četvrtak, 19.07.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:43
HAG, MART 2006 – SRBIJA, MART 2016.

Jesmo li pročitali Miloševićev testament?

Ko je bio čovek koga su Srbi najpre masovno proglasili za božanstvo, a potom aklamacijom ražalovali u nečastivog, da bi ga, kako vreme prolazi, ipak smestili tamo gde zaslužuje: u fioku prepunu tragičnih likova nacionalne mitologije
Autor: Aleksandar Apostolovskisubota, 05.03.2016. u 22:00
Слободан Милошевић и Мирјана Марковић гласају, септембар 2000. (Фото Танјуг)

Da li je Slobodan Milošević probudio uspavani srpski nacionalizam, nudeći im minuli rad cara Lazara, ili je samo uzjahao na njegov talas, kao prvi surfer srpske istorije koji je uhvatio zalet na Gazimestanu, umesto na Moravi?

Ko je bio Sloba? Naslednik Karađorđa, rođen tek vek i po kasnije, ili čovek koji je svojom politikom vratio svoj narod u vreme Prvog srpskog ustanka? Deset godina posle njegove smrti u Hagu (11. marta 2006) možemo sa mnogo manje strasti ocenjivati i njega i nas, i famozne devedesete godine. Ko je bio čovek koga su Srbi najpre masovno proglasili za božanstvo, a potom aklamacijom ražalovali u nečastivog, da bi ga, kako vreme prolazi, ipak smestili tamo gde zaslužuje: u fioku prepunu tragičnih likova nacionalne mitologije. Ako je u njegovo vreme kružila uzrečica koja ga je mnogo nervirala, da je „bravar bio bolji”, da li bi mu satisfakcija bila da, od 5. oktobra, nisu retki oni koji kažu – i bankar je bio bolji!

U njegovo doba izvršena je prvobitna akumulacija kapitala tajkuna i mafije, a Udba je doživela i lingvističku i ideološku transformaciju. Otkinuti su joj prvo i poslednje slovo i stvoren je famozni DB, koji je, umesto da istrebljuje četnike, počeo da ih masovno proizvodi.

Tako je Milošević postao maestro masovne halucinacije i majstor političkog pragmatizma, koji je vladao od 1987. godine, naizgled bez saveznika u svetu. Samoproglašeni kandidat za novog Tita, oživljavao je Dražu. Bankar koji je u Njujorku pušio tompuse s Rokfelerom, valjda ih je spojila Borka Vučić, kaže legenda, odobrio je istorijsku hiperinflaciju u kojoj sam sa nekoliko stotina milijardi dinara u džepu kupovao marmeladu i kiflu. Za kusur sam dobijao nekoliko stotina miliona. Istovremeno su zemlji uvedene sankcije zbog spornog „slučaja Markale”, što su najjači državni privrednici iskoristili da na egzotičnim ostrvima, prapočetak je bio Kipar, otvore privatne račune i počnu trgovinu akciznom robom. Naftom, pre svega. Tako su tajkunčići porasli u tajkune, ali su posle ukidanja sankcija zaboravili da stotine miliona dojčmaraka i dolara vrate narodu, stvarajući novu kastu koja se tek udebljala načinom ishrane u dosizmu.

Tako je od zemlje velikih šansi, do koje je dobacivalo kamenje srušenog Berlinskog zida, kao simbol nove Nemačke i nove Evrope, Sloba vodio zemlju rasturenu tim kamenjem. Da li je zaista verovao da je to samo trenutak slabosti Varšavskog pakta, a ne veliki obrt istorije? Da li je zaista verovao u povratak crvenih u Kremlj?

Zapad ga je istovremeno smatrao i tvorcem rata i tvorcem mira. Nazivao ga je izvoznikom haosa, a potom ga pozivao da bude žirant stabilnosti. Od Vukovara do Dejtona, pa do pada, Sloba je menjao nekoliko lica, kao lider previše kooperativan s Amerikom, a, opet, sve vreme zagledan u Moskvu

I, konačno, zašto se vratio iz Njujorka da bi se bavio komitetskim radom po Beogradu, a potom izvršio partijski prevrat na Osmoj sednici, čiji će ga duhovi pratiti čitavog života? Zašto je menjao Volstrit za Gradski komitet? To je crna rupa u njegovoj biografiji. Da li je talentovanog bankara njegova supruga i porodični ideolog Mira Marković konačno ubedila da je moguće da postanu porodična dinastija koja će voditi Srbiju ili su nešto od uticaja imali i Amerikanci, šaljući ga nazad da preuzme presto i zamuti vodu sa ostalim predsednicima isparcelisanih republika u nekadašnjoj zajedničkoj zemlji opterećenoj viškom istorije? Ili je, možda, njegova ključna slabost bila što je suprugu voleo više od Srbije, poklonivši joj JUL, medije, policiju i Službu.

Zapad ga je istovremeno smatrao i tvorcem rata i tvorcem mira. Nazivao ga izvoznikom haosa, a potom ga pozivao da bude žirant stabilnosti. Od Vukovara do Dejtona, pa do pada, Sloba je menjao nekoliko lica, od lidera previše kooperativnog s Amerikom, preko vođe čije su oči bile uprte u Moskvu, da bi na kraju njegove vladavine Vašington i Brisel pokazali koliko žele da on ode, a Moskva da je ravnodušna prema njegovoj karijeri.

Ne može se reći da u pojedinim trenucima nije izgledalo da se sjajno zabavlja, kao kada je za saveznog premijera Jugoslavije postavio Milana Panića, grotesknog ali prebogatog Amerikanca srpskog porekla, te je od Srbije stvorena eksperimentalna eksteritorija. Premijer je postao američki građanin, sa specijalnom dozvolom federalnih vlasti Amerike da vodi Jugoslaviju. Predsednik je postao otac nacije i Titov disident Dobrica Ćosić. Tako je pisac, a potom nacionalni lider, sa statusom etabliranog mistika i političkog kuma koji vuče konce iz dedinjske vile, jednako moćan u partiji i Akademiji nauka, među piscima i disidentima, među slobistima i demokratama, među četnicima i partizanima, postao deo establišmenta.

Šta je Dobrica mislio o Slobi? Najpre je bio oduševljen, a potom nimalo oduševljen. Zatim je postao ponovo opčinjen njegovom odbranom pred Haškim tribunalom.

Kad je Sloba uspeo da se poigra i s takvim igračima kao što su Panić i Dobrica, ne računajući lidere opozicije, osim Koštunice, koji su se smenjivali na sada već legendarnom delu srpskog političkog nameštaja zvanom kanabe, da li smo mi, obični, uopšte imali drugačiji izbor? Nije li Sloba doveo deda Avrama za guvernera i stabilizovao dinar, a potom je i dobroćudni dekica, gle čuda, doveden upravo iz Amerike, izbačen iz vladajućih struktura?

Sve iluzije o mogućnostima bilo kakvog izbora lidera iz Požarevca padaju u vodu. Da li je Milošević u svom obraćanju naciji 2. oktobra 2000. godine baš to želeo da nam saopšti – da taj izbor nismo imali ni mi? Taj govor sada bi potpisali i Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica, a verovatno i Žarko Korać, ali krijući se, da ga ne vidi Vesna Pešić

S manje ili više ostrašćenosti, njegovi neprijatelji ostaju pri optužbama da je Milošević naručivao politička ubistva i gušio medije. Oni koji su mu naklonjeniji, pitaju se kako bi igrač takvog kalibra, dakle svetskog, mogao sebi da puca u nogu, tako što je naručivao da drugima pucaju u glavu.

Zapravo, činilo se da je posle Dejtonskog sporazuma i stvaranja Republike Srpske Milošević uspeo da se konačno učvrsti u sedlu nesmenjivog srpskog vožda. Ostaće enigma zbog čega ga Amerikanci, od arhitekte mira, ubrzo pretvaraju u balkanskog kasapina, otvarajući problem Kosova. Da li se to poklapa sa dolaskom Vladimira Putina na čelo FSB-a u julu 1998. godine i Jevgenija Primakova na mesto premijera Rusije, 11. septembra iste godine. I da li se zbog toga istovremeno formiraju jedinice OVK, kad su se izlegle Tačijeve i Haradinajeve snage na Kosovu?

Sloba počinje da shvata kako se od arhitekte postaje koljač i infantilno sneva o Trećem svetskom ratu, očekujući da će postati Asad pre Asada. Zato je priča o njegovoj sudbini postala predvidljiva po dolasku američkog ambasadora za specijalne operacije Vilijema Montgomerija u Budimpeštu i izvesnosti da Rusi još konsoliduju snage unutar Kremlja i da ne žele da se direktno mešaju u bombardovanje Jugoslavije.

Sve iluzije o mogućnostima bilo kakvog izbora momka iz Požarevca, kome njegov prijatelj Milutin Mrkonjić kao osnovnu manu navodi nedostatak mangupluka, padaju u vodu.

Da li je Milošević u svom obraćanju naciji 2. oktobra 2000. godine baš to želeo da nam saopšti – da taj izbor nismo imali ni mi? Taj govor sada bi potpisali i Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica, a kako se dramatično menjaju političke okolnosti i njeni akteri, ne bi nas iznenadilo da to za koju godinu učini i Žarko Korać, ali da ga ne vidi Vesna Pešić.

Zato je Milošević to rekao, zato se spokojno oprostio sa Srbima pre odlaska u Hag, zato se tako žestoko borio u Tribunalu, sam protiv svih. Zato što je znao da je odavno mrtav.

Slutim da će taj govor za 50 godina biti obavezno štivo u školama i da će istorija, koja je bila ironična prema Miloševiću dok je vladao, biti blagonaklonija prema njemu kad ga konačno bude ocenjivala.

Njegov testamentarni oproštaj sa Srbima dokaz je da je Sloba konačno shvatio, kao pripravnik u agenciji za prodaju nekretnina, da je sav kapital i sve prokletstvo Srbije sadržano u njenoj lokaciji. Smeštena između Istoka i Zapada, Amerikanaca i Rusa, pravoslavlja i katoličanstva, hrišćanstva i islama, ona je osuđena da se širi i skuplja, povećava i smanjuje, da se miri i da ratuje i da njena sudbina ne zavisi toliko od mudrosti ili gluposti vođa, koliko od odnosa snaga koje je čereče.

Znao je to Karađorđe, kad je krenuo da seče Turcima glave. Znao je to Miloš, kad je poslao da odseku glavu voždu. Znali su to i kralj Petar Prvi i njegov sin Aleksandar Karađorđević, znao je to mudri knez Pavle, znao je to kvisling Nedić, kao što je to znao i komesar Leka Ranković.

Znao je to Draža, kad su ga pred zoru vodili na streljanje. Znao je to Krcun, koji je posmatrao kako njegov „mercedes” iznenada skreće ka stablu, na putu bez krivina.

Znao je to Ivan Stambolić, kad su ga ubacivali u beli kombi. Znao je to Milošević, kada su ga ubacivali u helikopter za Hag.

Zna to i Vojislav Koštunica, čovek koji je pobedio Miloševića, zato što su prijatelji koji su ga proglasili čovekom godine u svetu, upravo tokom njegovog mandata, odvojili Crnu Goru od Srbije. A potom su od Srbije otcepili i Kosovo.

Znao je to Zoran Đinđić, kad je shvatio da će mu oduzeti Kosovo isti oni koji su Miloševiću dali Rezoluciju 1244 i Republiku Srpsku, što su takozvane demokratske vlasti mogle samo da sanjaju. Zašto su lidere DOS-a velike sile ponizile pred mrtvim Miloševićem. To je imperijalni cinizam koji se poigravao i s njima i s nama.

Znao je to Boris Tadić, kad je Angela Merkel došla kod njega i preporučila mu da odmrzne odnose s Prištinom, kako, u suprotnom, njemu ne bi postalo previše vruće, kako na Andrićevom vencu, tako i u Krunskoj ulici.

Otuda trinaest godina sa Slobom, od Osme sednice do 5. oktobra, i deset godina bez njega, predstavljaju tek zrno istorije u velikom žrvnju koji nas melje vekovima. Vremenom će uspomene izbledeti, ali svi vladari koji se budu smenjivali treba da znaju ono što su iskusili i Koštunica, i Đinđić, i Tadić. Jednog jutra, urliknuće dok se budu brijali. Ne zato što su se posekli, već zato što će ih s one strane čarobnog srpskog ogledala saosećajno posmatrati stari znanac – Slobodan Milošević.

I Vučić će, kada dođe vreme za to, a o tome neće odlučivati on, doživeti tu paranormalnu pojavu u Srba.


Komentari181
e3a1d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentator
Vidim, svi su drugi krivi (veliki, moćni...itd) samo nema našeg učešća. Gde je tu naša Služba... naivna,jadna... Ko je slao oružje u Knin, Arkana u Hrvatsku, pravio srpske garde, pucao po Sarajevu s okolnih brda, napravio masovnu grobnicu u Batajnici...? A za to vreme, jadni Sloba otkupi kuću za 10.000 DM, Marko noseći gajbe skrpi par milijardi DM, ...itd.
maki
Podrzavali ili ne Milosevica, i njigova pisanja , treba videti rezultat, njegove vladavine? Ja licno vidim , za sve sto se uhvatio da je unistio? Nije mogao vise? Proterivanje Srba iz Krajine, bombardovanje, sankcije, inflacija, prvi predsednik u svetu koji je ozakonio mafiju. Pusto ih u skupstinu , na celu sa Zeljkom Raznjatovicem Arkanom, i njih osamdeset sa debelim dosijeima. A baska sto smo ostali kusavi za Kosovo.
Razmisli svojom glavom...
Zivim na "Zapadu", u jednom od najboljih gradova za zivot na svetu. Inace sam iz Beograda. Video sam i jedno i drugo. Kriminal, hiperinflaciju, i ostala cuda devedesetih, doneli su ti rat i sankcije. Rat je nenormalno stanje. Sankcije su kao da te neko ostavi bez hleba i vode, i jos te zakljuca sa 10 miliona drugih ljudi: za nekoliko dana prestaje normalan zivot i formiraju se klanovi i krimi grupe. Sankcije unistavaju srz ekonomije, a onda i organizacije drustva, sirom otvaraju vrata kriminalu, a sve sto sledi su samo logicne posledice. E to ti je unistilo zemlju i tvoju i moju buducnost! Da li je Sloba kriv za ratove? Hajde da razmislimo zajedno, naglas... Da li je on proglasio novi ustav Hrvatske kojim se Srbi brisu iz ustava i koji je Ustavni sud SFRJ odbio, proglasio nevazecim, i vratio Hrvatima na razmatranje? Da li je naoruzao Slovence i zarobio mlade vojnike JNA? Da li je iz snajpera ubio svata na (srpskom) vencanju u Sarajevu? Da li je neustavno otcepio HR i SLO? Razmisli.
Preporučujem 18
Doca
Фантастичан текст који показује судбину малих народа коме припадају Срби. Само слеп човек не види ко доводи и одводи "вође" на власт, ко одлучује о државним границама о судбинама и страдањима малих и бунтовних народа. Тако је било и биће. Без обзира колико смо били против политике 90-тих време показује да скоро ништа друго није ни могао учинити јер се није ни питао. А био је Србин и поред тога што је доведен из САД. Катастрофа Срба је у умишљености да ми одлучујемо о држави, границама, страдањима а не творци светске политике. Они доводе оне који спавају на каучу, упадају у НБС или случајно студирају у Мађарској или Немачкој и по истеку рока одводе. Ми смо само један мали напаћени народ који се мора окренути себи и својим привредним проблемима (колико нам дозволе) а за то имамо много успешних Срба у дијаспори којих се узгред сетимо пред изборе.
Zoran
Sloba je samo poceo da prica sta se desava na Kosovu. Pre toga je to izbegavano. I normalno da se javi zelja za nacionalnim. Problem sa njim je sto je bio los politicar.
Simon
svi su zaboravili ono divljanje Siptara nad Srbima na Kosovu. Zaboravili su ono nabijanje na flasu onog jadnog coveka. Srbi su to zaboravili i pre(o)dali mozak ujka Samu. Nije Milosevic vec Ivan Stambilic i ta garnitura. Zasto su Srbi zaboravili siptarske zlocine 80.godina, kada su upravo oni isprovocirali reakciju na zlocine prema Srbima na Kosovu tada? Od 1981 pa naovamo???

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja