subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:44

Ljubav na nemačkom

Silazeći sa voza u Minhenu opazi ženu na peronu i pomisli: „Čini mi se imam sreće: kako divnu ženu prvo jutro sretoh. Prava Nemica: ljupka, tiha, puna neke skrivene milošte. Naše žene ne znaju takve da budu
Autor: Desanka Maksimovićnedelja, 06.03.2016. u 13:44
Трг Републике око 1890. године

Naš zemljak Petrović, potajni, tihi avanturista, snevaše još od prve mladosti da doživi ljubav na stranom jeziku. Voleti se na srpskom već mu se dosadilo. Hteo je da upozna ženu, devojku, koja ne zna ni da postoji na kugli zemljinoj Valjevo, ni da je Dušanov Zakonik važan kulturni spomenik na Balkanu.

Ženu sasvim novoga mozga i srca, pa da je ispituje kao tek pronađeni kontinent. I potom, mada je po srcu bio milostiv, snevao je da mu prvi sin bude vanbračan, i da to svoje polusrpsko dete samo po slici upozna i tek pokatkad za njim uzdahne. U noć bi izmišljao ljubavne fraze na francuskom, na nemačkom. I nemački mu se nekako zgodniji činio. „Kako li se smeši u zanosu Nemica, Bečlika, kako li ruku steže, da li ramena i nos koketno drži“, pitao se uzbuđeno on.

Najzad, kad bi odlučeno da ide u Nemačku, utonu sav nekoliko meseci u goticu. Ali svaku reč, svaki slog, gledaše da presadi ispod njegovog podneblja istorije, prava, literature, u svoju zbirku ljubavnih izjava. Sve što se nije dalo tako iskoristiti, nije mu onoga časa predstavljalo vrednost. I kao svako oduševljenje, i njemu njegova ljubavna čežnja za Nemicom, pomože, te naglo savlađivaše teškoće u jeziku. Uostalom Petrović je bio savestan i u radu kao u vezivanju mašne, brijanju, pisanju osmice, i stavljanju tačke. Ako tačka ne ispadne okrugla, on povrati pero da je preudesi.

Silazeći sa voza u Minhenu opazi ženu na peronu i pomisli: „Čini mi se imam sreće: kako divnu ženu prvo jutro sretoh. Prava Nemica: ljupka, tiha, puna neke skrivene milošte. Naše žene ne znaju takve da budu.“ Izvesna, unutrašnja užurbanost beše ga obuzela: činilo mu se u drugim ulicama i drugih jutara neće više sresti ni jednu ženu. Ali mogao ju je samo očima donekle pratiti, jer je trebalo tražiti stan i ostale poslove dovršavati.

Tri večeri uzamance sklapaše rečenicu kojom će nepoznatu ženu zaustaviti. Reći će joj (baš njoj, Nemici što ju je prvu u Minhenu sreo): „Roza, Roza, kuda žurite?“ A kada se ona okrene, napraviće se zbunjen, reći će joj da mu se učinilo, da je svoju prijateljicu sreo. I tako će početi ljubav na nemačkom. Samo Roza, po njegovom planu, nije smela bar prvih dana poznati da je stranac, te je morao najpre učiniti izgovor. Zato se reši da svoje domaće reči bar do Božića ne progovori. A taj dan već mora posvetiti svome jeziku. To će mu biti kao neka poslastica.

Sklapao je prijateljstvo i sa starim, besposlenim ženama u parku. Najrazgovornija je bila gospođa što je izvodila u šetnju svoga papagaja. Njenu je naklonost stekao raspitujući je koliko godina ima papagaj, čime se hrani, gde ga je nabavila

Međutim, brzo se na strani raščuje kad novi sunarodnik dođe, te svi pohrle da se naraspituju o dragim domaćim sitnicama. I tako nastade strašni boj između Petrovića i njegovih dobronamernih zemljaka. Njemu se činilo da mu svakom srpskom rečju, koju čuje, potkradaju malu nemačku tekovinu tako naporno sticanu. On pokušavaše da zapečati svest, da bi se reči koje je od detinjstva slušao odbile o nju kao lopta. Da bi se bolje uklopio, te da ne padne u iskušenje da srpski progovori, za vreme dok ga obasiplju pitanjima, on recitovaše u sebi nemačke stihove, kao neki protivotrov, i odgovaraše nasumice sa da ili ne.

– Ali što si ti tako rasejan – pitali bi ga zabrinuto – da nisi bolestan; izgledaš vrlo nervozan?

– Ne znam šta mi je, nekako mi svačije društvo smeta. Užasno. Zbogom.

– Ta pođi, prijatelju, da se razonodiš ovamo u kavani, gde i mi sedimo.

Ali Petrović je već bio u dalekoj uzanoj ulici još uvek šapućući nemačke stihove, iako je opasnost bila prošla.

Da bi se spasao sunarodnika, sutradan se preseli u zabačeni kraj varoši, gde je samim Nemcima bio okružen; ali kako nikoga od njih nije poznavao, nije mu ni to mnogo vredelo. Morao je vrebati razgovore prolaznika na ulici, ne bi li sluh nemačkom navikao, i slušati svakovečernju svađu dva krojača u susednoj sobi. Ali oni su govorili tako brzo, da ih ni sami Bog ne bi razumeo.

Petrović se tešio: „Opet su njih dvojica krojači, ne znaju ništa više od svog zapata i ovog jezika, kojim se ne služe u stvari ni koliko ja. Zar će oni čitati Ničea, Getea, Hajnea? Jedino, istina je, što se mogu voleti sa svojim Nemcima bez ikakve muke. Na tome im zavidim.“ U toj usamljenosti njegova čežnja za ženom, Nemicom, snažno poraste. Ali uzalud je njegova ljubavna izjava svake noći porasla sa po nekoliko rečenica, svoju staničnu poznanicu nije mogao nigde sresti, a sve mu se činilo da druge žene ne liče na Nemice.

Međutim, čekajući snevani susret, on pronađe da se lutajući od magacina do magacina može jezik prijatno učiti. Ulazio je svugde redom i smelo zapitkivao za cene, tražio da mu se sve pokaže. Neki put ga bude i strah, kad ustanu divne namirisane gospođe i stanu pitati šta želi: da li iglu punu bisera ili duvansku kutiju od pozlaćenog srebra. U odeljenjima za žensko odelo i rublje opkoljavale bi ga male nasmejane gospođice. On se činio da u šali raspituje kako se šta zove, čemu služi. A one su mu vrlo rado objašnjavale.

Najljubazniji su bivali starci što prodaju bojene figurice od zemlje; dečake žutorumenih obraza koji žure u školu sa torbom o ramenu; cvećarke sa korpama ljubičica; patuljke pokrivene pahuljom snega, sa kolicima punim božićnih igračaka; onda sitne bezbrojne Venuse od gipsa, bele miševe sa kockom šećera u zubima. Često je morao da kupi po nekoliko tih stvarčica, da bi zato smeo da dođe do nekoliko puta na razgovor.

Uostalom on je taj trošak stavljao na teret ljubavi: sve te sitnice već je unapred ispoklanjao Rozi i uza svaku već je unapred bio spremio odgovarajuću nežnost. Ali najslobodnije se kretao po stovarištima, za sobni nameštaj. Tu se moglo do mile volje razgovarati, ući u svaku od onih stotinu pregrada, gde su stajale duboke fotelje i kanabeta od kože, stolovi, ormari od najskupocenijeg drveta. Tu bi se obično raspitivao od kakvog je drveta građeno, gde se izrađuje, ima li ta fabrika svoju filijalu u Jugoslaviji.

Drugi majdan su bila deca po parkovima. Tako bi sa njima zapodevao igru. Skoro svako, koje bi kraj njega za loptom protrčalo, pozvao bi i upitao: „Kako se zoveš?“ „Voliš li me?“ Deca bi, skoro uvek, jedva čekala da se otrgnu, otrčala bi za loptom i po jednom se začuđeno okrenula. Sklapao je prijateljstvo i sa starim, besposlenim ženama u parku. Najrazgovornija je bila gospođa što je izvodila u šetnju svoga papagaja. Njenu je naklonost stekao raspitujući je koliko godina ima papagaj, čime se hrani, gde ga je nabavila. „Reci, dobar dan, Žako, reci gospodinu dobar dan.“ „Kako divno izgovara! Vi ste ga učili?“ U tom bi deca prolazila i bacala kamičke na papagaja.

Ona je padala u pravu prezrivu jarost: „Eto, oni, oni će ga ubiti, mog sirotog Žaka; oni su njegovi najveći neprijatelji. Vidite li ona, ona mala devojčica što ga sad onako kreštavo zadirkuje.“ Kreštava devojčica međutim bila je dečak, ali poluslepa žena nije dečake tako zlim smatrala. Sa papagaja ona je prelazila na  priču o svom nekadašnjem bogatstvu.

Ipak je sve to bilo vrlo malo. Sve bi se dalo u šaku skupiti; nijedna vijužica na mozgu nije se mogla iz toga razviti, ni jedan pogled Nemice Roze nije se mogao time privući. A možda i preterana savesnost Petroviću smetaše da bude svojim uspehom zadovoljan. Uglavnom u časovima utučenosti on željaše da se bar opasno razboli. Tamo bi, u bolnici, bio po ceo dan okružen bolničarkama, Nemicama. Možda bi se u koju i zaljubio. Po celu noć bi možda tiho, nežno, nemački, šaputali. I nesmela nada ovoj bolničarki davaše izgled žene sa stanice.

I mada je ona na sve ovo odgovarala iznenađenim rumenilom, on se ni sad ne usudi da priđe: još nije bio zadovoljan svojim nemačkim izgovorom. Plašio se da je ne odstrani time što je stranac

Ali predveče kroz njegov park prođe Roza. On ne sasluša rečenicu Žakovu, ne stiže da ga pohvali, već skoči i pođe za njom po stazama. Ali se ne usudi ipak da je zaustavi svojom rečenicom: „Roza, Roza, kuda žurite?“ Uspe samo da ona primeti njegov zadivljeni pogled, i da je izdaleka dovede do kuće. Od tada njegove je oči uvek prvo ugledala otvarajući teška vrata na kući. U restoranu, kad bi ona digla čašu vina do usana i on bi je digao; kad bi ona zvala kelnera da plati i on bi ga zvao. I mada je ona na sve ovo odgovarala iznenađenim rumenilom, on se ni sad ne usudi da priđe: još nije bio zadovoljan svojim nemačkim izgovorom.

Plašio se da je ne odstrani time što je stranac, „jer, mislio je, Nemice su čudne žene, one znaju, verno i toplo da vole, ali sigurno ne žele avantura.“ I nastavi sa strašću svoje učenje. Muzeji ga privukoše, tek kad primeti da čuvari vole da pričaju, i rado provođaše celo popodne sa njima, ceneći često više njihov jezik, od divnih slika, pred kojima je stajao „pogledajte, gospodine...“ razveze čuvar svoje izbledele, davno naučene reči o vrednosti slike; a Petrović misli: „Čim se upoznam, vodiću je u muzej. Znaću bar koliko kakav lutalica Englez da joj o umetnosti govorim.“

 I u noć zbilja naglas recitovaše svoje propovedi o slikarstvu, ne bi li se u izrazu osmelio. Uopšte on podeli svoje govore na nekoliko grupa: jedan put će joj, govoriti o umetnosti, drugi put će joj humoristično pružiti svoje opaske iz parka, treći put će joj pokazati kako se razume u ženskim ukrasima, odeći; onda će joj govoriti o ekonomskim prilikama u Jugoslaviji (kad joj već bude svejedno da li je Nemac ili što drugo). Za ovaj poslednji govor poslužili su mu razgovori sa vratarom, koga je zanimalo stanje rakije na Balkanu. Nije mogao da se nasluša, jer je njemu podjednako prijao gutljaj, miris ili bar reč o rakiji. Uzgredno je vratar, razume se, morao slušati i o uvozu i izvozu u našoj zemlji i o tome da Srpkinje ne znaju a vole kao Nemice. (Razume se vratar ipak nije nikako verovao u to, smatrao je da Petrović time hoće da se njemu kao Nemcu udvori.)

I, Bože moj, kad se jednom Petroviću u restoranu učini da mu se kelneri ne obraćaju onako naročito razgovetno i radoznalo kao u početku, on se odluči da otpočne ljubav. Uostalom možda je na ovu odluku uticao i pogled Nemice, koji se na njemu dugo i toplo pred samu tu odluku zadržao.

On je pričeka pred vratima restorana i pođe za njom:

– Roza, Roza – bojažljivo reče – kuda žurite?

Devojka se zbunjeno okrete, a on pokuša da objasni: „Oprostite, učinila mi se moja poznanica Roza“.

Nemica nestašno reče:

– Moje je ime sasvim drukčije od imena koje vi volite. Sumnjam da ćete ga moći izgovoriti. Pokušajte reći: Milica.

– Bože moj – uzviknu Petrović razočarano, na svom rođenom jeziku, i brzo nastavi nemački: – Vi dakle niste Nemica!

Devojka pogleda s prekorom i reče blago na maternjem jeziku:

– Vi meni niste manje simpatični, što niste Nemac. Sigurno nemate prijatelja?

Kroz nekoliko sati Petrović je sebi govorio: „Milica je graciozna, tiha, topla, prava Nemica. Ali ipak, zar sam toliki put prevalio, pred tolikim prodavnicama stajao, sa vratarevim psom šetao, hvalio izgovor papagaja Žako, bacio mozak na goticu, da se u Minhenu u Milicu zaljubim.“

 

(Politika 16. septembar 1928. godine)

 

 

 


Komentari2
ec174
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Branko
Одавно не читах нешто лепше.
наташа
Хвала Политици на Ризници која и треба да служи као својеврсна опомена свима, какви смо били и куда смо стигли и како смо изгубили себе у времену интернета који убија лепоту нашег језика и лепе речи.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja