Milisav Savić (1945, Vlasovo kod Raške), ovogodišnji je dobitnik nagrade „Meša Selimović”, za roman „La sans pareille”, koji je objavila izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina. Savić je gimnaziju završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku”, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876–1878”.

Autor je kultnih knjiga: „Bugarska baraka” (1969, nagrada lista „Mladost”), „Mladići iz Raške” (1977), „Ujak naše varoši” (1977, Andrićeva nagrada), „Ljubavi Andrije Kurandića” (1972), „Topola na terasi” (1985), „Ćup komitskog vojvode” (1990), „Hleb i strah” (1991, NIN-ova nagrada), „Ožiljci tišine” (1996, nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”), „Princ i serbski spisatelj” (2008, nagrada „Laza Kostić”), „Rimski dnevnik priče i jedan roman” (2008, nagrada „Dušan Vasiljev”), „Čvarčić” (2010). Za putopisnu knjigu „Dolina srpskih kraljeva” (2014) dobio je nagrade „Ljubomir P. Nenadović” i „Gligorije Božović”.

Kolekciji svojih nagrada dodali ste i „Mešu Selimovića”. Šta vam u ovim zrelim godinama znače nagrade?

Više priznanje, tek donekle podsticaj za ono što sada pišem. Kod ovakvih nagrada, pisac postaje vest dana. I predmet svakojakih ogovaranja. Nagrade su nekim piscima došle i glave. Jedino tad proključa književna čaršija. Dobro je što ta frka traje dan-dva.

Da li vam se čini da je u Srbiji više književnih nagrada nego ozbiljnih pisaca?

Ne čini. Posao pisca je obezvređen, malo ko može da živi od pisanja, nije ni čudo što cveta – kako je nazivam – „profesorka” književnost, odnosno književnost autora s pristojnim zaposlenjem. Danas su nezamislivi jedan Pekić, Bulatović ili Kiš, koji su živeli isključivo od pisanja. Nagrade su piscu sitna satisfakcija.

Mešu Selimovića upoznali ste kao novinar, praveći razgovor za NIN, povodom izlaska njegovog romana „Tvrđava”. Kakav je utisak ostavio na vas?

Meša je bio već legenda, nijedan roman u Titovoj Jugoslaviji nije dočekan s takvim oduševljenjem kao „Derviš i smrt”. Pljuštale su pohvalne kritike (Mihiz je ponovo izvadio svoje kritičarsko koplje iz trnja), ređala su se izdanja. Naravno da sam imao tremu pred takvom veličinom.

Meša je zaista bio gospodin, kako ga je okarakterisao Mihiz. U to vreme dominirao je imidž pisca boema ili skandal-majstora, „bandita” (moj izraz), jer tobož pravi pisac je onaj koji narušava norme pristojnog, građanskog sveta. U srpskoj književnosti više je „bandita”, gospoda se može na prste izbrojati: Dositej, Laza Lazarević, Dučić, Rakić, Andrić – Laza Kostić i Crnjanski se tu nikako, zbog skandala, ne uklapaju.

Meša je bio visok, lep čovek, otmenih manira, biranih i odmerenih reči.

Selimović se interesovao za studentski protest iz 1968. Kao jedan od učesnika, šta ste mu preneli?

Studentski pokret snažno je uzdrmao Titovu Jugoslaviju. I probudio ogromnu energiju. Verovalo se da može da smanji frapantni raskorak između proklamovanih ideala i stvarnosti. Da može da ostvari društvo socijalne pravde i slobode. Pokret je bio levičarski, pomalo anarhistički.

Tad se govorilo da još nemamo dobru knjigu sa savremenom tematikom. Komunisti su dozvoljavali – što je u odnosu na zemlje istočnog bloka bio veliki pomak – eksperimentisanje u formi, u tretiranju savremene tematike postavljali su ograničenja. Postojale su tabu teme: svako dovođenje u pitanje Titove ličnosti ili jednopartijske vladavine sankcionisano je strogim krivičnim zakonom. Pisci su jedino u istorijskim temama, kroz parabole, mogli da nešto natuknu i o savremenom društvu. Andrićevu „Prokletu avliju” neki kritičari na Zapadu tumačili su kao metaforu o Titovim zatvorima (što je, naravno, bila čista besmislica). Tada je na srpsku prozu imao dominantni uticaj Kafka, i ta proza bila je puna junaka obeleženih inicijalima (kao J. K.), koji tumaraju po nekim marsovskim zgradama-lavirintima. Šezdeset osma bila je protiv „ezopovskog jezika”, tražila je da se junaci zovu punim imenima i da se te zgradurine smeste u savremeni prostor i vreme.

U tom razgovoru, u Sarajevu, Meša je najavio roman sa savremenom tematikom. Sa studentom-buntovnikom kao glavnim junakom. I on je poželeo da se pridruži piscima koji su već načeli tabu-teme (Mihailović, Selenić, Pekić, Kovač, Josić Višnjić).

Šta je od te studentske pobune ostalo? Kako danas, s ove vremenske distance, gledate na „studentsku revoluciju”? Da li vas je Tito preveo žedne preko vode?

Šta je ostalo? Ništa. Vreme i istorija nisu nam dali za pravo. Zemlja u kojoj smo odrasli i koju smo voleli, raspala se. I to u krvavom ratu. Umesto društva socijalne pravde, dobili smo društvo grabeža, pljačke, s brojnom kontejnerskom klasom. Nebo je premreženo gustom paukovom mrežom, a vetra ni od kuda.

Za dva-tri meseca izaći će moja knjiga priča, reportaža i tekstova, objavljenih u šezdesetosmaškom „Studentu”. Bilo je to vreme angažovane umetnosti: filmadžije su pravile crne filmove, Mića Popović je izbacivao slike s likom besposličara, pozorišni ljudi hteli su da igraju predstave na trgovima, u fabričkim halama... Ja nisam pravio razliku između reportaže i čiste literature (uostalom, ne pravi je ni najnoviji dobitnik Nobelove nagrade). Cilj mi je bio da prikažem mračne, tamne stvari društva, u nadi da će se posle toga nešto popraviti.

U Njujorku, godine 1986, na Pen-konferenciji, prisustvovao sam polemici između Gintera Grasa i Džona Apdajka. Gras je zamerio američkim piscima što se ne bave socijalnim temama, što ne pišu o prosjacima i gladnima. Apdajk mu je uzvratio da pisci nisu socijalni radnici.

Mi, šezdesetosmaši, mislili smo da pisci i to treba da budu. Moja rubrika zvala se „Seljaci i radnici teško žive”.

„Student” je bio najslobodniji list u Jugoslaviji. Ali tad je reč i te kako značila. Kako su drhtale tadašnje glavonje posle tekstova koji su potpisivali, recimo, Boro Krivokapić i Ljubiša Ristić.

Tito je vešto smirio pobunu. Mada sam čuo da je bio za čvršće varijante, za hapšenja, logore. Od te varijante spasili su nas moćni ljudi iz Titove okoline, pomalo razočarani i nezadovoljni vladavinom svog vođe. Ne treba zaboraviti da su u pokretu vidnu ulogu imala i deca tadašnjih glavešina.

Šta mislite o današnjoj slobodi izražavanja?

Tekst možete da objavite. Ako ne u novinama, možete da ga prilepite na banderu. I niko vas zbog toga neće hapsiti, što nije mala stvar. Ali, problem je u tome koja će medijska institucija stati iza vašeg teksta. Ko će, recimo, stati iza teksta Čomskog ili Bernara Levija? Bez obzira na to što je jedan od njih intelektualna gromada, a drugi maneken. Dakle, opet je reč o proizvodnji istine, s posebnom pažnjom na njenoj distribuciji.

Selimović je čitao vašu „Bugarsku baraku” i čudio se što ta knjiga nije zabranjena. Šta je u njoj bilo sporno?

Uglavnom slike udbaškog posleratnog terora. I poneka rečenica, kao ona da je lopov zemlju pritisnuo, ili da u bifeu nakrivo visi prašnjava Titova slika, ili da pijani šoferi kliču Đilasu (tada u zatvoru).

Zašto je Selimović mislio da je Beograd najslobodarskiji grad?

Jer je to i bio. Za razliku od Sarajeva, kao centra čvrstorukaške politike. Nažalost, za godinu-dve, posle čuvenog Titovog pisma, Beograd će se proslaviti po brojnim zabranama umetničkih dela, hapšenjima intelektualaca, izbacivanju nepoželjnih profesora s fakulteta... Ali sve to nije odvratilo Selimovića od ideje da se preseli u Beograd. Koji je ipak bio nenadmašni centar književnog života.

Posle razgovora s njim objavljenog u NIN-u, prekinuli ste saradnju s ovim, tada, uglednim nedeljnikom. Zašto?

Napali su me moji drugari šezdesetosmaši da sarađujem u režimskom listu.

Čekaju nas republički i pokrajinski izbori. Šta očekujete?

Eto prilike, još jedne, da se dođe do valjane vlasti. Svaka partija već nudi rajske programe. Kako da nas ubede da će nešto od toga realizovati kad su nas dosad manje-više varali?