ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 14.04.2016. u 16:24 Branisla Nušić

Prodavac grobnica

Ne možete računati na to da će vaši naslednici voditi računa o tome gde ćete vi biti sahranjeni; njima će to biti svejedno. Ne možete tek dozvoliti da budete bačeni u kakvu rupu gde ni ljudi ni sunce ne dopire...
Бранисла Нушић

Sve što je mogao da unovči, i pokretno i nepokretno, unovčio je, pa ipak je uvek bio praznih šaka. Dok mu je pokojni otac bio čuvaran čovek te mu je ostavio i nešto nasledstva, dotle se u njegovoj ruci nije mogao nikad zagrejati novac. Navikao tako da mu uvek zvecka u džepu, on se očajno čupa za kose i krši ruke kad nema šta više da proda od očeve ostavine.

U jednome tako teškom času, njemu pada bezbožna misao na pamet: da proda porodičnu grobnicu, od koje nikakve koristi nema, a koja mu čini još i teret, jer mora da plaća godišnju taksu za njeno održavanje. Otac njegov, koji mu je ostavio nasledstvo, jedini je počivao u toj grobnici i stanovao je u njoj već punih dvanaest godina. To je dovoljno mira za svakoga dobrog hrišćanina. Njemu lično ta grobnica ne treba, jer nema pretenzija da bude sahranjen na uglednom mestu. Ima, međutim, ljudi koji i mrtvi žele da sačuvaju svoj rang u društvu, te će se svakako naći kupaca, a njemu će dobro doći nekoliko hiljada dinara koji sad, kao mrtav kapital, leže šest stopa pod zemljom.

Stvar je poverio jednome od onih poznatih agenata, koji se bave prodajom i preprodajom prezaduženih kuća, već nekoliko puta u popis uzimanoga nameštaja i založenih dragocenosti. Agenat je rado primao posao, jer je uvideo da jedna grobnica, na uglednom mestu, može biti dobar artikal za prodaju.

Da bi pristupio poslu, on je otišao već prvo jutro pred „Kasinu“. Tu, ispred kafane, s proleća se već isture na trotoar stolovi i rano ujutru, vraćajući se s pijace, uvraćaju penzioneri te se zbiraju oko stolova, piju jutarnju kafu, kašlju, stenju i govore o velikoj evropskoj politici. Tu je okretni agenat uhvatio busiju i sa drugoga stola merkao pogledom penzionere, pratio karakter njihovoga kašljanja, zagledao im vrat koji se kao izlizana osovina iznosio iz kragne i zagledao im uši da li se dovoljno prozre. Odmeravao ih je tako dan dva i tri i, najzad, na jednome mu se zaustavio pogled. Kada je još čuo da je to viši činovnik u penziji, da važi kao čovek koji ima nekoliko uložnih knjižica i kuća bez duga na Vračaru, on je zadovoljno protrljao ruke šapćući:

– Evo kupca!

Razume se od toga trenutka nije ni časa časio. Već sutra dan zakucao je na vrata g. Petrovića, onoga što ga je fiksirao kao kupca.

– Gospodine – rekao je iznenađenome penzioneru – ja dolazim da vam učinim jednu uslugu.

– Molim!

– Poznato mi je, gospodine, da ste vi jedan vrlo ozbiljan i razborit čovek da su vaše stvari sve sređene, pa mi je čudo kako to da niste pomišljali na jednu i to najpreču stvar. Vi ste već stariji čovek, morate dakle misliti i na smrt. Ne možete računati na to da će vaši naslednici voditi računa o tome gde ćete vi biti sahranjeni; njima će to biti svejedno. Ali vi, vi bi morali voditi računa o tome. Ne možete tek dozvoliti da budete bačeni u kakvu rupu gde ni ljudi ni sunce ne dopire...

– Molim vas – prekide ga usplahireno g. Petrović – šta hoćete vi time da kažete?

– Hoću da kažem da bi vi trebali za vremena da kupite sebi grobnicu.

– Gospodine! – zadrhta glas u astmatičnome grlu g. Petrovića. – Otkud vi, i zašto, i ko vas je poslao? Šta će meni grobnica, ne treba meni grobnica! Idite vi do đavola!

– Grešite, gospodine, jako grešite. Kako, zaboga, možete reći da vam ne treba grobnica kad, eto, ja već dva-tri dana posmatram i pravo da vam kažem, vaš mi se kašalj ni malo ne dopada. Ja mislim da ćete vi teško izgurati do jeseni.

G. Petroviću zaigra grlo i uguši se reč u kašlju, te samo podiže ruku da pokaže agentu gde su vrata za izlazak.

– Verujte da grešite – nastavi agenat sasvim mirno – jer vi možete tako na nogama, sasvim iznenada umreti, i zamislite kako ćete se tada naći u zabuni ako ne obezbedite sebi za vremena grobnicu.

  • Napolje! – dreknu g. Petrović poslednjom snagom koju je pribrao.
Promenio je kafanu samo da bi izbegao susret sa onim užasnim čovekom, jer, nije to samo neprijatnost susreta, već je on u agentovom pogledu stalno čitao ono: „Meni se vaš kašalj ne dopada, vi ćete teško izgurati do jeseni!

Agenat se, kao što bi to i svaki drugi agenat učinio, diže i ode, što ne znači ujedno da i napušta partiju. Naprotiv, on poče i na dalje svaki dan odlaziti tamo pred „Kasinu“ i zauzimati mesto za susednim stolom, kako bi mogao fiksirati g. Petrovića.

Ma koliko da je g. Petrović obarao pogled i okretao glavu, osećao je uvek da na njemu počiva pogled onoga prodavca grobnica i to ga je užasno uzrujavalo. Jednom prilikom, kad ga kašalj nešto jače zaguši, priskoči agenat čak sa susednoga stola sa čašom vode i kad ga povrati od kašlja on mu sa prekorom dobaci:

– Eto, eto, kažem ja. Ne zaboravite da sam ja zadržao za vas grobnicu. Imam kupaca, ali sam ja vama dao reč i rezervisao sam je samo za vas.

G. Petrović nije mogao više da izdrži. Toga časa digao se da nikad više ne dođe u „Kasinu“. Promenio je kafanu samo da bi izbegao susret sa onim užasnim čovekom, jer, nije to samo neprijatnost susreta, već je on u agentovom pogledu stalno čitao ono: „Meni se vaš kašalj ne dopada, vi ćete teško izgurati do jeseni!“

U novoj kafani, to je bilo kod „Balkana“, sedeo je mirno i srkao kafu razgovarajući sa prijateljima za stolom o velikoj evropskoj politici. Ali jednoga jutra, kad uznese glavu sa šoljicom na usnama, da dosrče kafu, njegov se pogled srete sa agentovim i polete mu kafeni talog u dušnik te ga jedva povratiše.

Najzad ukide sebi zadovoljstvo da ide u kafanu na jutarnju kafu i ako je to tako prijatna penzionerska zabava. Tako se on izgubi od sveta ali ne i od o čiju istrajnoga agenta.

Jednoga dana pođe g. Petrović na groblje, na parastos nekom svome prijatelju. Sedi on spokojno u tramvaju i kad se tramvaj zaustavi pred grobljanskom kapijom te htede da siđe, zasta na platformi, jer mu se učini vrlo visoko. U tom mu  neko  pruži ruku te se on osloni i siđe, ali, kad stade na zemlju, on se nađe oči u oči sa onim prodavcem grobnica. On ga je još u varoši spazio u tramvaju ali je ostao na platformi, bojeći se da zbog njega ne siđe g. Petrović na kojoj ranijoj stanici, a ovde, na krajnjoj stanici, pritrčao je da mu učini uslugu.

– Baš dobra prilika što smo se sreli ovde, te možemo poći da vidite – veli mu agenat prateći ga.

– Šta da vidimo? – dršće nervozno g. Petrović.

– Pa, grobnicu.

G. Petrović se odvoji od agenta i štuknu u gomilu, uveren da se time spasao, ali u crkvi, za vreme parastosa, kada g. Petroviću dadoše po običaju svećicu, priđe mu prodavac groblja prinoseći mu svoju da pripali. G. Petrović je odstojao parastos sa osećanjem kao da se nalazi na svome sopstvenom parastosu i jedva dočeka kraj da naiđe na vazduh, da ga se nadiše.

Pred crkvenim vratima već ga je očekivao agent.

– Evo, ovuda ćemo, nije daleko! – reče mu pridružujući mu se.

  • A, ne! – odgovori g. Petrović odlučno i okrete agentu leđa. Ali, dok on još nije ni stigao da se okrene oko sebe, agenat se već našao s druge strane, ispred njegovoga lica i bio je toliko neodoljiv da bi mu i čovek čeličnije volje morao popustiti, a kamo li g. Petrović koji je, od prvoga susreta sa ovim prodavcem grobnica pa do danas, izgubio vrlo mnogo hrabrosti.
Isceđen bolešću, slomljen i prebijen, jedva se uspeo u vagon druge klase i sručio se u sedište, predajući se dremežu. Voz je naglio i odmicao noseći ga u svežinu, u zelene oblasti gde će zdravlje obnoviti.

On je išao nepouzdano, kao čovek koga vode na gubilište i slušao je sa užasavanjem agentove reči:

– Pogledajte samo kako je odavde lep izgled. Zamislite šta vam to samo vredi, ovako lep izgled. Verujte, to je pravo zadovoljstvo biti mrtav kad znate da ćete imati ovako lep izgled.

– Ne treba mi! – gunđa kroz zube g. Petrović.

– Pogledajte samo, molim vas –  nastavlja prodavac kad su već bili kod same grobnice. – Pogledajte, vidi se Sava, Dunav, Cer. Zamislite samo to uživanje kad bacite pogled... Pa onda osećate li kako ovde lep vetrić ćarlija. Šta vam samo to vredi što ćete imati svež vazduh iz prve ruke.

– Ne treba mi! – gunđa i dalje g. Petrović.

– Pa onda, šta vam samo vredi što je sunčana strana. Prvi jutarnji zraci bljesnuće na vas, a posle podne imate divnu hladovinu.

– Hajdemo! – reče g. Petrović, pošto poče već da oseća tu ladovinu i okrete glavu od grobnice.

– Ne dopada vam se?

– Ne dopada mi se! – pokušava g. Petrović da bude odlučan.

– Mislite možda da je tesna grobnica? O, varate se, gospodine. Zar ne vidite da ste vi prava paučina, nema vas ni pedeset kila. Možete se skupiti u jedan kraj grobnice pa da ostavite čak mesta koje bi mogli izdati pod kiriju kakvome samcu.

G. Petrović nije mogao više da izdrži. On prikupi svu snagu i, kao tane iz puške izbačeno, naže u begstvo, preskačući preko grobova kao da ga gone mrtvi. On se jedva dočepa tramvaja i pade u sedište, a kad tramvaj krenu, on danu dušom, pošto se uverio da prodavac nije ušao u isti tramvaj.

Tako je srećno izbegao od svoga mučitelja, ali, savladan uzbuđenjem i onom ladovinom koju mu je prodavac gustirao, najzad i velikim naporom koji njegova astma nije mogla podneti, on pade u postelju. Bolest je bila ozbiljna. Lekar se zabrinuo, a gazdarica, koja ga neguje, pričala je da je g. Petrović u vatri govorio sve koješta i uzvikivao: „Neću da dajem grobnicu samcima pod kiriju!“

Kada se malo pridigao, lekar mu je savetovao da ni časa ne časi nego što pre da ide u kakvu banju, radi promene vazduha.

Isceđen bolešću, slomljen i prebijen, jedva se uspeo u vagon druge klase i sručio se u sedište, predajući se dremežu. Voz je naglio i odmicao noseći ga u svežinu, u zelene oblasti gde će zdravlje obnoviti.

Tek što je izmakao voz jedno pet kilometara, a uđe u kupe jedan putnik, progura se između kolena putnika, stade okrenutih leđa prema g. Petroviću penjući kofer na mrežu, pa se onda okrete i sede baš na prazno sedište prema bolesniku i, kada ga zagleda u oči, a njegovo se lice obasu iznenađenjem i zadovoljstvom.

 – Vi? – uzviknu ushićeno prodavac grobnica.

G. Petrović zadrhta celim telom i oseti bez termometra da mu se temperatura pope na 39.

– Idete možda u banju? – nastavi agent.

G. Petrović ne odgovori ništa, samo oseti kako mu nepravilno bije srce.

– Rekoh li ja vama – nastavlja agenat – da vi nećete dogurati do jeseni, a eto, još niste zbrinuli grobnicu. Zbilja, kako je zgodna prilika, mogli bi sad da svršimo tu stvar.

G. Petrović se zatrese celim telom, plamen mu buknu uz obraze i nakostreši mu se kosa kao čoveku kome lebdi smrtonosna opasnost nad glavom. On jauknu i skoči te povuče svom snagom onu bremzu za spasavanje i, malo zatim, voz se zaustavi usred polja.

Na prvoj idućoj stanici skinuli su s voza i g. Petrovića i agenta i predali ih policijskom komesaru.

 

( Politika 30. april 1932. godine)

 

 

Komеntari5
adafc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja