petak, 05.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 25.03.2016. u 14:41 Slavica Vukasović

Čaj od nane u engleskom predgrađu

Trpeo i jadikovao, priželjkivao i psovao, ljut i razočaran što se od njega traži nešto što je on smatrao poniženjem – odbijao je da vidi ponovo svoju zemlju. Ženi je dozvoljavao da ide. Ona mu je bila dobra spona sa rodnom grudom, rodbinom, seljanima u rodnom selu
Гајдаш на улицама Лондона (Фото Ројтерс)

Bila sam mlada profesorka kada odlučih da obiđem malo sveta tokom leta 1976. godine. Nađem se tako u Britaniji, u Birmingemu, sa prijateljima. Odosmo u posetu rođaku jednog od njih. Dođosmo u jedno lepo predgrađe, puno privatnih, dobrih kuća, sa dvorištima i voćnjacima. U jednoj od njih živeo je Momir, šezdesetpetogodišnjak našeg porekla, sa ženom Meri, Engleskinjom. Dočekali su nas domaće, prisno, kao svoje rođene. Zasedosmo, u kući toplo, prijatno.

Momir, stasit, markantnog lica, na pragu starosti, ali dobrodržeći. Svoj maternji jezik govorio je čisto i jasno. Meri, žena mu, od njega izgleda mlađa nekoliko decenija. I jeste. Jednostavna je, lepuškasta, ljubazna i gostoljubiva žena; iznese pred nas domaću rakiju, kafu i kolače nalik vanilicama. Momir, kome je jedno oko nervozno žmirkalo dok je gledao u nas, odmah poče da priča o svom poreklu. Pokazuje nam brojne kasete naše narodne muzike. Kasetofon je bio pored njega dok je sedeo na kauču i slušao muziku. Videlo se da našu muziku sluša često.

Zidovi udobne dnevne sobe, u kojoj smo primljeni, bili su pokriveni šarenim seljačkim, klečanim ćilimima. Pošto smo posedeli neko vreme i poslužili se, Meri me pozvala da joj se pridružim u kuhinji, na koju je bila ponosna. Kuhinja je bila puna domaćeg posuđa: tufnaste šerpe i šareni lonci, bakrene džezve i oslikani lončići okačeni po zidovima, sa natpisima uspomena iz raznih mesta u Srbiji.

Meri je govorila dobro srpski jezik, pomalo tepajući glasove š, ć, č... Videlo se da jezik uči i govori godinama. Pričala mi je: „Znate, ja idem svako leto u selo mog muža. On tamo ima brata, sestru, njihove porodice. Svi me oni dočekaju fino. Gledaju me lepo, daju mi da radim. Znam da muzem kravu, pravim sir i kajmak, kuvam naša jela. Momir ne ide sa mnom, ja bogami idem svake godine. Meni je lepo tamo. Ja mogu tamo živeti. Mnogo dobri ljudi. Momir je tužan, ja kažem: ’Hajde, ideš’, on neće. Vidim, ti si dobra devojka. Ostani ovde, ima dobrih engleskih momaka, da se udaš i lepo da živiš.” 

Popismo nas dve čaj od domaće nane koju je Meri gajila i sušila. Meri napravi i palačinke za sve nas. Natenane priča i sve stigne da uradi tokom našeg razgovora. Ja – kao da sam kod kuće. Meri se divila posuđu i kućnim radinostima koje je donela iz zemlje svog muža. Dobijala je na poklon vezene i pletene stvari i ćilime, koji su bili svuda unaokolo u kući.

U uglu dvorišta nalazi se kazan za pečenje rakije, pokriven i zaštićen od nevremena, sve sa verigama, ognjištem, mešalicom. Tu su i drveni tronošci za sedenje. Sve domaće. Komad otadžbine koju je Momir čuvao 

Nakon višečasovne sedeljke Momir i Meri nas izvedoše u dvorište, da nam pokažu šta sve imaju. Voćnjak sa dvadesetak stabala šljiva koje rađaju. Njih dvoje gaje i skupljaju šljive za sušenje i rakiju. U jednom uglu dvorišta nalazi se kazan za pečenje rakije, pokriven i zaštićen od nevremena, sve skupa sa verigama, ognjištem, mešalicom. Tu su i drveni tronošci za sedenje. Sve domaće. Komad otadžbine koju je Momir čuvao za vreme rata kao pripadnik jugoslovenske kraljevske vojske. 

Iz vojnog logora, u kome se našao negde u Nemačkoj, uspeo da se prebaci u Englesku, gde je i ostao. Mogao je posle rata da se vrati u rodni kraj, ali je traženo od njega da položi račune o svom delovanju tokom rata, što je on odbio. Posleratne jugoslovenske vlasti tražile su da dokaže da je čist, a njega je to, kako kaže, vređalo i odbio je da se vrati. Tako je trpeo i jadikovao, priželjkivao i psovao, ljut i razočaran što se od njega traži nešto što je on smatrao poniženjem i odbijao da vidi ponovo svoju zemlju. Ženi je dozvoljavao da ide. Ona mu je bila dobra spona sa rodnom grudom, rodbinom, seljanima u rodnom selu i svim stvarima koje je mogla da dobije, nabavi i donese u njihov dom u Birmingemu. Videla sam, pričali su međusobno srpski u svojoj bračnoj svakodnevici. Živeli su dovoljno dobro da ona može putuje, da imaju kuću, voćnjak, auto. I dobre domaće stvari. Sve je to bilo slika i prilika onoga što je postojalo u rodnom kraju i što je tamo ostavio. Onoga za čim je čeznuo i jadovao. No, to je bilo u Engleskoj, a njegove čežnje su bile vezane za njegovo rodno selo u Srbiji…

Nakon posete, druženja i priča, rastasmo se sa ovo dvoje ljudi. Meri nas je izljubila i izgrlila, po našem običaju. Momir se nevoljno zaplaka, ali nam sasvim jasno reče: „Znate ja bih sve ovo što imam dao za jedan grumen zemlje iz moje Valjevske Kamenice.” I pruži obe ruke da pokaže dlanove u kojima bi taj grumen zemlje stao; potom uhvati naše ruke, steže ih za pozdrav, poljubi nas i zahvali nam na poseti. „Da vam kažem, ovde, u ovom kraju, ima još ljudi, koji su kao ja, iz Srbije, ali ostadoše ovde i prate sve što se u našoj zemlji zbiva. I pomažu. Ali ne idu, kao ni ja...”  

 

Slavica Vukasović, Sokolac, Republika Srpska

 

Komentari13
67239
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Djoka
Stvar je u tome sto se posle duzeg vremena nije moguce vratiti u istu zemlju. Fizicki da, ali to nije vise zemlja koju ste ostavili. Slicnu nostalgiju za zemljom od pre jednu, dve ili vise decenija mogu da osecaju oni kojisu otisli kao i mnogi koji su ostali. Deo te nostalgije je i nostalgija za proslom vremenima, za detinjsrvom i za mladoscu. Ja sam ziveo na raznim mestima po svetu, duze ili krace vreme, i osecao sam zelju da i njih ponovo posetim. Secanja i uspomene vezuju sa prosloscu...
Јован П
Лепа и тужна прича. Нису сличну судбину доживели само официри заробљени у Априлском рату, већ и касније бројни официри и војници ЈВУО, односно Четничког покрета, па и припадници Недићевић, Љотићевих и сличних формација. Избор је био страховите. Или се вратити у отаџбину где су комунисти завели страховладу и само у првом налету ослобођења без суда погубили на хиљаде способних људи, махом имућнијих сељака, трговаца,професора,и тсл. П.С. увек сам се питао да ли негде у библиотекама западних и др. земаља имају старе књиге штампане на српском између два светска рата, које сведоче о времену (размишљањима, животу, плановима, науци) из Краљевине Југославије (да је Александар био видовит било би само Краљевине Србије).
savo
Poznavao sam dosta ratnih zarobljenika, bilo ih je i od mojih, koji su se vratili i normalno živjeli, a nisu otišli na Goli otok, niti su napustili od "komunista okupiranu zemlju", a bilo je u mojoj okolini i onih koji se nisu vratili, ostavili su porodice i djecu, nikad se nisu ni javili... Šta reći...
Zoran V. Tosovic
Dakle ti , vec odavno vise ne mladi ljudi , procerdali su jos po desetak godina svog zivota po logorima , sto po logorima za ratne zarobljenike , sto po logorima za rasejana lica , ali se nisu slomili , nisu pali ni duhom ni telom , i ostali su , najvecim delom, verni svojim idealima i ubedjenjima . Mnogi od njih su se ipak vratili u rodni kraj i Otadzbinu , pa makar i okupiranu komunistima , posle penzionisanja . Ljubav i ceznja za rodnim krajem su jednostavno preovladali nad idealima i ubedjenjima ! Da je sve ovako kao sto pisem ne svedoce samo moja licna iskustva i opazanja tokom 29 godina moga zivota na Zapadu , nego i uzorci iz Otadzbine , ili , konkretno , ako hocete , iz mog najuzeg rodnog kraja , moga sela i susedna dva ( Radaljevo , Prilike , Dubrava u ivanjickoj opstini ) . Posle pada zarobljenickih zica , trecina ratnih zarobljenika se nije vratila , od kojih se posle penzionisanja iz tudjine vratila otprilike trecina ! Dusa mi place za tim ljudima ...
Zoran V. Tosovic
Olga , ja na raspolaganju nemam celu " Politiku " nego samo nekoliko redaka , tako da ne mogu o svemu da pisem nasiroko i nadugacko ! Da , na zalost , bilo je i takvih , koji su se spandjali sa Nemicama , i sa njima ostali u Nemackoj , ili , cesce , zajedno sa njima otisli u prekookeanske zemlje ! Bilo je i takvih koje je odnela " zapadna reka " , koji su usput izgubili svoje ideale i pretvorili se u najobicnije potrosace , odali se slastima i strastima itd. itd. , ali konacni zakljucak se ne moze izvoditi na osnovu pojedinaca vec samo i jedino na osnovu ogromne vecine ! Meni su ti stari srpski politicki emigranti , u svakom slucaju , hiljadu puta bili i ostali blizi i drazi od vas savremenih Srba , iako su bili od 22 do 64 godine stariji od mene ( rodjen 1966. godine ) , i ja tu ne mogu nista !
Olga
Meni nesto dusa ne place za njima. Evo vam price - moj deda, inace emigrant iz Rusije posle revolucije, i njegov komsija, Srbin, muz bakine dobre prijateljice, bili su zajedno u nemackom zarobljenistvu kao oficiri bivse jugoslovenske vojske. Posle rata, trebalo je da se moj deda vrati u Srbiju - njegovu novu domovinu, u koju su upravo usli oni od kojih je 20+ godina ranije kao mlad covek pobegao. Za mog dedu postojala je samo jedna dilema - da li su mu supruga i sinovi preziveli "saveznicko" bombardovanje. I vratio im se, bez obzira na sva "ubedjenja" i strah za sopstvenu kozu, da sa njima deli dobro i zlo. A komsija, Srbin, ostavio je zenu sa troje male dece da se snalazi kako zna i ume pod komunistima, i u Austriji je sa Austrijankom osnovao novu porodicu. Za mene je ovo dostojno najdubljeg prezira, a ne sazaljenja (pricu sam cula od njegovog sina, koji nije imao ama bas ni jednu lepu rec za ocev postupak).
Zoran V. Tosovic
Dakle , ti jadni ratni zarobljenici prvo su proveli vise od cetiri godine u logorima za ratne zarobljenike , a onda jos od dve i po do sest , pa cak i vise godina , u logorima za raseljena lica !!! U pitanju su bili uglavnom oficiri ( u manjem broju ) i obicni vojnici , mobilisani rezervisti , najvecim delom seljaci , ciji su ocevi , cesto , poginuli u Prvom svetskom ratu , koji su bili uglavnom stariji ( rodjeni izmedju 1900. i 1916. godine ) i koji su imali porodice , ali koji su bili iznad svega casni i posteni , i koji su imali nekakva ubedjenja i svoju predstavu o casti , sto je vama ranije pomenutima danas potpuno neshvatljivo ! Znam o cemu pisem , jer sam i ja politicki emigrant , svojevremeno najmladji aktivni pripadnik srpske politicke emogracije , i sabrat ljudi o kojima se govori u ovom napisu , i sa kojima sam odrzavao vezu , sve dok vreme nije ucinilo svoje !

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja