subota, 28.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 23.04.2016. u 18:07 Zoran Ćirjaković
BIBLIJA ANTIFAŠIZMA ILI AUTOŠOVINIZMA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA

Knjiga srpskog razdora

Na „Filosofiju palanke” pozivaju se i oni koji proklamuju: „Najbolji su otišli, najgori su ostali”, a država čiji su vrsni stručnjaci očarani ovakvim štivom ne može se nadati svetlijoj budućnosti
Радомир Константиновић (Фото Бранко Белић)

Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – „oni su na dobroj strani, drugi na lošoj”. Za razliku od običnog, „prostog” sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane „sofisticirane” elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova „Filosofija palanke”. Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da „palanka”, u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstantinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja „Filosofije palanke” nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući „kulturni rat” dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne „samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka”.

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – „služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope”. Iako ističe da se o njoj „raspravljalo na naučnim skupovima” moćna istoričarka smatra da je to „nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija”.

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva, onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde „predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost”.

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv „srpskog nacizma” ili sredstvo za „nacifikovanje” Srba? Pomaže li „Filosofija palanke” da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikad nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

„Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti”, piše Konstantinović. Palanački svet „ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti”.

Latinka Perović tvrdi „da je čitanje ’Filosofije palanke’ postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke”. Ali, sumnjam da su „Filosofiju palanke” pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o „čuvenoj, a nepročitanoj knjizi”.

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesimistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili „urbanim” ukusima u ubrzanim, „rijaliti” vremenima.

Ipak, neumorni promotori su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića, već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao „zarobljenike palanačkog duha”. Glavni odgovor na kritike jeste da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila „Filozofija Srbije”. Ona piše da je to „filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost”. Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da „on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću”.

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: „Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je.”

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habzburgovca, šifra za osmansku, „srbijansku” Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzetnost. (Ne)skriveni kultur-rasizam jeste i jedan od glavnih razloga zašto je „Filosofija palanke” do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik ušla je kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da „Filosofija palanke” predočava „jezivo istočno lice ovog regiona” i da predstavlja „crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog ’istočnjaštva’”. U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, „pusto tursko” utopljeno u „ružno srpsko” – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, „crne Afrike” i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostavno – „orijentalizam”. Kao i svaka opasna laž, „orijentalizam” je baziran na tendenciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je „moralno” opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obrasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevantan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. „Filosofija palanke” odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkim kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, „tu nema nikakve dvojbe, ’težak’ spisatelj”. Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filozofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede „kulturnog” čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmopolitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao „the Palanka”, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasače Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji „svetine”, čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao „mali grad” i „provincija”, rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke -izme, delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike „orijentalizma”.

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je „Filosofija palanke” danas ne samo kulturalno, već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne mogu se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identiteskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove antiutopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije  – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljujući „Filosofiji palanke”, on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić „palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara”.

Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za „evropske vrednosti” (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – „mase” koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni „građanski” umovi nisu istinske kosmopolite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvorio ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno „mi pa mi”. Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evropa i mi. I oni stalno govore „mi pa mi”, samo to ocrnjeno „mi” ne uključuje njihovo metastazirano „ja”.

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode samo je umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret „jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice” neuključive u Evropu, koja vapi „za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta”.

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski „zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija”, proizvod „srpskog duha” sklonog da „mašta o genocidu”, kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene „potke krvi”.

Autokolonijalni umovi obično su bili veći pesimisti od svojih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju „civilizatorske misije” – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitističku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija „kulturnih”. Uostalom, da je tačno ono što imputira filozof Radomir, ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

„Filosofija palanke” trasirala je put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su visokoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takvu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno „asfaltirali” Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da su i dalje na marginama, danas je to dominantna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na „Filosofiju palanke” pozivaju se i oni koji proklamuju: „Najbolji su otišli, najgori su ostali”.

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu „filosofiju zla” – već jednu zlu filozofiju.

Komentari75
0516e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan Starčević
Наводиш википедију као извор, а захтеваш од других да наведу име аутора кога цитирају? Лудило
Komsija, vrata do vas
Analiticka filozofija je danas jedina prava filozofija. Kontinentalna filozofija i postmodernizam su neka vrsta religije. Ako Konstantinovic svoje delo stavlja u postmodernu, onda dovraga sa tim delom. Procitajte "Fashionable Nonsense" i pogledajte malo o aferi Alana Sokala (engl Alan Sokal) i vidite kako je terojiski fizicar rasturio postmodernizam.
Mina
Dobar prilog za polemiku. Hvala.
Agna
@Zoran Janković - da, slažem se. Rekoh već da je Konstantinović ostao zatočen u vlastitoj knjizi, u mreži koju je sam sebi ispleo. A knjiga je dozvala oslobodioce sebi primerene, dok raspliću mrežu dave zatočenika i iz mreže vade šta im treba, k'o madjioničar iz šešira. Zapravo i ne mare ič za Konstantinovića, samo ga upotrebljavaju, onako opskuran, sa izabranim tematom, sasvim je pogodan. I naravno, to Konstantinovića ne oslobadja odgovornosti. Pitanje je da li Konstantinovićevo pisanje zavredjuje pažnju analitičara koji nemaju nameru da od njegovog dela prave Bibliju.
Agna
Gospodine Ćirjakoviću, mislim da bi u diskusiji o fenomenu zvanom "Filosofija palanke" trebalo razdvojiti analizu samog dela od onog šta su sve od tog dela načinili neki njegovi uvaženi čitaoci. Dogadja se, eto, da čitaoci-obožavaoci naprosto umlate i delo i autora. A dogadja se i da se autor zagubi u vlastitom delu, da ostane zatočen u svojim mislima koje kao da ne može jasno da eksplicira. Tada postaje žrtva "hermeneutičara", čitača i tumača zamršenog štiva, kroz koje autor sada počinje da govori, a ne više kroz svoje delo. Prosto mu oduzmu delo, prisvoje ga i stanu da propovedaju šta je pisac hteo reći. U tome je paradoks popularnosti ove nečitane knjige, ona je stožer verskog okupljanja, sledbeništva ....autor je obogotvoren, tumači su jevandjelisti...delo je dogma, svetinja koja se ne sme tikati. Tekst Vam je, gospodine Ćirjakoviću, vrlo zanimljiv. Ali ne bih, ipak, rekla da je ovde reč o zloj filozofiji.
Zoran Janković
A šta je prigodnije za novu Bibliju nego da se tumači, da joj se pripisuje hiljadu novih značenja, i da se nespretno prevodi, ogrezla u predrasude svojih prevodilaca? Ali to ne oslobađa autora u potpunosti. Ko se lati jezika ima i neku odgovornost, na kraju krajeva. Opskurantizam—a na ovom našem jeziku nema gorčeg primera skribomanske salate reči koja se kamuflira u proniciljivost—nikad nije častan, a biti pogrešno shvaćen, u takvim okolnostima, nije zao usud, već pak, ono što je autor i nameravao. Ne bih ulazio da li je delo qua delo izraz autošovinizma—danas se sigurno tako razume—ali je svaka filozofija koja u svetu stvori više senke nego svetlosti nužno loša filozofija. A ako se i ideje nisu mogle lakše objasniti—u šta glat odbijam da poverujem—onda je autor barem mogao da svoju knjigu obeleži sa "Pazi da ne upadne u ruke neupućenima."

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja