subota, 23.03.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:31

Iguman i hadžija

Nikad otac Makarije ne poziva ljut Adžiju. Ne priliči igumanu da se svađa i praska. Prvo se naduva i napsuje u ćeliji, sam. Stišavši se i pribravši, natuče novu kamilavku i uzme u ruke brojanice. Tako ovog dočeka
Autor: Milan Kašaninnedelja, 06.03.2016. u 13:56
Скадарлија, кафана "Вук Караџић"

Cele godine manastiru stižu iz sela pokloni. Za zavet se šalju koze. Za molitvu se doteruju jaganjci i ovce. Gde je u kući velika tuga ili retka neka radost, odande se zna dovesti koji put goveče. No ipak su, već odavno, i staje i tor prazni. Zalud seljaci vraćaju po triput poklon manastiru. Ne prođe ni nedelja, a govečeta evo natrag. Utekne.

Iguman, otac Makarije, da izludi zbog toga. On je bio kafedžija u ovom istom manastiru, pre trideset godina. Sviđao mu se onda monaški život: malo posla, mnogo jela, pića na pretek, a može se i zlatna para ostaviti u sanduk. Sad vidi da nije baš sasvim tako: ima tu i briga. Eto, star je, i voli da legne, malo, posle ručka. Mlađima naredi šta da rade, a sam se izvali na sećiju. Srče kafu, dimi, drema, misli šta bi večerao i koja banka u varoši daje veći interes. Kad u jedan mah digne glavu i pogleda kroz prozor, a goveče se uputilo preko brda u selo. Pretrne od užasa.

– Dragomire!... Dragi! – skoči sa sećije i potrči na doksat, dižući očajno obe ruke. – O, kumim koga Bogom!... Dragi!

Viče đaka, da ga pošlje da vrati s puta goveče. Dobro đak čuje igumana, i vidi gde mu se lepršaju mantija i brada. Ali se ne odaziva i ne miče. Zavukao se u gust šljivik, stavio ruke pod masnu glavu, pa leškari u hladu. Kad sam postane iguman, misli, on će paziti na imanje. Ovako nema smisla: sve što je slađe i vrsnije, pojede i popije starešina, a drugima šta ostane. Neka hvata sam.

Očajan se u sobu vrati otac Makarije sa doksata. Prihvati krajeve od mantije, pa brzo hoda i dahće. Ne može da se naljuti dosta na današnji svet. Bolje je bilo u tursko vreme. Niko nije dirao zemlju, niti je delio seljacima, pa je bilo svega u izobilju. Sad ne može da nađe slugu od Lima do Vardara. U Srbiji je svak gospodin. Nema sluge.

Koračajući po sobi, stane, setiv se odjednom Adžije. Toga čoveka mu je poslao na vrat vladika. Neki rođaci su njih dvojica, vladika i taj Adžija. Kad je upropastio imanje i kuću, i ženu u grob oterao, setio se Jerusalima i, po povratku sa Svetog Groba, došao da živi u manastiru. Nije nemoćan. Vidi dobro. Nije ni vrlo star. Ako ništa drugo i bolje, mogao bi bar čuvati goveda i ovce. Ali, ni pored svih molbi i pretnji, ne voli i neće.

Užasno voli rakiju i ribu. Ljut je što ne sme da sedne i peca, pa misli kako bi došao bar do pića. Sav se ozari kad ugleda podrum otvoren. Na prstima, polako, tiho, obiđe crkvu i konak, uvuče se oprezno do podrumskih vrata, i uskoči unutra

Nikad otac Makarije ne poziva ljut Adžiju. Ne priliči igumanu da se svađa i praska. Prvo se naduva i napsuje u ćeliji, sam. Stišavši se i pribravši, natuče novu kamilavku i uzme u ruke brojanice. Tako ovog dočeka.

– Adžija!...

...Kad ide sam igumanu, svojom molbom i poslom, Adžija uvek prvo kuca i ulegne gologlav; ali kad ga iguman zove, uđe naglo i pod šeširom, i češe se po prsima...

– ...nama je opet goveče uteklo!

– Pa? – trepće Adžija i premešta se s noge na nogu. – Nisam ja pastir manastirski!

– Ja ne znam – gleda ga otac Makarije i sleže ramenima. – Meni je Duhovni Sud ovakav akt poslao: da te, kaže, odevam, hranim i dajem konak, a ti da radiš. Sve poslove da radiš – kaže. Eto!

Adžija se strese, frkne, i izleti iz sobe. Pođe da vidi gde je stado. Zavije cigaretu, pripali je, metne ruke iza leđa, pa hoda i obzire se. Naiđe na most i, ugledavši pod sobom vodu, seti se ribe i rakije. Užasno voli rakiju i ribu. Ljut je što ne sme da sedne i peca, pa misli kako bi došao bar do pića. Sav se ozari kad ugleda podrum otvoren. Na prstima, polako, tiho, obiđe crkvu i konak, uvuče se oprezno do podrumskih vrata, i uskoči unutra. Boji se da kogod ne naiđe pa ne traži srče da ga natoči. Klekne pred bure, zavali glavu i metne usta pod slavinu. Drhti od sreće i od straha što pije kradom i mnogo.

Posle više i ne misli da se pentra na brdo. Popne se u svoju sobu i sedne na postelju. Onako u šeširu, zarije glavu među ruke i klima tankim nogama. Krivo mu na manastirskog starešinu što je škrt i sebičan. Kad dođe seljak s bolesnom ženom, onda nema ni konaka ni hleba za putnika, niti slame i sena za konje; umilostivi se istom kad čuje koliko će dobiti za molitvu.

Ali kad banu iz varoši bogataški sinovi, onda se nađe i za njih vina i zobi za konje. Prokletnik!

Nastane tišina za trenutak, kad se Adžija u sobu povuče i onda razmišlja. Otac Makarije s Dragomirom odsluži večernje, pa sedne s Račundžijom i pregleda manastirske knjige i račune. Vrlo se vole njih dvojica, iguman i Račundžija. Zajednički razdeljuju prihode i rashod, vrše kupovine i prodaje, i šalju izveštaje. Razgovaraju i smeju se, i nude se duvanom. Kad odjednom, oba se prenu.

– Ja ću tebi pokazati ko sam ja! – začuju viku sa gornjeg boja. – U Albaniju ću da te ošljem! – Živećeš u manastiru u kom nema ni hleba ni vode, s kurjacima, sam.

Uhvati Adžiju teško piće, pa praska i galami, i lupa šakom o zidove i nogama o pod.

– Čuješ li? – pokaže iguman Račundžiji palcem na plafon i začkilji na jedno oko. – Vidiš li šta stvara taj Adžija?

– A što viče? Kome preti?

– Kome drugom nego meni – odmahne otac Makarije i osmehne se. – Ljut je što sam mu zamerio da ništa ne radi. On misli da je zato ovde da sedi i uživa. A meni je Duhovni Sud ovakav akt poslao: da ga, kaže, odevam, hranim i dajem konak, a on da radi. Ceo dan da radi!

Adžija lupa još jedno vreme, a onda iziđe. Toliko ljut bude na igumana da se krene u varoš da ga tuži proti. Od manastirske kapije do Begove ćuprije samo psuje i trči. Kod ćuprije sustane, pa sedne da se odmori. S prva ne zna da li samo da popuši cigaretu i odmah dalje da produži, ili da rashladi i vruće noge. Pogleda u vodu i, najedanput, seti se ribe. Izvadi udicu iza pasa, otseče granu i uzme da peca. Kad nešto malo ulovi, priveže udicu za ćupriju, a sam ustane, nakupi granja i naloži vatru. Zalepe mu se prsti i usne kad izvadi iz žara ribu i počne je gutati.

– Nećeš je jesti! – stiska šaku i smeje se, znajući koliko otac Makarije čezne za ribom. – Da znaš, nećeš! E, baš nećeš!

Bude već sumrak kad ustane. Vraćaju se iz varoši i poslednji seljaci s pazara. Adžija im otpozdravlja, ali preko volje i kroza zube. Nešto mu nedostaje, no ne može da se seti šta. Pipa se po džepovima, vadi duvan, skida šešir i čisti ga od prašine i od pepela. Naposletku se opomene da je žedan. Počeše se po prsima i zagleda se u nebo.

Borba se vodi iz potaja, ali ne prestaje ni trenutka, jer se vodi o prevlast. Iguman zna da je starešina, pa hoće da bude u manastiru sve kako to njemu godi i kako on nalazi da je dobro

– Nema smisla ići proti ovako dockan.

Brzo se vrati u manastir, prečicom, iznad reke. Skrije se u grm za konakom, pa čeka da neko od posluge siđe u podrum. Mrak već bude, i sa brda se zasvetle kuće kao kresnice, kad začuje gde škripnu brava. Natuče šešir, stisne šake, pa iskoči iza grma i poleti niz neravne stepenice, i podmetne pod slavinu izgorela usta.

– Aaa! – ha!...

Iza toga kad Adžija ide u varoš da se tuži proti, pa se napije u podrumu i dobro se ispava, u manastiru bude mirno nekoliko dana. Borba se vodi iz potaja, ali ne prestaje ni trenutka, jer se vodi o prevlast. Iguman zna da je starešina, pa hoće da bude u manastiru sve kako to njemu godi i kako on nalazi da je dobro. Adžija, kao poklonik Svetog Groba i vladičin rođak, misli da njemu pripadaju naročita prava. Sad jedan nadjača, sad drugi.

 Ocu Makariju najviše smeta što teško hodi i što dobro ne vidi, i što traži da se štedi u jelu i piću. Adžija je zdraviji i jači, i pojede i popije šta nađe. Njega mlađi više vole i rado se s njim druže.

Kad je neki velik praznik, uvek nadjača Adžija. U takav dan se zakolje jagnje, pa svi misle o njemu. Otac Makarije je umeren i u jelu i u piću, no i sam voli da mezeti, sam ili s Račundžijom. S velikom voljom u crkvi služi i veselo poji. Kad mu, pri kraju liturgije, Dragomir doda kadionicu, on mu se nagne i šapne

– Idi i kaži Mikailu da ispeče džigericu i da je odnese u moju sobu.

Ozaren iziđe iguman sa službe. Bliže bi mu bilo da ide kroz pripratu, ali ne voli da ide kroz nju, jer je na njenim zidovima naslikan Strašan Sud. Udari na sporedna vrata i prolazi kroz svet. Ljudima milo što on tuda zbog njih prolazi, pa se gromko javljaju i prilaze mu ruci. A otac Makarije diže glavu, širi nozdrve, osmehuje se pa udara o kamen štapom i ogladneo.

– A, a! Kako si, Jovane? Kako si, Živka? Gde, Milene! Kako si?

Brzo pređe stepenice koje mu vode u ćeliju. Otvorivši vrata, zastane na pragu, čekajući da ugleda dim na stolu i oseti miris. Misli da se džigerica ohladila, pa priđe stolu i počne da pipa, onako kratkovid i nemoćan, i ogladneo.

– Mikailo! O, Mikailo! – vikne kuvara iz sveg grla i udari dlanovima. – Ovamo! Odmah!

Kuvar Mihailo je seljački momak, glave kao bundeva i ruku kao pratljače, zadrigao a crven, i ošišan do glave. Uđe smerno i pokloni se, spustiv ruke na kojima su zavrnuti crni rukavi od košulje. Ćuti. Ne zna se od čega više sija, od masti ili smeha.

– Dijete – šeta otac Makarije, a strepi od slutnje. – Ja sam ti kanda poručio da spremiš džigericu.

– Nema, čiča.

– Kako nema! – zastane otac Makarije i pogleda ga zaprepašćeno... – Ne laži!

– Pa ti znaš, čiča...

– Šta? Šta ja znam? – zacrveni se i digne ruke ojađeni iguman, a vidi šta je, vidi da ga je Adžija preduhitrio. – To je tvoj posao, pasji sine!... De, da ja vidim!

Ljut siđe u kujnu s Mihailom. Uzme jagnje i odvoji najbolje komade, pa ih prenese u svoju sobu. Tu već drži, u ormanu, pod ključem, prepečenicu, koju sad izvadi i metne na sto. Ceo dan nikud ne izlazi. I ruča i večera, naslađujući se, sam. Ne može Adžiji da oprosti što mu je podvalio. Istom kad lege i kad se seti da je Adžija ostao danas i bez najslađih zalogaja i bez prepečenice, što se razvedri i osmehne:

– Sam je kriv.

Gleda tupo još jedno vreme kako prska kandilo, i domišlja se da li je mlađima naredio sve što treba ujutru da rade. Pa kad se uveri da je sve dobro i da mu je duša mirna, prekrsti se i pokrije, i zaspi odmah.

 

(Politika, 6. januar 1928. godine)

 


Komentari5
89db6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Srba, Velika Britanija
'Свиђао му се онда монашки живот: мало посла, много јела, пића на претек...' Dakle logicno je zaklljciti da su monasi debeli, samo jedu nista ne rade... Problem je sto mi izlgeda da je autor, a i komentarori, slabo posecivao manastire. Da jeste, video bi da nema debelih monaha. Srbiji ce biti dobro onoliko koiliko voli Gospoda Hrista. Po ovom tekstu, izgeda da Srbadija nije volela Hrista ni pre rata, zato nam je ovako kako nam je. Da li shvatate da je ovaj tekst fikcija, da je autor ulozio veliku energiju i trud da SMISLI tekst protiv crkve.
Deda Petar i Kompanija
Pobogu narode, zar ste spali na niske grane da vas popovi lazu. ne dajte im nista jer nista ne rade. Oni se sluze samo prevarama da bi ziveli ko "lordovi". Nicim to ne zasluzuju. Ne dajte im vase tesko zaradjene novce, vase zivotinje i hranu koju ste svojim radom zaradili onima koji nista ne rade vec vas samo lazu. To su profesionalni lopovi kojima i drzava placa plate da lazu. Ne zaboravite, da su oni samoostatak starih obicaja koje su nasi mladi vec odbacili kao nepotrebni nasem drustvu. Vremena se menjaju. Svako mora da zivi od svog rada a ne od svojih lazi.
Srba, Velika Britanija
Da li je bolje Vama sto na svaki dinar koji zaradite, MORATE da platite 78 para drzavi? Kakva Vam je infrastruktura, obrazovanje, zdravstvo, ekonomija, sudstvo, vojska, penzije? Hristo-centricne zemlje Evrope su bogate i uredjene. Srbija, bogomrzna, je tu gde jeste. Vama su naravno krivi popovi.
Preporučujem 2
kole
Kak'e strasti u ljudima, oduvek, i izgleda zauvek... Lepo piše M. Kašanin, nisam čit'o ranije ništa od njega... Hvala, mislim da je divno ovo ponovno predstavljanje starih pisanija iz Politike....
mozda mozda
ovo je uzitak citati...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja