petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:50
„POLITIKA” NA LICU MESTA

Peć, grad zakatančen za jedanaest Srba

Podno Prokletija do rata je u samom gradu bilo više od 18.000 Srba i Crnogorac koji su pobegli zbog albanskog terora
Autor: Biljana Radomirovićponedeljak, 28.03.2016. u 08:05
Отац Никола Станић (Фото: Б. Радомировић)

Peć – U rano jutro, dok je još duvao noćnik sa snežnih Prokletija, stižemo u Peć, nekada srpskocrnogorsko srce Metohije. Sada je to grad pod svojevrsnim katancem za jedanaest Srba, koliko ih samuje u Patrijaršiji, u Crkvi Svetog Jovana, u Ulici srpskoj i gore na periferiji, kod Instituta za poljoprivredu.

Uzdigle se Prokletije, hukti plahovita i hladna Bistrica, nadošla ozgo iz Rugovske klisure. Sunce izgrejalo, reže, kao sve u varljivom martu.

Otključava se kapija Crkve Svetog Jovana, do temelja porušene i spaljene u martu 2004, kad je gorelo Kosovo.

Planulo je tada i sve što je srpsko u Metohiji.

– Prvi sam sveštenik koji je došao posle rata. Ovde u Patrijaršiji ima nas osmoro. Sa suprugom sam i troje dece, od kojih je najmlađem godinu i po. Tu je i sveštenik Slobodan Marković, sa suprugom i maloletnim sinom. Teško nam je, nema Srba. Na liturgijama smo samo mi – kaže nam u porti crkve otac Nikola Stanić, koji je do dolaska u Peć bio đakon u jednoj od pravoslavnih svetinja kraj Gnjilana.

Tiho priča otac Nikola, ne skrivajući tugu što crkvena zvona ne zvone za sve one koji su do 14. juna 1999. bili u ovom gradu naslonjenom na prokletijske masive.

Kazuje otac Nikola da u crkvu skoro niko ne dolazi. Srbi iz grada ponekad naiđu, ostareli su i onemoćali, zatvoreni u svoja nesigurna četiri zida, retko su kad van kapija.

Lepo uređena porta. Uz samu ogradu stoletni borovi, uzdigli se ka nebu, vedrom i bistrom kao oko.

– Nov je konak, sagradili smo ga, sve u nadi da će neko prenoćiti. Nema nikog, nijednom tu nijedna pravoslavna duša nije zanoćila. Policija nas čuva danonoćno – opet, kao za sebe, tiho i mučno, govori otac Nikola, kojem, kako reče, mnogo teško pada što mu deca ne znaju za igru sa ostalom decom, ne znaju za tobogan, ljuljašku, za dečju ciku, gradsku vrevu, za onaj metež koji je na samo nekoliko koraka od glavnog šetališta.

Otac Nikola, kao i otac Slobodan, na ulicu ne izlaze u mantiji.

– Da ne upadamo u oči. Sklanjamo se, koliko god možemo – poverava se, dok za nama zaključava niska, metalna vrata ove svetinje, koju, kao ni njih koji su zarobljeni u gradu bez Srba, niko u poslednje dve godine iz Beograda nije posetio.

Odmahuje glavom, žao mu je i teško, što „Srbije nema”.

Na zakazanom mestu, gde je korzo, već vrvi od ljudi, smeh se čuje iz kafića, mnogo je prosjaka. Ne progovaramo, neki čudan i težak osećaj steže grlo. Nigde na tom trgu, odvajkada znanom kao korzo, nema srpskog glasa.

Čekamo da uz Patrijaršijsku ulicu, zvanu i Srpska, odemo do Rumene Ljubić, zašle u devetu deceniju, koja sama broji mučne i zlokobne dane. Čujemo, stalno joj kamenicama gađaju prozore, pritiskaju je da u bescenje proda kuću. Kažu neće, hoće da dočeka „sudnji dan” tu gde je skoro čitav život provela. U gradu budu i Ranko Jokić, Verica Lazović i Ljubica Obradović. Svi oni imaju kuće u Srpskoj ulici, sada Ulici Madlen Olbrajt.

Ali, oni nisu stalno u Peći, kasnije to čusmo, jer nam je otac Nikola sve Srbe poimence nabrojao.

Trže nas telefonski poziv. Ne možemo do Rumene, a ni do Radoja Praščevića i njegove supruge. Tako je to u ovom gradu zakatančenom za Srbe. Sam ne možeš, a ne smeš nikoga da pitaš.

Akcenat odaje…

Kao da se Prokletije svališe!

U opštinskoj zgradi, smeštenoj u centru, preko mosta na smaragdnoj Bistrici, Gazmend Muhađeri, prvi čovek opštine, kaže da mu nije poznato koliko ima Srba u gradu, ali da ih sreće, da su mu poznati i da razgovaraju. Pitamo ga ima li nade da se 18.000 Srba, koliko ih je do rata bilo u glavnom gradu Metohije, vrati. Odgovara:

„Bezbednost je dobra, mogu svi da dođu. Pravimo tri srpske kuće”, reče na tečnom srpskom jeziku. Kaže, pronaći će i one koji su kamenovali autobus koji je prevozio Srbe iz Beograda do Goraždevca.

O bezbednosti, o povratku, o ekonomskoj pomoći mladima razgovarao je Slavko Simić, predsednik Srpske, sa gradonačelnikom Peći, koji ne reče ili prećuta da se te tri srpske kuće ne prave u gradu. Podižu ih, saznadosmo, u jednom od povratničkih sela.

U Peći grade Albanci, na srpskoj zemlji. Kupuju, doduše, kuće, podižu višespratnice.

Nisu još kupili onaj prokleti kafić „Panda”, u kojem je 14. decembra 1998. rafalnom paljbom pokošena srpska mladost. Streljana su šestorica srpskih dečaka, 15 Srba je teško ranjeno. Za taj stravičan zločin nikad niko nije odgovarao.

Kafić, u kojem je još srpske, dečje krvi, niko neće da kupi. Iako piše „na prodaju”, strah od zle kobi je jači.

Već grabi dan ka podnevu. S Prokletija se naduo severac, Srbi ga zvali „mećavnik”.

Nosi miris davno zasađenih božura, miris vode kod Šadrvana, miris sveže pečenog bureka kod „Jadrana”.

Tu Srbi više ne zalaze.

Zazvoniše zvona na crkvi. Trže nas i neočekivani glas.

„Novinarka…” Primiče se čovek, odnekud znan. Beše to Slađan Pavlović (46), Srbin iz obližnjeg Belog Polja, krenuo da pita albanske opštinare „da čuva srpsko groblje”.

Do rata, radio je u komunalnom preduzeću, sad „prima minimalac iz Beograda”, Hoće nešto da „doprinese srpstvu”.

Zajedno grabimo ka Goraždevcu.

Reče, nije zaboravio kad smo mu zimus kupili crkveni kalendar u Visokim Dečanima!


Komentari23
d4495
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

verka
Postovani g Milosave Taj moto vise ne vazi ni izmedju nas pravoslavnih a ne znam sta onda ocekivat od drugih. Ne mozete druge ravnati po sebi..po Vasem komentaru Vi ste starijeg "kova"-postujem ali vise ne vazi to samo ako moze,najrodjeniji ce Vas izdat i prevarit,sta dalje reci.. Dodju Srbi..da prodaju..nikome ne pada napamet da se vrati,narocito okolina grada.A sto da se vrate kada su se smestili kako tako -na asfalt-pa probajte da ih vratite.. :) stari bi rekli" vidjela se vila u sta nije bila" Kada sam ja licno grupi od 15-20 ljudi Srba ,rekla da se trebaju vratiti jer su blizu Peci , prvo stariji da dodju ,malo bastice pomognu mladima svojim,komsije ih lepo sacekale cak nocili neki kod svojih komsija,znate sta mi je covek rekao...citiram"Slusaj ti mala nemoj da radis protiv nas,mi smo dosli da obidjemo i prodamo jer niko nas nece nazad... Necu dalje S.Postovanjem
verka
tehnicka greska u zadnjem redu ne niko nas nece vec treba da pise (niko od nas nece)nazad
Preporučujem 1
Jelena
Tuga da ne može biti veća. I što je naj gore, ne nazire se kraj. Naročito onaj pozitivan, da se ljudi vrate i nastave da žive tu gde su od uvek živeli, tu gde su i grobovi i svetinje i sve što je njihovo.
Little M
Politika je zaista biser naše medijske scene u svakom smislu. Tužan tekst i tužna istina našeg naroda.
Dragana
Peć je pre rata bio grad sa većinom Srba (70%) a ne manjinom od 18.000. A ukupno je u Peci bilo oko 150.000 stanovnika. Odakle vam taj netačan podatak koji ponavljate u tekstu nekoliko puta?
verka
Draga moja Dragana Ne samo to nego je toliko neistinitosti izneto ui ovom clanku da se divim pesnickoj dusi "pisca" koji je postavljao pitanja popu koji je dosao pre par meseci a nas stalne niko nista ne pita i onda ispada kao da namerno zele da nam neistinom zagorcaju zivot ovde. Istina je da se veoma drugacija,svi Pecanci znaju gde je Mitropolija i zvona zvone za svaku sluzbu(kad je vrse) a udaljeni su od stambene zgrade 10 m pa i meni bi vala zasmetalo da me svako jutro budi zvono na toj blizini(ruku na srce) Lako je sedeti u Beogradu imati redovnu platu i pisati netacne stvari pa drugima tine zlo nanositi. Hvala reporterima,moje ih oci ne videle!!!
Preporučujem 1
Ivan
Po popisu iz 1991.godine, u Peći su živeli oko 96.000 Albanaca (75%), 8.000 Srba (6.2%), 7.000 Crnogoraca (5.5%), 10.000 Bošnjaka (7.7%), itd. Ukupno, oko 127.000 stanovnika, od toga oko 70.000 u gradu, ostali u okolnim selima. Možda je bilo oko 150.000 stanovnika ukupno pre rata 1999.godine, ali Srba (+Crnogoraca+Bošnjaka+ostalih) nije moglo da bude 70% od tog broja, kako Vi kažete. To je po Vama, 105.000 ljudi. Nažalost, nikada nas nije bilo toliko u Peći i okolini....
Preporučujem 18
Dragana
Mala ispravka Radovan Prascevic sa suprugom.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja