilepila svoj prljavi zubun. Mali Mađar pita: – Što to, žena, s tvoja krava?

– Zateko je led tamo u ritu. Privezala sam je za proštac i dok se otela, izubijalo je. Jedva sam je našla. Kuku meni, samo da mi ne lipše!

– Ej-haj, siroma životina! Neće krepira. Samo ti, žena uzmeš mlaka voda, i ispereš rana i namažeš svinska mast, pa vežeš čista krpa. A krava istrljaš, dobre istrljaš cela s rakija, po vrata, po leđa, po trbuh, dobre istrljaš s rakija.

– A neće lipsati, veliš?

– To dobra, dobra! O, o, siroma životina! – vrti glavom mali Mađar i tumači svom drugu kako je on doživeo isti slučaj, pre rata, kod kuće u Bekešu.

Seljanka, kao nešto utešena, ponavlja dobijene savete i odlazi, a Mađar klima glavom, vraća se poslu i ne osvrće se na varošlije koji se šegače s njim.

– A što se „oni“ tebe tiču, baćo? Zar ti je tako dobro ovde, a? Pa da ih je sve potukao led, šta se to tebe tiče? Treba da se raduješ, ludo!

„Baća“ polagano, seljački, samo dopola, diše glavu i prezrivo dobaci:

– Ne razumete vi to, vi ste peštanska gospoda!

Pa se za potvrdu opet obrati svome drugu, nabijajući šaraglje:

– Kako da paora-čoveka ne boli duša kad tako što vidi? Ej-haj!...

 

(Politika, 11. mart 1928. godine)

Komentari0
4031b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja