utorak, 19.03.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:21

Naši roditelji u tuđini

Celi život u dva kofera, nešto fotografija, jedna keramička zdelica za šećer i vretenasta metalna vaza koju je mama nekad kupila na službenom putu negde u inostranstvu. To je ono što je ostalo od dve duge karijere i nekoliko decenija odricanja
ponedeljak, 21.03.2016. u 17:56
Сањали су о удобној пензији, о летовањима са својим унуцима, дружењу са пријатељима и комшијама... Фото Драган Јевремовић

Nakon objavljivanja mog prvog članka o životu u inostranstvu, mnogi su me ohrabrivali da ponovo nešto napišem i da to objavim na istom mjestu u „Politici”. Isprva nisam imala ideju o čemu bih pisala, a s obzirom na to da nemam dara za književnost, mislila sam da je moje dopisništvo sa redakcijom „Politike” završeno.

Međutim, shvatila sam da ima nešto što nisam dotakla sa dovoljno detalja i što je ostalo nedorečeno, a to je sudbina i životna priča naših roditelja. Kada to kažem, ne mislim samo na moje roditelje nego na jednu cijelu generaciju ljudi, penzionera, koji su ovdje došli za vrijeme ili poslije rata (devedesetih godina), potpuno neplanirano, prateći svoju djecu koja su napustila zemlju u potrazi za mirnim životom. Koliko god je nama bilo teško u početku i koliko god uspomene u nama još žive i traju, sve je to zanemarljivo u poređenju sa onim što su oni doživeli i osećali.

Kada živiš u ratnim okolnostima nekoliko godina i kada se svaki dan boriš za goli život, za komad hljeba, jaje, za grijanje, vodu i glavicu luka, kao što je to bio slučaj sa mojim roditeljima, onda je najprirodnije rješenje da pokušaš da pobjegneš iz te situacije i pridružiš se svojoj jedinici negdje u bijelom svijetu – ma gdje to bilo.

Ostavili su iza sebe sve sto su sticali decenijama: stan, vikendicu, kuću na moru, auto, prijatelje, kolege i komšije, grad u kome su živeli više od 30 godina. Sve stvari iz stana su pred odlazak podelili komšijama – nameštaj, knjige, slike – i u Kanadu došli sa dva kofera

Poslije nekoliko decenija mirnog i uljuljkanog života u Sarajevu, a zatim nekoliko godina ratnih strahota, ali i toplog i ljudskog druženja sa prijateljima i komšijama s kojima su dijelili ne samo poslednji krompir ili konzervu iz ratnih rezervi nego i svakodnevni strah i brigu za život i zdravlje, moji su donijeli odluku da ostave sve i dođu u Kanadu, nakon mog dugačkog i očajničkog ubjeđivanja. Tada nisam mogla da shvatim zašto je bilo tako teško odlučiti se na taj korak. Sada shvatam.

Ostavili su iza sebe sve što su sticali decenijama, stan, vikendicu, kuću na moru, auto. Ostavili su svoje dugogodišnje prijatelje, kolege i komšije, grad u kome su živjeli više od trideset godina. Sve stvari iz stana su pred odlazak podijelili komšijama – namještaj, knjige, slike – i u Kanadu došli sa dva kofera puna odjeće, koja je za ovu klimu bila potpuno neprimjerena i nepraktična.

Cijeli život u dva kofera, nešto fotografija, jedna keramička zdjelica za šećer i vretenasta metalna vaza koju je mama nekad kupila na službenom putu negdje u inostranstvu. To je ono što je ostalo od dvije duge karijere i nekoliko decenija odricanja. Kažu neki, gledajući sa strane, nek je živa glava, biće svega, ali nije sve baš tako jednostavno. Sada mi je jasno.

Dvoje ljudi koji su u bivšoj domovini uvijek imali respekt i uvažavanje, vrijedno radili i zaradili penzije, cijeli svoj život živjeli časno i pošteno, došli su ovdje sa šezdesetak godina da počnu iznova.

Kad prođe euforija zbog ponovnog susreta sa svojim djetetom i njenom porodicom i prvo oduševljenje što si izvukao živu glavu u ratu i napokon vidio svoje prvo i jedino unuče, stvarnost ti zakuca na vrata i shvatiš da je kasno da počneš iznova i da si ovdje na teretu i novoj državi i svome djetetu.

Sa jezikom se slabo snalaze, načinom života još manje, žive u malim stanovima, gledaju našu televiziju, čitaju naše novine i hrane se hranom iz naših prodavnica i restorana. Mirisi sarme i palačinki šire se hodnicima zgrade, a zvuci naše muzike i teniskih mečeva u kojima Đoković pobjeđuje, pokazuju put do stana nekog od naših roditelja

Za moje roditelje nije moglo biti gore kazne. Moja mama uvijek kaže da je prirodno da roditelji daju djeci, i da su tada sretni i roditelji i djeca, a da su, kad se uloge promijene i djeca počnu davati roditeljima, nesretni i jedni i drugi. Ne slažem se baš s ovim poslednjim, ja uživam u svakom trenutku provedenom sa mamom (i tatom, dok je bio živ). Slavim činjenicu da još imam majku i da joj još mogu ugoditi i ponekad izmamiti iskreni osmijeh, ali, pošto sam i ja roditelj, potpuno razumijem. Sada razumijem.

Ova zemlja ih je prihvatila i obezbedila im uslove za udobnu starost, dodijelila im penzije, iako ovdje nisu radili ni dana, državljanstvo, besplatno liječenje i lijekove i mnoge druge pogodnosti. Sa jezikom se slabo snalaze, kada je način života u pitanju još manje, žive u svojim malim stanovima, gledaju našu televiziju, čitaju naše novine i hrane se hranom iz naših prodavnica i restorana. Mirisi sarme i palačinki šire se hodnicima zgrade, a zvuci naše muzike i teniskih mečeva u kojima Đoković pobjeđuje uvijek će ti pokazati put do stana nekog od naših roditelja.

Drže se zajedno, posjećuju se, hvale se i ponose svojom djecom i unucima, žale se jedno drugom na svoje bolesti i savjetuju o liječenju. Polako ispraćaju jedno po jedno…

Sanjali su o udobnoj penziji, o ljetovanjima na Jadranu sa svojim unucima, o druženju sa svojim prijateljima i komšijama u staračke dane, a svoj će život završiti ovdje, u dalekoj zemlji kanadskoj. Blizu svoje djece i unuka, ali daleko od života koji su gradili i zamišljali.

Sada sve potpuno razumijem.

Vesna, Toronto, Kanada


Komentari36
367a2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

srbo
Pravo je svakog punoletnog lica da bira.Pa i to gde ce ziveti.To sto Vi tvrdite da ovde zivota nema je ne promisljeno.Ovde zivota ima, za one koji tako odaberu, ali je negde verovatno bolje.Poenta ovih komentara je nostalgija za rodnim krajem.Naravno da neki ljudi to podnose lakse, a neki teze.Sve to razumem.Razumem da se u nekoj sledecoj generaciji izgubi znanje i zanimanje za srpski jezik i kulturu.Samo, po meni, je sramota da to bede u drugoj generaciji.Nikad ne zaboravite da vam ova zemlja jednog dana moze ite kako zatrebati.Nikad se ne zna.
Jana
Sve je to tacno, tesko je ziveti u tudjoj zemlji sa tudjim narodom, narocito nama, starijima, ali me nesto cudi: posto razumem i neke strane jezike, citam forume pripadnika drugih zemalja u Kanadi. Nekako mi se cini da nikog ne muci toliko nostalgija kao nas narod. O Englezima da i ne govorim, oni se u svakoj tacci kugle zemaljske osecaju kao kod kuce. Nikad ih nisam cula da spominju neko svoje jelo ili grumen zemlje... Ljudi su jednostavno navikli da putuju i najveca im je briga gde da investiraju svoj novac. A hvala Bogu da postoji i internet! Tako i mi treba svuda da idemo, zaradjujemo i investiramo u svoju zemlju!
Nije bitno Kanada
Bitna je veza roditelja i dece koja je ovom pricom opisala najuzvisheniju i najuniverzalniju poriku, poruku ljubavi i zrtvovanja. Ljubav i zrtvovanje roditelja za svoje dete i ljubav i zrtvovanje deteta za svoje roditelje. Ovo prica i poruka je univerzalna i ista je i za druge narode i ovde u Kanadi i bilo kom drugom kraju sveta.
Zoran
Ako je roditeljima za utehu, ima ona izreka: Od starosti je samo samoca gora. Tako da nije njima bas toliko lose u Kanadi posebno. Tamo nasih ima...a ima i ostalih, tako to izgleda. Iskreno receno, sada kada pogledam, posle 3 godine u kanadi i 13 u Americi, malo mi je muka od te jugoslovenske atmosfere u Kanadi. Ovde imam Ruse, Bugare, Amerikance, Japance, Filipince, Portorikance(dosao iz Njujorka, zna srpski malo!), Kineza, ... Indijca, ... Ako se vezete kroz posao sa njima, mnogo lepse nego bilo kakvo standardno druzenje. Padaju tu razne dublje price, gde se malo prica a puno kaze i iskrenost na prvom mestu, verovali ili ne, sto i mene iznendailo. A da sam bas imao puno iskrenih oko sebe od Srba...tesko.
SA
Ma sjajno je sto se ti druzis sa Portorikancima i Filipincima, i to onako iskreno. Sagledavati nasu populaciju u kontekstu svetskih desavanja apsolutno ima smisla. U isto vreme, ignorisati svoje poreklo je takodje nastrano. Ja sam recimo veoma otvorena za druge kulture, ali u isto vreme postujem i svoju, pronaci taj balans nije uvek lako. Ne moram ja mrzeti ili obozavati Srbe zarad postovanja Filipinaca. Roditeljima u tudjini je teze prosto sto su matoriji, ali mnogi od njih, pogotovo ako su obrazaovaniji, i te kako prepoznaju prednosti pismenijeg zivota.
Preporučujem 7
Beogradjanin Schwabenländle
А шта је са ДФЈ, Демократска федеративна Југославија ?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja