Beograđanka Julijana Skopljak proslavila je juče 101. rođendan. Neko će reći da se inati s državom, jer penziju prima duže od tri decenije. Drugi će tvrditi da se nameračila da podigne prosečnu starost srpskog stanovništva. A najviše je onih koji joj žele dobro zdravlje i pitaju za savet kako prevaliti stotu.
Suvonjave šake izbrazdane borama i išarane pegama skrštene su joj na krilu. Sedi prave kičme, kao kakva generalica. Iza debelih stakala na naočarima kriju se živahne plavo-zelenkaste oči, koje su za ceo vek videle sve i svašta. Razgovetno i čvrstim glasom, ne umarajući se kao neki njeni vršnjaci, Julijana se prisetila kako je „izbrojila do 101”.
– Oca nisam ni upamtila jer je poginuo u Prvom svetskom ratu. Majku su mi u Drugom svetskom ratu ubili jer su braća odbegla u partizane... Dabogda se to vreme nikad ne ponovilo. Koliko je samo tad naroda izginulo bez potrebe – uzdiše starica. Oči su joj posvetlele i kao da se u njima pojavila i suza. Julijana je tada čvrsto stegla ivicu stola, kao da pokušava da zgužva sve teške uspomene koje je pritiskaju decenijama. Ali je ipak nastavila priču.
– Posle rata, zemlja se ponovo dizala iz ruševina, a ja sam radila u fabrici. Uvek je imalo posla, ali i novca, bilo je lakše nego sad – priča baka.
Njoj život nije bio lak. Ali bilo joj je lepo.
(Foto I. Milutinović)
– Godine k’o godine, nekad su bolje, nekad gore. Život prolazi, pa kako se kome zalomi. Ja sam imala divnog muža. Bio je livac i veoma dobar majstor. Bog nam nije dao dece, ali smo mnogo lepo živeli i nikada nismo imali problema u braku. Umalo da proslavimo zlatnu svadbu, ali on je poživeo samo do 48. godišnjice. Nema ga već 30 godina – priseća se Julijana svoje prve i jedine ljubavi.
Svom čoveku posvetila je mladost. On joj je to „vratio” čineći da joj godine s njim budu najsrećnije u životu. Možda je baš ljubav ključ, da nije zbog nje poživela toliko dugo?
– Nema nekog recepta za dugovečnost. Nikad nisam planirala da pređem stotu. Mislim da su za to zaslužni sudbina i rad koji me je dosad održao u snazi – kaže Julijana.
Znači tajna nije ni u dijetama, ni u eliksirima mladosti, ni u izvlačenju od posla i stresa... Jednostavno, kako reče Julijana, „kako se kome zalomi”.
--------------------------------------------------------------------------
Rođendanska žurka
Julijana je ceo svoj život provela u Beogradu, a decenijama je živela na Karaburmi, sama. Volela je da šeta, da ide u kupovinu i da kuva. Bili su to lepi dani. Ali došao je momenat kada je morala da potraži nekog ko će da se brine o njoj bolje nego ona sama. Godinu dana živela je u jednom privatnom domu za stare gde samo gledaju, kaže, kako da se obogate na brzinu.
U Dom – stacionar u Diljskoj ulici na Karaburmi stigla je pre mesec dana. Kako su je lepo dočekali stanari i negovatelji, pokazuje to što su joj posle samo trideset dana poznanstva priredili rođendansku proslavu. Sto prvu godinu dočekala je mnogo veselije nego jubilarnu desetu deceniju. Sada je imala svećice, mali vatromet na torti, ali i bogat kulturno-umetnički program. Njeni nešto mlađi „saborci” pevali su joj pesme kao što su „Lepa Maro”, „Sojčice devojčice”, „Čađava mehana”... a pevačica Zorana Pavić joj je poklonila pesmu „Ne dam ti da ostariš”.
