sreda, 23.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:49
INTERVJU: PETAR CVETKOVIĆ, pesnik

Uloga imele u studentskoj revoluciji

Ministarstvo kulture se ponaša kao i uvek: više „o ruk”, nego svesno, s obavezom da obezbedi bar one elementarne uslove za život i rad, ako ne može više, kao što bi, valjda, trebalo
Autor: Zoran Radisavljevićnedelja, 13.03.2016. u 22:05
(Фотографија из личне фототеке)

U nedavno pokrenutoj ediciji „Mala biblioteka poezije”, kao treću knjigu po redu, izdavačka kuća TANESI iz Beograda, objavila je novu pesničku knjigu Petra Cvetkovića (1939) pod naslovom „Pogled s trema” (Pesme i posvete). Knjiga sadrži tridesetak pesama, kako je inače zamišljena ova biblioteka s nevelikim brojem pesama, čiji je zaštitni znak oko sokolovo, nalik trećem oku koje je, kako je Herdelin nagoveštavao, darovano pesnicima i filozofima. Knjiga Petra Cvetkovića u konkurenciji za nagradu „Meša Selimović” zauzela je treće mesto.

Od prve pesničke knjige – „Pozorište” (1965) do ove najnovije prošlo je pola veka. U kojoj meri ste se menjali, iz knjige u knjigu?

Rekao bih da se čovek menja bar u meri u kojoj ostaje isti, po čemu se uostalom i prepoznaje. Verovatno se pitanje „mena” najpre može shvatiti kao potraga za nečim što vam je u jednom vremenu važno. Ponekad vam tema odredi pristup, a intenzitet doživljaja formu ili naraciju. Svaka knjiga, pa i pesma, naravno, nosi svoj razlog, koji, opet, budi poriv da se posegne za papirom. Možda se to može ilustrovati primerom jedinstvenog španskog pesnika Lorke koga možete prepoznati i iz vremena kada je ušao u nadrealne vode. Čitajući njegove stihove iz tog perioda, iako sasvim neočekivane za njega, Lorka se prepoznaje i sa prekookeanske daljine, u poluautomatskom stihu.

U podnaslovu nove knjige stoji: Pesme i posvete. Da li su posvete posvećene generacijskim drugovima ili pesničkim istomišljenicima?

Sasvim izvesno, bilo da su posvećene generacijskim kolegama, bilo „istomišljenicima”, kako kažete, ove posvete upućuju, pre svega, na jednu vrstu pesničkog razgovora, tj. potrebe za nekim odgovorom, tonom, odnosom prema pesmi, ili, pak, jednostavno zato  što su se našli pred sličnom pesničkom zagonetkom.

Napisali ste desetak pesničkih knjiga, niste žurili. Da li je razlog tome – posebna odgovornost prema pesmi?

Deset knjiga pesama svakako nije malo, što znači da su se knjige pojavljivale otprilike na pet – šest godina, iako taj ritam nije uvek bio tako pravilan. Ipak, iza pomenutog broja knjiga stoje i četiri izbora, svaki dopunjen i zaokružen novim pesmama, napisanim u međuvremenu. Dva su izbora iz svega onog što sam dotle objavio, prvi 2007, drugi, pet godina kasnije, 2012, a onda dva koja vezuju dve teme, jedan pod naslovom „Grčka loza”, a drugi „Pesme iz autobusa I i II”, kojima je, razume se, pridodat popriličan broj novih pesama, nastalih iz sličnog materijala. S druge strane, čovek može napisati manje ili više knjiga, a to ne menja mnogo u odgovornosti prema samom pisanju.

U novoj knjizi izjednačavate čoveka i biljke. Smatrate da se čovek često bahato ponaša prema biljkama?

Pre bih rekao da čovek uči od njih i da ne može bez njih. Pored biljaka čovek se oseća lepo, bolje diše, a prija mu njihov miris. Stoga, bez obzira na koji način im se obraća i šta ga vodi da se suoči, približi ili izjednači s njima, one postaju okvir u kojem se jezik bolje i iskrenije oseća, budući da su one njegova najbliža živa nepatvorena okolina. Na taj način biljke su postale potpora čovekovog postojanja, njegove koncentracije, pa i volje. Da bi sve to osetio čovek ne mora da bude botaničar. U svakom slučaju, one su vrsta predmeta, tradicionalne teme bez koje pesnici ne mogu. Kao da se nešto važno kondenzuje u njenoj stabljici, blisko svakom od nas, preko koje čovek lakše prima ono što se događa oko njega, bolje prati svet, pa na kraju, i sebe samog.

Za svog novog komšiju kažete: „Nekad čovek, nekad drvo”. Biljke su vam draže od ljudi?

Biljke su svima drage, ne samo meni. Iz potrebe stiha međutim, a i iz ljubavi prema njima, one često postaju stilske figure, poput metafore. Dalji posao nastavlja jezik. U nameri da oživi tvorevinu, on obično podiže predmet na stepen pored samog autora. Tako drvo neke voćke postaje čovek, „komšija”, pogotovo ako mu je kalem – grančica došla iz zavičaja autora, čime mu je već napola udahnuta duša. Tada to drvo lako preuzima i sledi ono čovek čuje i želi. Iz tog razloga, pa i s biološkog stanovišta, čovek se svakako oseća bolje ispod nečeg konkretnog i istinitog, kao što je drvo, šta god tu tražio, njegove plodove, ili samo zaštitu od sunčeve vreline.

Sa simpatijama govorite i o imeli, koja je parazit?

U pesmi o imelama, same imele imaju dvostruku funkciju, ili kako se to obično kaže, lice i naličje. Uz njih, kao kakav emocionalni dodatak, i treću.  E sad, šta je tu lice, a šta naličje, nisam baš siguran. Tek ono što znamo o njima je da pripadaju porodici parazita, kao što su u isto vreme i lek. Moje „simpatije”, s druge strane, mogle bi više da se odnose na ono treće: trenutak kada one u razgovoru dva prijatelja postaju neka vrsta lakmusa za ono što se događa u, svakako, dramatičnim okolnostima na Studentskom trgu, na samom isteku stoleća, u vreme dok se puni Plato, kao i sama ulica i park ispod nje.

Kako, u ovom današnjem vremenu, kada se gase listovi i časopisi, uspevate da održite „Srpski književni list”, da li vam pomaže Ministarstvo kulture?

„Srpski književni list”, da se podsetimo, na tom kamenu stoji od samog  početka, pa evo uskoro će biti decenija i po, što je samo po sebi opterećenje, ne samo za one koji rade u njemu, nego i za same saradnike. Pogotovo ako se ima na umu da je on po tiražu i štamparskim troškovima najskuplji u rangu književne periodike. Ministarstvo kulture se ponaša kao i uvek: više „o ruk”, nego svesno, s obavezom da obezbedi bar one elementarne uslove za život i rad, ako ne može više, kao što bi, valjda, trebalo. Njemu kao da je svejedno štampa li se list na šapirografu, u pedeset primeraka, ili u rotaciji, sa potrebom da se nađe i na kioscima, kako bi bar donekle mogao da ispuni misiju zbog koje postoji.


Komentari2
aabe1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jasminka Zemun
Najviše glasova od žirija za Mešinu nagradu dobijaju glavni urednici književne periodike, književnih listova i časopisa. Tu objavljuju gotovo svi kritičari iz velikog žiriju za ovu nagradu. Zato ne treba pridavati značaj tim glasovima za takve glavne urednike. Treba uvažavati one pisce koji dobiju značajan broj glasova a da nisu glavni urednici književnih listova.
Boško Tomašević
Radujem se da je g. Petar Cvetković objavio svoju knjigu u sjajno koncipiranoj ediciji koja, svakako, služi na čast izdavačkoj kući "Tanesi". Ovaj, inače, skroman čovek te zbog toga, verovatno, i nezaštićen pred najezdom agresivnih pesničkih veličina i pesničke posluge, zaslužuje znatno veću pažnju od strane savremene srpske književne kritike.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja