nedelja, 28.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 24.03.2016. u 20:05 Mirjana Sretenović

Ide čile da razjuri omladinu

Objavljena monografija o dvojcu „Dei leči”, koji je pre pola veka performansima zabavljao Novosađane, a američki umetnički časopis objavio je njihov portfolio na šest strana
Бора Виторац, Драгољуб Павловић (Фото: Јован Недељков)
Драгољуб Павловић и Бора Виторац, Дангубе, 1960.(Фото из књиге „Деи лечи”)

Po dvorištima, trgovima, parkovima i rečnim obalama Novog Sada, još pre pola veka, između 1957. i 1965, gimnazijalci Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac izvodili su svoje akcije, hepeninge i performanse, praveći parodije na malograđanski duh i spasavajući prolaznike od uštogljenosti i dosade. Filmofili, odrasli na stripu i rokenrolu – mladi i buntovni, mangupčići s kipućom željom da se pobune, da šokiraju i da ne pristanu, bili su u stalnoj potrazi za nekom frkom, zbrkom i igrom. Snimali su filmove i fotografije koje je časopis „Art in America” objavio na čak šest strana, a kad su se ove preteče novosadske konceptualne umetnosti malo uozbiljile, počeli su da pišu poeziju i da privlače pažnju svojim izložbama.

Alergični na sivilo i jednoobraznost, delovali su na periferiji umetničkog sistema, jer su institucije za njih geto, zatvoren za duh ove urbane gerile. Dragoljub i Bora, koji su se pojavili pre evropskih performera Džilberta i Džordža, u oneobičavanju svakodnevnih situacija videli su pribežište slobode. A ako bi usred njihovih akcija naišao policajac, uzvikivali bi „Dei leči”, a potom i svoj dvojac prozvali tako, što na šatrovačkom znači „ide čile”, čilac, stariji čovek da razjuri omladinu.

Priču za naš list počinje Bora Vitorac (76): „Obojica smo bili slabijeg materijalnog stanja, i umesto da odemo na umetnost, završili smo poljoprivredni fakultet. Mene privlači periferija grada, gde nalazim drugare, igranke, ali i tuče, i u jednoj zadobijam povredu, zbog koje sam oslobođen vojske. Radio sam i kao tapkaroš, drugovao i sa nosačima sa železničke stanice. Otac mi dopada zatvora zbog verbalnog delikta i govora protiv komunista, a ja ću kasnije praviti svoje neke verbalne kalambure.”

„Inspirisani nemim komedijama, u filmu ’Protrčavanje’ snimili smo kako četvoronoške prelazimo prometnu raskrsnicu. Fotografija ’Spomenik’ je parodija na spomenike dizane bez jasnog povoda, a ispod postamenta montirali smo slavinu iz koje curi voda, da detronizuje uvaženu figuru sa spomenika. Zabeležili smo i kako na pijaci jedemo burek. Bunili smo se protiv onih koji žele da nahrane narod sa nekakvim iluzijama”, seća se Bora Vitorac, poznat po izložbama rađenim hemijskom olovkom i naliv-perom.

Tek od 2007. „Dei leči” prave svoje izložbe u Novom Sadu, Bečeju, Beogradu, Zrenjaninu, Nišu. Istoričar umetnosti Slavko Timotijević pravi monografiju „Dei leči”, u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, koja je predstavljena nedavno u Domu kulture „Studentski grad”, a Nenad Milošević snima o njima film.

Bilo je to doba kada dvojac auto-stopom ide iz Novog Sada do Kinoteke. Otkrivaju dadaiste, Džojsa, stari džez koji je za njih tera inkognita. Znali su za Armstronga, Benija Gudmana i Glena Milera, ali ne i za Kinga Olivera, Badija Boldena, Besi Smit.

„Saznajemo za Ma Rejni, a njenu stvar ’Misery blues’ i danas kad slušam obuzme me ushićenje. Dok slušate Vilija Džonsona i Lemona Džefersona kao da ste negde bosi na prašini, a kad Ledbeli svira na gitari na 12 žica, to je neverovatan doživljaj, maltene kao orgulje”, opisuje Pavlov.

Naš sagovornik je osmislio svoje izložbe sa biljnim pigmentima, nazvavši ih florelima. Kaže da su pravili i slike – omaže dragim likovima, komičarima iz nemih filmova: Basteru Kitonu koji nije koristio mimiku, osnovno oruđe glumca u nemom filmu, nego je imao kameno lice i pogled kao jedino izražajno sredstvo. Fotografija „Četkar” inspirisana je Gručom Marksom; vole i komičare prvih zvučnih filmova, koji su zadržali tu burlesknost.

I u vojsci je Pavlov snimao fotografije, na kojim je nosio čaplinovske brkove, a osmelio se i na performans. Prvi – u Opatiji u luna-parku, gde se publika valjala od smeha. Govorilo se da ruši ugled armije, ali kapetan je video da je bezazlen i da se samo ludira.

„Drugi sam izveo na vojnoj vežbi u Učki, na ivici šume. Prvi sam se probudio i izveo rimejk scene iz filma ’Sedam samuraja’, gde samuraj sam vežba odbranu za napad s leđa, uz onaj njihov krik. Kapetan je mislio da sam skrenuo... Jednom je Tristan Cara rekao: ’Umetnost je privatna stvar. Umetnik stvara sam za sebe.’ I mi smo bili apsolutno slobodni u svojim svetovima koji su nedodirljivi”, ističe Pavlov.

Njegove prve pesme izlaze 1966. u „Poljima”, a poslednja zbirka „Dunavska”, u izdanju „Prometeja”, 2010. posvećena je Novom Sadu. Iz te zbirke, pesmičurak „Ledara” kaže: „Spokojan, pun neostvarenih želja, prolazim kraj ledare”. A pesma „Pred raspust” glasi: „Nagli dolazak leta, glas nastavnika dobija boju, kakotanja.”

„U časopisu ’Sport i svet’, izlazio je kurs za jogu, sa opisima vežbi. U gimnaziji otkrivam neverovatan polet za te vežbe koje su mi dale smirenost i entuzijazam za raznorazne akcije”, ističe Pavlov.

Ovaj inženjer voćarstva i vinogradarstva ovako je maštao o životu: zaposliće se u Sremu, na nekom imanju. Neće da ide traktorom i mopedima, to mu je bezveze, već će da uzjaše konja kroz plantažni breskvik. „Breskve su procvetale, pčelice zuje, ja jašem, dolazim kući, puštam Baha i slikam. Na fakultetu su me zanimale genetika i organska hemija, koje su povezane sa suštinskim stvarima tela i života, tako da ni to nije u koliziji sa umetnošću. Možda bih bio umetnik – vuk samotnjak, ali završio sam kao berzanski agent. Od nečeg se moralo živeti. Život je pun iznenađenja!”

----------------------------------------------------------------

Unikatne fotografije

U časopisu „Art in America”, skulptori Vejd Saunders i Ana Rošet zapisali su: „Mesec jul 2009. proveli smo boraveći kao artists-in-residence u severnoj Srbiji. Tamo smo upoznali Boru Vitorca i zapanjili se kada smo pregledali katalog iz 2007. sa izložbama fotografija koje su sačinili on i njegov drug od detinjstva Dragoljub Pavlov. Mi smo izdvojili svoje favorite među više od 40 njihovih fotografija. Na jednoj, pod nazivom ’Manifest’ (1957), u tamno odeven mladić sa štrikanom kapom iz male beležnice čita

momku koji stoji pred zidom vezanih ruku i sa povezom preko očiju. Ta scena mogla se odigrati bilo gde, bilo kad, a momci se igraju u doba rata, kao uvod u pogubljenje. Danas se može tumačiti kao jezgrovita predigra jugoslovenskog krvavog raspleta. Prestali su da fotografišu i ove slike ostale su tajna do 2007. Negativi razvijeni u kućnoj radinosti, nestali su. Većina fotografija predstavlja unikate. Nijedna nije retuširana. Prikazi stoje mirno i divno.”

Komеntari0
a93db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja