ponedeljak, 13.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 06.03.2016. u 12:05 Živojin Rakočević
„POLITIKA” U ĐAKOVICI

Albanska muzika za zadušnice

Samo su retki uspeli da nađu svoje pokojne srodnike. Mila Delić je imala sreće, čupala je i sekla drače, došla do neporušene ploče, poljubila očevu sliku i ostavila mu dve jabuke
Мила Делић

„Ne mogu da ih nađem, evo, tu su mi bili otac i majka”, priča Mirko Abramović i nekom alatkom za krčenje šikare gura preko polomljenih nadgrobnih ploča veliku gomilu granja na srpskom groblju u Đakovici. Ide dalje, traži, pita samog sebe, ne može da prepozna to mesto. Taman je dečanski jeromonah Petar Rojević završio pomen na temeljima srušene crkve, kad su iz obližnje albanske kuće pustili toliko glasnu muziku da se čula na celom groblju. Užurbano traženje i potreba da se nađe neko bližnji ili neko za koga su vam rekli da bi mu trebalo zapaliti sveću, strah i uplašenost mestom u početku čine da se muzika i ne primećuje. Kad su sveće počele da gore, kad je iz raseljeničkih torbi izvađeno posluženje, kad je Mirko Abramović na sasvim drugom kraju groblja našao svoje, većina je zastala i shvatila da će uz albanske patriotske pesme obeležiti zadušnice i posetu svom rodnom gradu. „Moguće je da oni to namerno rade”, odgovorio je na pitanje novinarke Jelene Petković policajac zadužen za bezbednost i nije mogao da uradi ništa.

„Poniženje, poniženje”, govori Davor Stojanović i glas mu se ne čuje jer je pored ograde odakle dolazi muzika. Policija zaključava groblje, autobus raseljenih kreće put centra grada, na svakoj raskrsnici policajci, kola i ogromno obezbeđenje, grad je na nogama.

Kad bi bilo logike, elementarne pravde i razuma, vlasti iz Đakovice i Albanci ovog grada vratili bi svaki kamen, kuću, stan, oteto imanje njihovim srpskim sugrađanima. Podstakli bi povratak, našli posao, uključili proterane Srbe u život i tako ih utopili u apsolutnu većinu iz koje o njima ne bi dopirali retki ili gotovo nikakvi glasovi. Ovako, već deceniju i po, svaki dolazak Srba u svoj grad izaziva veliku pažnju, strah, često kamenice, proteste, polupane glave i automobile. Šta bi se dogodilo da se, nekim čudom, u svoj polusrušeni dom u Srpskoj ulici ušunja i prekonači raseljena srpska sirotinja.

„Gledam svoju kuću, gledam svoj stan, a ja ovde između i ne mogu da odem”, kaže Vojislav Dimić u crkvenom dvorištu, gde se dve đakovičke starice i dve monahinje raduju svakom svom sugrađaninu.

S druge strane, albanski strah od te grupe gradskih ljudi poprimio je epske razmere i, u međuvremenu, najpre u albanskoj tajnoj službi, a potom i u javnosti, Đakovicu pretvorio u grad koji je zabranjen za Srbe. Međutim, ova mala grupa ljudi toliko je autentična i vezana za svoj grad da su njeni potezi i upornost na ivici fanatizma. Juče je u Đakovicu došla cela porodica Ranka Đinovića, i oni taj postupak vide kao nešto potpuno normalno. Jasno je da nisu pristali na brisanje bivših života, posebnosti i pripadnosti, što se i ogleda u upornom vraćanju na samo dve gradske tačke – groblje i crkvu. Odatle, potpuno nebezbedni, oživljavaju i vide svoj grad. Većina bi odustala, kao što i jeste, ali ovi građani, umesto da za Božić – bez obzira na to gde i u kakvim uslovima žive – budu makar u toplom i s bližnjima, poniženi čekaju da donesu Badnjak u Crkvu Bogorodičinog uspenja. Kroz kišu kamenica, psovke, uvrede i kordon policije godinama proslavljaju svoje praznike, obnavljajući sećanje na izgubljeni grad. Često će se i od samih Srba čuti rečenica: „Nisu nam jasni ti ljudi, zašto ne ostanu tamo gde su, šta ih to vuče, zašto idu da provociraju Albance?”

Jedan od odgovora krije su vezi autentičnog stanovništva jednog orijentalnog grada sa svim njegovim simbolima, vekovima građenim u potpunoj obespravljenosti i trpljenju. Ta veza nema idejnu ili interesnu crtu, ona je do te mere povezana sa životom Srba i Albanaca da je taj život pretvorila u svedoka zla koje je ubilo jedan grad. To zlo je odlučilo da Đakovica postane prvi i jedini grad u Evropi u 21. veku u kojem su gradske vlasti odlučile da jedan hram zatrpaju zemljom i iznad njegovih ostataka naprave park i igralište za decu. Prethodno je hram rušen eksplozivom 1999, a potom, u martovskom pogromu 2004, dokrajčen i raznesen. Danas je na njegovom mestu zeleno brdašce, oko kojeg se nalaze klupe za odmor šetača i prolaznika.

„Ovde sam živeo kao čovek. Nikad ne bih mogao da sednem na tu klupu”, kaže Vojislav Dimić. Jasno je da bi svaki Srbin koji bi seo na tu klupu okrenutu prema njegovom zatrpanom hramu postao, između ostalog, i nepodnošljivi svedok nesreće koja je, ovim užasnim činom, zadesila i Albance.

Stranci i međunarodna zajednica sa svim ovim „balkanskim primitivizmima” nisu imali nikakvih problema, njihova pripremljena svest i savest imali su precizno „ucrtanu mapu puta i mesto u demokratskom razvoju novog društva.” Takav stav ih je „oslobodio” odgovornosti, čak i za svoja obeležja i spomenike. Zbog toga, šefa Unmika Bernara Kušnera nijednog trenutka – iako je bio pitan – nije zainteresovala činjenica da su na Starom groblju u Đakovici Albanci prekopali i odneli osam nadgrobnih spomenika francuskih vojnika stradalih u oslobođenju 1918. godine.

Ista ona sila koja je Srbe juče dovezla do zavičaja, ispraća ih do groblja Petrovac i sela van Đakovice. Tu je sve potpuno zaraslo, a kolona ljudi probija se kroz gustu draču, da bi sekirama na sredini groblja iskrčila mesto za pomen i posluženje. Samo su retki uspeli da nađu svoje pokojne srodnike. Mila Delić je imala sreće, čupala je i sekla drače, došla do neporušene ploče, poljubila očevu sliku i ostavila mu dve jabuke.

Iza svega ostaje tišina. Većina u ušima nosi onaj gorki zvuk muzike s gradskog groblja u Đakovici, ali i čvrstu nameru da se uvek vraćaju svom otetom i nezaboravljenom gradu.

Komentari11
2e43c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

SrbinCG
Amerika i Evropa uz NATO su krivi sa sve sto se desilo na Kosvo,podeljeno je svima na nekoliko delova pa sad crpe sve sto mogu a Srbe hoce do temelja da izkorene a to im je i cilj....Treba mi da ustanemo i pocnemo da kosimo po kosovu sve redom od 0-100 godina
Милан Крајишник
Српска историја после другог светског рата је историја прогона и брисања свега српског на просторима на којима су били вековима. Наше власти говоре стално о некој регинионалној стабилности, ње нема, а мислим да је никад неће ни бити, ово су банални примери да између нас и Албанаца неће бити помирења, да би се помирили са неким, треба жеља бити обострана...Јако ми је жао ових људи, јако тужно... Кроз историју су само дивљаци рушили споменике културе, шта друго рећи
dejan sakovic
Na samo par stotina kilometara do nas,nasa nesreca. A mi se zaboga miloga,bavimo sirijskim izbeglicama,pomazemo izgradnju Srebrnice i slicno.....dok nasa groblja i hramove zatrapavaju praveci setalista....
dejan sakovic
Na samo par stotina kilometara do nas,nasa nesreca. A mi se zaboga miloga,bavimo sirijskim izbeglicama,pomazemo izgradnju Srebrnice i slicno.....dok nasa groblja i hramove zatrapavaju praveci setalista....
Milos Moskovljevic
Gledam lice onog ozlojedjenog Filipa Davida ispod i pitam se sta bi on rekao na ovaj uzas. No pravda je spora ali dostizna...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja