utorak, 14.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 12.03.2016. u 22:00 Aleksandar Apostolovski

Gagin poslednji krug u Beogradu

Odlaskom Dragana Nikolića nestao je jedan od poslednjih heroja odbrane urbanog Beograda. Ostali smo bez majora Gavrilovića tog doba, kojeg smo se dobrovoljno odrekli, pretvorivši epohu romantizma u eru džiberizma

Podela uloga u filmovima može imati velike posledice po nacionalnu kulturu, čak i sudbinu. Kada je Dragan Nikolić postao Vlah Alija u filmu „Banović Strahinja”, želeo sam da postanem turski odmetnik zaljubljive prirode koji otima i zavodi Strahinjinu nevernu ljubu. To što je usput palio i pljačkao, manje je bitno.

Franko Nero tada je bio tek nešto lepši od Breda Pita danas, ali je u kadrovima s Gagom izgledao kao Mister Bin kome draga beži sa svadbe. Sećam se da je i Šerbedžija bio briljantan, ali je Gaga bio taj koji je ulogom zatreskanog Turčina, u ta dva sata bioskopske magije, razotkrio sve egzistencijalističke kontroverze jedne od najlepših epskih pesama.

Anđin izbor se, naime, pokazao savršeno logičnim, te su se čitave doktorske disertacije o razlozima zbog kojih ona otkida za turskom bitangom i još hoće da mu pomogne da zajedno ukokaju div-junaka Strahinju, pokazale besmislenim. Zaboga, koja žena ne bi pobegla sa Draganom Nikolićem!

Otuda je i Strahinjin oproštaj Anđi sasvim razumljiv, iako su njena braća Jugovići nameravala da, u to doba društveno prihvatljivim sankcijama, svojoj sestri iskopaju oči i pošalju je u manastir.

Tako je Dragan Nikolić opravdao pogubno mišljenje da vekovima slavimo viteza šonju. Ni veće face nisu imale šansi pored Gage. Tako je otklonjena bar jedna od šekspirovskih dilema nacionalne poezije i istorije.

Mislio sam tako tada, kad me drmao pubertet, mislim tako i danas, kad na onom svetu Dragan Nikolić ispija dupli viski s Pavlom Vuisićem, Batom Stojkovićem, Petrom Kraljem, Borom Todorovićem, Nikolom Simićem, Đuzom Stoiljkovićem i sa još mnogo momaka koji posmatraju dirljive izlive žaljenja zbog njegove smrti. Mora da im Gaga prodaje fore sa brojnih komemoracija. Šta bi se drugo moglo očekivati od poslednjeg šmekera iz vremena sentimentalnog Beograda?

Da lije suze nad samim sobom? Teško, nije to činio ni kad je njegovo telo razarala bolest.

To su ljudi što nas povezuju s nečim što smo zaista bili i što smo mogli da budemo. To vreme je nestalo, a sad nas napuštaju i simboli tog vremena. Zato i Srbija i nekadašnja Jugoslavija toliko žale za Draganom Nikolićem. Zato što je on zaista bio Flojd.

Zato što su svi želeli da budu frajeri koji osvajaju devojke sa Dedinja vozeći „fiću”, a ne „be-em-vea”. I sva tragičnost naših poslednjih godina jeste ta što je priča istinita i što se nije znalo gde završava Flojd, a gde počinje Dragan, kad pobegne sa platna iz bioskopske tame!

Uzgred, tada je Beograd imao više od 20 bioskopa raštrkanih po predgrađima, odakle je i poticao momak koji razara ženska srca i sistem u ulupanom „fići”, dugokos, infantilan, neodoljiv, ali s kodeksom časti uličnih mangupa.

Odlaskom Dragana Nikolića u neki lepši i pravedniji svet nestao je jedan od poslednjih heroja odbrane urbanog Beograda. Zato što smo ostali bez majora Gavrilovića tog doba, kojeg smo se dobrovoljno odrekli, pretvorivši epohu romantizma u eru džiberizma, koju oličavaju tipovi kockastih glava, što je posledica toga da su ih majke još kao bebe ostavljale da spavaju na leđima.

I kao Prle u „Otpisanima” Gaga je rasipao šarm, te ga sada jednako žale i partizani i četnici. Ovi drugi praštaju mu što ih je lišio Misirca i majora Gašpara. Ovi prvi mu opraštaju što je u takvoj propagandnoj seriji koja je, kako vreme protiče, prerasla u žanrovsko remek-delo, prekršio revolucionarnu patetiku, startujući seosku snajku Anđelku, čiji je muž otišao kod čiča-Draže. Ili je to, možda, bio prvi pokušaj nacionalnog pomirenja?

I kao krimos Urke bio je kul, mada niko pojma nije imao zašto. Valjda zato što je Gaga bio taj koji je vozio poslednji krug. I to ne u Monci, već u Beogradu.

Kao svaki veliki glumac, on je vremenom prestajao da ulazi u likove i, kako to vole da kažu kritičari, da pronikne u njihov senzibilitet. Ma kakvi bakrači! Dogodio se obrnut proces. Likovi koje je igrao postajali su deo Dragana Nikolića, boema sa Crvenog krsta koji je svojom širokogrudošću tvorac neobičnog društvenog fenomena. Superstar do koga je jednakom brzinom stizao i general i poslednji gradski gubitnik.

Tako je Gaga, tvorac kulta antizvezde, dizan u nebesa!

I njegov brak s Milenom Dravić za sve, osim za njih dvoje, bio je prvorazredna senzacija. Milena, tada najveća glumica velike Jugoslavije, i on, tek osumnjičen kao buduća glumčina. Ona, lepotica starija od njega, i on, najveći frajer sa glavnom ulogom u klasiku Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo”. Niko nije davao ni gram šansi tom braku. Oboje su bili suviše slavni i suviše lepi.

Ispostavilo se da su se suviše voleli. Gaga je poznavao surovost i dvoličnost čaršije kao njen aktivni junak, pa je dušebrižnicima, umesto „Dobar dan”, ponekad iz zabave otpozdravljao – „Još uvek smo zajedno”.

Kad su Pola Njumena pitali kako je uspeo da odoli navali lepotica i više od pola veka ostane u braku sa Džoan Vudvord, on je lakonski koristio drugačiju metaforu:

– Kod kuće imam biftek. Zašto bih izlazio zbog hamburgera?

Ko, bez Gage, još obitava u zapuštenoj enklavi romantika? Ko je član kluba alfa mužjaka koji sede u kafanama s kariranim stolnjacima, bez straha da ih optuže da su postali ženskasti? Hoće li taj zaboravljeni svet muškaraca koji plaču ostati bez svog predvodnika? Šta će se dogoditi kad je Dragan Nikolić postao mrtav i beo?

Odgovor na ovo pitanje zapravo je i odgovor na pitanje ko je zaista bio Dragan Nikolić. U petak je preminuo jedan od najvećih glumaca i vlasnik jedne od najboljih muških uloga u istoriji jugoslovenske i srpske kinematografije.

Bio je to vetropir Džimi Barka koji je lutao kroz sivilo provincijskih predela, tonuo u blato seoskih sokaka i uranjao u dronjave čaršave pevaljke Duške, fascinantne Ružice Sokić, te je okončao upucan, sedeći bez gaća na seoskom čučavcu. A tako je silno želeo da postane pevač, da bude deo šou-biznisa. Hteo je ’leba bez motike.

Ispostavilo se da je Džimi bio prorok bez talenta i sreće. Gaga je imao i talenat i sreću, ali nije želeo život Džimija Barke koji sada živimo.

Naime, nešto smo ubledeli. Samo treba da nam jave kako smo mrtvi. Možda je svojim odlaskom to želeo da nam poruči Dragan Nikolić? To je sasvim izvesno. Jer, kako je rekao Džimi Barka, i kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da makar kakva-nekakva svetiljka budem.

Komentari24
17402
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран Маторац
Откуд сад толико инсистирање на надимку Гага? Никада тај надимак није стајао ни на једној шпици, него је био резервисан за пријатеље и родбину. Дуго су надимци Велимира Живојиновића - Бата, и Милосава Алексића - Мија, по којима су познати публици.
Рђосав
@Зоран Маторац: "Откуд сад толико инсистирање на надимку Гага?" - фамилијарност типична за чланове и фанове ДС, сви желе да докажу да су били блиски са "Зораном", сада са "Гагом"...
Branko Petronijevic
Ovaj omaz velikom glumcu istovremeno pokazuje koliko je velika novina koja ga objavljuje. Priznajem da smo ubledeli, ali dok je "Politike" necemo biti mrtvi!
Рђосав
- питање за размишљање: зашто је код нас узрок смрти нека врста срамоте? Свуда у Белом Свету каже се од чега је човек умро: рак плућа, рак дебелог црева, руптура аорте, мождани удар... - сваком своје. Једино овде се не помиње? И сад: знамо од чега умиру светски глумци - а за наше не знамо. Или се само шушка. У чему је ствар, нека ми објасни неко (ако објашњења уопште има? - или је у питању примитивно-сујеверни рефлекс, да не ваља помињати "ону" болест...)
Рђосав
- за "лу": цвећке су ми одлично, `фала на питање. Најлепше у цел` комшилук...
lu
zasto ljudi koji nemaju smisla za humor ocajnicki zele da budu cinicni...a mozda bi savrseno umeli da gaje cvece,samo kad bi prestali da gube vreme na takve trivije kao sto su humor i ironija...a i gajenje cveca smiruje...
Деда Звонце
Још једном, браво Александре, да се не понављам!!!
Ендру Мартин
Драгана Николића нико жив не спомиње од момента кад се разболео. Сад, кад више није са нама, утркујете се ко ће набројати све општепознате филмове и серије у којима је играо. А Драган као човек? Познавали сте? Дружили се? Па онда се оцењују хвалоспеви и проналазе елементи политике...како вас, бре, није срамота? Да туђу смрт користите за било шта осим да изразите саучешће? Него, да ли то неко промовише еугенику етикетирајући све оне са одређеним физичким обележјима? Коцкастa глава је предуслов за..?
Sanja Jankovic
Ko si ti da znas ko ga je zaista poznavao...mozda neko i govori o njemu a da ne naglasava da ga je poznavao...Plitko..Glupo... Ti si taj koji tudju smrt koristi za prepucanje...Prepotentno...
lu
nije bilo, nije bilo...tacno-ali na "farmi"...inace se pojavljivao, i spominjali su ga... ali sad to nema veze....

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja