Bila sam mlada profesorka kada odlučih da obiđem malo sveta tokom leta 1976. godine. Nađem se tako u Britaniji, u Birmingemu, sa prijateljima. Odosmo u posetu rođaku jednog od njih. Dođosmo u jedno lepo predgrađe, puno privatnih, dobrih kuća, sa dvorištima i voćnjacima. U jednoj od njih živeo je Momir, šezdesetpetogodišnjak našeg porekla, sa ženom Meri, Engleskinjom. Dočekali su nas domaće, prisno, kao svoje rođene. Zasedosmo, u kući toplo, prijatno.
Momir, stasit, markantnog lica, na pragu starosti, ali dobrodržeći. Svoj maternji jezik govorio je čisto i jasno. Meri, žena mu, od njega izgleda mlađa nekoliko decenija. I jeste. Jednostavna je, lepuškasta, ljubazna i gostoljubiva žena; iznese pred nas domaću rakiju, kafu i kolače nalik vanilicama. Momir, kome je jedno oko nervozno žmirkalo dok je gledao u nas, odmah poče da priča o svom poreklu. Pokazuje nam brojne kasete naše narodne muzike. Kasetofon je bio pored njega dok je sedeo na kauču i slušao muziku. Videlo se da našu muziku sluša često.
Zidovi udobne dnevne sobe, u kojoj smo primljeni, bili su pokriveni šarenim seljačkim, klečanim ćilimima. Pošto smo posedeli neko vreme i poslužili se, Meri me pozvala da joj se pridružim u kuhinji, na koju je bila ponosna. Kuhinja je bila puna domaćeg posuđa: tufnaste šerpe i šareni lonci, bakrene džezve i oslikani lončići okačeni po zidovima, sa natpisima uspomena iz raznih mesta u Srbiji.
Meri je govorila dobro srpski jezik, pomalo tepajući glasove š, ć, č... Videlo se da jezik uči i govori godinama. Pričala mi je: „Znate, ja idem svako leto u selo mog muža. On tamo ima brata, sestru, njihove porodice. Svi me oni dočekaju fino. Gledaju me lepo, daju mi da radim. Znam da muzem kravu, pravim sir i kajmak, kuvam naša jela. Momir ne ide sa mnom, ja bogami idem svake godine. Meni je lepo tamo. Ja mogu tamo živeti. Mnogo dobri ljudi. Momir je tužan, ja kažem: ’Hajde, ideš’, on neće. Vidim, ti si dobra devojka. Ostani ovde, ima dobrih engleskih momaka, da se udaš i lepo da živiš.”
Popismo nas dve čaj od domaće nane koju je Meri gajila i sušila. Meri napravi i palačinke za sve nas. Natenane priča i sve stigne da uradi tokom našeg razgovora. Ja – kao da sam kod kuće. Meri se divila posuđu i kućnim radinostima koje je donela iz zemlje svog muža. Dobijala je na poklon vezene i pletene stvari i ćilime, koji su bili svuda unaokolo u kući.
U uglu dvorišta nalazi se kazan za pečenje rakije, pokriven i zaštićen od nevremena, sve sa verigama, ognjištem, mešalicom. Tu su i drveni tronošci za sedenje. Sve domaće. Komad otadžbine koju je Momir čuvao
Nakon višečasovne sedeljke Momir i Meri nas izvedoše u dvorište, da nam pokažu šta sve imaju. Voćnjak sa dvadesetak stabala šljiva koje rađaju. Njih dvoje gaje i skupljaju šljive za sušenje i rakiju. U jednom uglu dvorišta nalazi se kazan za pečenje rakije, pokriven i zaštićen od nevremena, sve skupa sa verigama, ognjištem, mešalicom. Tu su i drveni tronošci za sedenje. Sve domaće. Komad otadžbine koju je Momir čuvao za vreme rata kao pripadnik jugoslovenske kraljevske vojske.
Iz vojnog logora, u kome se našao negde u Nemačkoj, uspeo da se prebaci u Englesku, gde je i ostao. Mogao je posle rata da se vrati u rodni kraj, ali je traženo od njega da položi račune o svom delovanju tokom rata, što je on odbio. Posleratne jugoslovenske vlasti tražile su da dokaže da je čist, a njega je to, kako kaže, vređalo i odbio je da se vrati. Tako je trpeo i jadikovao, priželjkivao i psovao, ljut i razočaran što se od njega traži nešto što je on smatrao poniženjem i odbijao da vidi ponovo svoju zemlju. Ženi je dozvoljavao da ide. Ona mu je bila dobra spona sa rodnom grudom, rodbinom, seljanima u rodnom selu i svim stvarima koje je mogla da dobije, nabavi i donese u njihov dom u Birmingemu. Videla sam, pričali su međusobno srpski u svojoj bračnoj svakodnevici. Živeli su dovoljno dobro da ona može putuje, da imaju kuću, voćnjak, auto. I dobre domaće stvari. Sve je to bilo slika i prilika onoga što je postojalo u rodnom kraju i što je tamo ostavio. Onoga za čim je čeznuo i jadovao. No, to je bilo u Engleskoj, a njegove čežnje su bile vezane za njegovo rodno selo u Srbiji…
Nakon posete, druženja i priča, rastasmo se sa ovo dvoje ljudi. Meri nas je izljubila i izgrlila, po našem običaju. Momir se nevoljno zaplaka, ali nam sasvim jasno reče: „Znate ja bih sve ovo što imam dao za jedan grumen zemlje iz moje Valjevske Kamenice.” I pruži obe ruke da pokaže dlanove u kojima bi taj grumen zemlje stao; potom uhvati naše ruke, steže ih za pozdrav, poljubi nas i zahvali nam na poseti. „Da vam kažem, ovde, u ovom kraju, ima još ljudi, koji su kao ja, iz Srbije, ali ostadoše ovde i prate sve što se u našoj zemlji zbiva. I pomažu. Ali ne idu, kao ni ja...”
Slavica Vukasović, Sokolac, Republika Srpska
