sreda, 26.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:30

Večiti poljubac

Dole, ispod ulice iza varoši, blještao bi razliven Dunav, ispresecan ostrvima od vrba. Iz izvikanih kuća i noćnih kavana odlazili bi poslednji gosti. Naročito tamburaši, svirači, koji tada, pijani, za svoj račun sviraju i pevaju
Autor: Bora Stankovićsubota, 12.03.2016. u 20:58
Млада жена - Милан Коњовић

Iznenada, bez ikakva povoda u godini dana, a nekada u dve i tri godine, tek morao bi jednom da sniva taj san.

U prizemnoj i širokoj sobi a zastrtoj već olinjalim ćilimovima i jastucima, leži. Ali ne kao dete, nekada, nego kao sada, u godinama, gotovo star. Samo kao nekada oseća kako su na nj nabacane stare kolije koje su mirisale na burmut i na masan zadah od dugog nošenja. U sobi je potpun mrak, a oseća kako je i tamo u kujni mračno i pusto. Pust je bio i gornji sprat; odaje, balkon; pusto dvorište, bašta. Isto onako pusto kao što je znao da su i sve okolne kuće odavno puste od izumrlih komšija.

Oseća kako mirišu ploče u tremu, kako suve, već crne grede jedva drže na sebi gornji napukli i truli sprat. Jedino sa usahle česme poslednja kap, mada nije zima, kao da se zamrzla i ostala na ustima cevi, sjajeći se i cakleći se kao suza.

A oko kuće sve isto tako stoji. Isto kao i nekada ulice se paralelno jedna do druge pružaju. Po baštama isto drveće. Samo suvo.

Kroz granje naziru se dužine komšijskih zidova. I sve se to čak iza varoši produžava, gubi po poljima i njivama, dok kao nekada isto tako ne bude presečeno rekom sa vodenicama, baštama, sa redovima vrba i topola. Ali i tamo sve prazno. Kroz stabla kao da oseća kako voda, ne kao nekada, bistra i sveža, žubori i prska, već kao zamrčena i zamrtvljena, a sva mračna, mili i preko brvna, jaza kao pri kraju svoga korita, valja se i nestaje je u kao neki ponor. I sve to kao skamenjeno, mračno i nemo. Jedino što oseća kako otuda, sa reke, a baš nad onim ponorom dopire šum, i to kao od krila. Kao treperenje goluba. Kao da se brani, otima od vode koja ga k sebi vuče i hoće sobom da svali u taj ponor.

A njemu ovamo sve teže. Kolije kojima je ogrnut sve ga jače i zagušljivije pritiskaju. Oseća kako ga oči bole i grlo steže. I nikako ne može da se načudi i dođe k sebi otkuda sada ovamo. Zna da je njegova to kuća, da se u njoj rodio, odrastao. Ali zna i da ju je odavna prodao. Više se nije ni vraćao, a kamoli da je dolazio.

A usta joj, što je eto opet došao, u mili osmeh u pola otvorena i tamna, a plave joj oči umorne i opervažene belim, ali malo podbuhlim obrvama, valjda usled dugoga čekanja i čežnje za njim.

Čak zna da ju je drugi kupac porušio, novu sazidao, tako su mu bar pričali dok je još bio mlad i još se interesovao za nju. Docnije u životu nije ni mislio o njoj, sasvim ju je zaboravio, niti mu je ikada ona na pamet padala. I sada otkuda ovde i baš u ovoj sobi i sve ovo oko njega? Dok, mu sve ne postade jasno. Na vrata ulazi ona. I to kao otuda sa tih vodenica i bašta gde taj golub treperi; čuvši za nj da je došao, otuda odmah ovamo k njemu dolazi.

Ulazi. Sva sija od radosti. I kao do sada da je bila s njima pa poslom naišla i vraća se – tako mu prilazi. Zauzima svoje mesto do njega, laktom se podbočuje i nadnosi se nad njime. Ali kad ga takvog, sa borom na čelu i skupljenim ustima, vidi, ona, preplašena, pita ga:

– Šta ti je?

 A usta joj, što je eto opet došao, u mili osmeh u pola otvorena i tamna, a plave joj oči umorne i opervažene belim, ali malo podbuhlim obrvama, valjda usled dugoga čekanja i čežnje za njim.

– Teško mi je! Odgovara joj on.

A u tome „teško mi je“ oseća kako joj sve kazuje, otkada se sa njome rastao, odavde otišao: ceo život, sve nade, ljubav, po koji postignut cilj, dobiveni položaj, docnije razočaranje, zasićenost, otupelost; sve svedeno na jelo i piće; onda lečenje, mučenje samoga sebe da bi se moglo još da jede, još da živi; za sve vreme da je njemu jednako, uvek, svuda, ma gde bio, ma šta radio, ma šta mu se desilo dobro, zlo, njemu je jednako, jednako, bilo teško i da je zato što mu je toliko teško, eto, na kraju krajeva, opet došao ovamo, kod nje.

Ona, mada je boli što njemu nije dobro, ali ipak srećna što je njemu svuda bez nje teško, grca, diže svoju punu i meku ruku i počinje polako da ga grli. I da bi ga jače, bolje zagrlila, drži mu potiljak svojom ručicom. On oseća vrelinu njenog dlana i pritisak mekih prstiju po kosi.

Ona obezumljena od radosti i sreće, što je kod nje, što ga ima, što ga grli, jače ga grli, drži mu glavu svojom ručicom, mucajući: „Milo, milo moje“, i ljubi ga po očima, po čelu i kosi. A najviše u usta

Privlači ga k sebi, unosi mu glavu u svoja nedra, a sva se ona unosi u nj. On počinje da oseća miris njene kose. Onaj miris, za koji se celog života nadao da će ga, ljubeći, osetiti. Sa vrelih joj jagodica, obraza, i sasvim golog vrata počinje da ga potresa ona vrelina ljubljena tela. Nije znao zašta mu je slađa, milija. Da li što ga kao sestra, mati, toliko žali, bde nad njim, što ga toliko voli, ili kao žena, devojka.

Grleći je, i to ne rukama, nego celim sobom, ispod punih joj pleća, pod prstima svoje ruke, oseća kako joj je meso vrelo. I što je najglavnije, usled dodira njenog raskošnog tela, ne oseća, kao što je celog života osećao grleći druge žene, one bezumne strasti i požude, nego sa neiskazanim blaženstvom oseća, grleći nju, kako mu se duša čisti, a telo, snaga, izumire, nestaje je.

Ona obezumljena od radosti i sreće, što je kod nje, što ga ima, što ga grli, jače ga grli, drži mu glavu svojom ručicom, mucajući: „Milo, milo moje“, i ljubi ga po očima, po čelu i kosi. A najviše u usta. On ne zna da li su njena usta u njegovim ili njegova u njenim; samo zna da od svega jedino ta njena usta oseća. Topla, sa grčevitim trzajima. Oseća kako se sve dublje i dublje, u nj upijaju i ljube ga. Oseća onu njenu ručicu na svome potiljku. Drugo ništa. Tone, zavaljuje se, predajući se sasvim tom njenom dubokom poljupcu, koji kao da mu svu dušu vadi, upija je u sebe, opija i puni srećom i beskrajnim treperenjem. Drugo ništa ne oseća i ne misli. Kod nje je, kod nje, stvorenja njegovih nada, želja i vapaja; kod nje, prvo rođene zamilovane. Još kada je bio ovde i rastao, kada je još bašta cvetala, sa česme u mlazevima voda šikljala, gore po gornjem spratu vinova se loza širila, ovde u sobi mirisali opajani ćilimi i čisto rublje, u kujni gorela vatra, bio živ otac i mati a on već bio veliki. I onda prvi put kad je u nju osetio, prvi put kad je o njoj počeo da misli. Ona počela da mu se javlja, oko čela da mu, obleće, na uši da šapuće i, kao milujući, da ga budi. I kada u svakom cvetu nju poče da gleda, u svakoj pesmi nju da oseća, u svakoj komšinici, devojci nju da traži. Sa njom da leži, spava, sa njom da se budi i diže. I od razdraganosti i sreće što će docnije u životu sigurno na nju naići, što će ga voleti, ljubiti, tepati joj, nije mogao vazduha da se nadiše, neba da se nagleda, sunca da se nauživa.

Probudio bi se. Brzo bi video šta je i zbacivao bi jorgan sa sebe.

– Uh! I potresen do dna duše dizao bi se. Glava i kosa bila mu je vrela. Ali ne ona vrelina zbog neispavanosti i glavobolje već neka laka, prijatna vrelina. Jetko osmehnuvši se, počeo bi da se oblači. Izlazio bi u kujnu. Kao uvek tada bi bilo rano. Ni sluškinja, niti iko od njegovih ne bi bio ustao da počisti i raspremi. Na stolu stajali bi neoprani tanjiri od večere, kosti, koje parče mesa i ostaci od nepojedenih jela i sve to pomešano sa ugašenim cigarama, sa prevrnutim šoljama, sa iscurelim talogom.

  Dole ispod stola, u uglu, do furune brektala bi sa zakrvavljenim očima kučka. Vazduh bi bio ustajan, težak i gorak. Izlazio bi u predsoblje. Ne bi hteo nikoga da budi. Uzimao bi sam vodu i lavor i umivao bi se. I sama voda bi mu izgledala nekako mlaka, kao ispunjena onim masnim mirisom od jela iz kujne. Ali bi se ipak zato, umivajući se, dugo i dugo pljuskao vodom po licu, koja bi ga koliko toliko osvežavala. I, što bi ga najviše potresalo, uvek dodirujući prstima ruke, lice i usta, osećao bi iz njih neki miris koji bi ga čisto varao, kao da sve to nije bio san, varka, već...

U sobi deca i žene još bi spavali jutarnjim snom, razbacani po postelji, sa mirnim i suvim izrazima lica. I žena, koju je celog života toliko voleo, i deca, sa kojom je toliko imao sreće, ponosa i muka, tada bi mu izgledali nekako drukčiji. Kroz staklena vrata gledajući u drugoj gostinskoj sobi nameštaj: fotelje, kanabeta, još sa otiscima tela od jučeranjeg sedenja, slike, knjige i ukrase što je on celog života skupljao i mislio da mu je to najveće blago – sve to, cela kuća dođe mu strano. I to ne oni njemu, nego on njima, kao da je neki gost, putnik... Češljajući se ispred ogledala jednako bi osećao kako su mu usta još uvek slatka, kako mu kroz grlo jednako klizi prijatna golicavost. Provlačeći prste kroz kosu osećao bi draži milinu.

Ispred kapija, sa mnogobrojnim stanovima unutra, stajale bi mlekadžijske čeze, sa malim sitnim i ugojenim konjićima i mlekadžijama obučenim pola maćedonski, pola varoški, koji su u masnim kantama raznosili mleko

Tiho, da se ne bi niko probudio, čisto bežeći, kao da bi sačuvao sve ovo čega je još pun, izlazio bi na ulicu.

Jutro bi tada već bilo u veliko. Sunce odavna izgrejalo. Sredinom ulice, kao obično tom njegovom ulicom, mirno bi ležala ustajala, zelenkasta voda. Ispred kapija, sa mnogobrojnim stanovima unutra, stajale bi mlekadžijske čeze, sa malim sitnim i ugojenim konjićima i mlekadžijama obučenim pola maćedonski, pola varoški, koji su u masnim kantama raznosili mleko. Na prozorima, gotovo svuda po kapijama, odudarale bi nagomilane objave, jedna preko druge, sa starim markama i izbledelim slovima: „Stan za samca“. Dole, ispod ulice iza varoši, blještao bi razliven Dunav, ispresecan ostrvima od vrba. Iz izvikanih kuća i noćnih kavana odlazili bi poslednji gosti. Naročito tamburaši, svirači, koji tada, pijani, za svoj račun sviraju i pevaju, i sa njima, večito pijan, star, bele brade a crnih očiju i obrva, bez kuće, bez igde ičega a uvek čisto obučen, „Maroš“. Išao bi on u sredi, teturao se, upinjao da peva. Nad njim bi se nadnosio kakav mlad tamburaš, visok ogrnut kaputom, sa nakrivljenim i cvećem zakićenim šeširom, svirajući mu i pevajući dubokim, toplim, ali već načetim, tuberkuloznim glasom.

Odozgo, gde su bile glave ulice, sredina varoši, velika pijaca, otuda bi već odavno dopirala huka tramvaja, tutanj i brujanje.

Videlo bi se kako se ljudi, sluge i sluškinje razilaze otuda sa kupljenim namirnicama.

Ali brzo bi on sve to ostavljao. I jednako grabeći i kao bežeći od svega toga, prelazio bi preko te svoje ulice – iz koje je odavno znao, da se treba iseliti, ali iz lenjosti i navike na nju jednako odlagao – i peo bi se na više, izlazio bi gore. Ali tamo, čisto kao uplašen, zastajkivao bi. Na raskrsnici od koje su polazile ostale ulice i kroz koju se moralo da prođe i uđe u njih, sve je, obasjano suncem, blještalo. I počišćena kaldrma, lepo oivičeni trotoari i redovi zbijenih, istesanih kuća. Jedino što su se gore, po krovovima, crnile i pravo štrčalo gvozdene motke sa snopovima električnih i telefonskih žica.

Svet bi vrveo, gotovo trčao. Glavna ulica, gde je bila pijaca, sva bi se crnila od sveta. Nad njom bi se izdizalo isečeno, modro parče neba, a sredinom njenom sjale bi se i blještale šine od kojih bi dopirao potmuli šum tramvajskih kola, koja bi se približavala.

Sve bi on to kao pretrčao, jednako žureći, grabeći, gledajući da sve to pređe i opet zađe u prostije, usamljenije ulice i što pre ode u svoju kancelariju, sedne sam u svojoj sobi, za svoj sto, jednako uzrujan, razdragan, jednako držeći prste i gladeći njima lice, čelo i kosu, osećajući jednako onaj miris, dah i potres.

*

I to bi trajalo po dva, tri i više dana. Ne bi mogao samoga sebe da pozna. Sve bi mu bilo strano kao i on sam sebi.

Kući, kod žene i dece, osećajući se kao kakav krivac, bežao bi od njih i krio se. Nikako ne bi smeo oči da zatvori a da ne bi odmah bilo ono. Njena usta i taj poljubac, i odmah još jače, dvogubo, da mu snaga i duša drhte i mirišu. U ušima jednako bi mu zujali, odavna zaboravljeni napevi. U ustima neke reči, čak i stihovi; dok na posletku, jedva jednom ne bi sve to iščezlo, i on se smirio. Pa da opet, ko zna kada, ali sigurno posle dve, tri i više godina isto tako odjednom ne zgrabi ga, potrese i odbaci od sebe taj san, taj poljubac, i da ga ponova, ma da bi mislio da je već nestalo, usahlo, obuzme ljubav, milje i sreća, i da opet ljude, svet, koji bi se morali mrzeti zbog svakidašnjice, ponova zavoli, ponovo oseti svu radost života.

 

 (Politika 22. april 1907. godine)


Komentari2
896a3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mara M.
Bora Stanković je majstor od pera koji otvara dušu... Hvala za ove redove.
Ada Buzurovic
Predivno! Vredi procitati.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja