sreda, 14.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 26.04.2016. u 17:26 Veljko Petrović

Čubura – Kalemegdan

Svaka dama u godinama zadrži nešto u odelu i ponašanju od one mode za čije vlade ona beše na vrhuncu svoje lepote i uspeha
Саобраћајна врева на Тргу Републике

Čini se da je neko iz daleka vikao i mahao razapetim kišobranom jer tramvaj, tek što je pošao s početne čuburske stanice, opet zazvonca, škljocnu i stade. Kroz vlažna i klizavim kapljama šarana okna, na kojima su se rasprskavali zraci sijalica i osvetljenih naloga u hladni, jesenji vatromet, nazirala se jedna dama kako se bori s kišobranom i odelom oko blatnih i visokih stepenica na ulicu. Ona je jetko prebacivala:

– Zar ne vidite i ne čujete da dolazim? Kako je to maltretiranje! Pomozite mi sad bar da uđem!

Otmena spoljašnost gospođe učinila je utisak i na putnike i na konduktera. Inače, nabusiti vozovođa zadovoljio se samo nerazumljivim gunđanjem, a nekoliko ruku pružiše se u isti mah da je dignu u kola. Ona, zadihana, klimnu samo glavom, progura se i sede na prvo i jedino prazno mesto. Prikupljajući odelo i uspravljajući vlažni kišobran, podalje od sebe, ona pogleda letimično svoje neposredne saputnike, pa se odjednom uhvati za uho, rukom u crnoj glaziranoj rukavici, namrgodi se, osvrte se nervozno na vrata, zatim se obrati devojci zamurenoj u staru žutu lisicu.

– Gospođice, molim vas, zatvorite vrata, užasna je promaja.

Devojka nevoljno posluša i vrati se bez reči na svoje mesto ispred otmene dame.

Dok se gospođica smeštala i popuštala jaku od nakostrešenoga skunksa, iz njenog odela, iz kaputa od maltene blistavog persijskog krzna dizao se onaj naročiti fini vonj, složen od raznih mirisa koje je probudila vlaga. Neki su se osvrtali da je vide, a ona je sretala sve poglede bez oholosti i bez naročitog zanimanja i radoznalosti.

Po tome što „toku“ od crnog perja nije natukla kao što se to sada čini, po nešto široj suknji i po suviše tesnim rukavicama i po načinu vidljivog puderisanja vidi se da je žena iz prošloga veka

Devojka koja je sedela pred njom posmatrala ju je za čas do pojedinosti. Njeno žensko oko primetilo je odmah da ima pred sobom „pravu gospođu“ na kojoj je sve fino, skupoceno i „eht“, od „grifa“ na kišobranu do tananog vezenog rupčića. Koliko joj može biti godina? Verovatno više no što odaje njena negovana i zadovoljna spoljašnost. Po tome što „toku“ od crnog perja nije natukla kao što se to sada čini, po nešto široj suknji i po suviše tesnim rukavicama i po načinu vidljivog puderisanja vidi se da je žena iz prošloga veka. Svaka dama u godinama zadrži nešto u odelu i ponašanju od one mode za čije vlade ona beše na vrhuncu svoje lepote i uspeha. Devojka neprimetno gurnu laktom stariju ženu pored sebe, valjda majku svoju, a kad joj se ova rasejano okrete, ona joj jednim migom očiju obrati pažnju na elegantnu saputnicu. I dok je ova plaćala kartu i opominjala konduktera da zatvori vrata za sobom, devojka šapnu: – Poznaješ?

Stara žena, u neprikladnom i izveštalom kaputu, besumnje kćerinom od pre desetak godina, s pletenim šalom od vunice oko vrata i nemarno na glavu navučenim šeširom od bogzna kakvog posuknulog komada crne kadife, zažmiri i zatrepta svojim crvenim kapcima bez trepavica prema nepoznatoj dami, i zavrte glavom.

Gospođa sa skunksom nagonski oseti da je na nju obraćena pažnja, te, ututkavši novac, kartu i maramicu u svoj redikal sa zatvaračem od kornjače, pogleda slobodno u svoje susede. Prvo u mlađu pa u stariju. Gledajući u potonju koja se vratila u pređašnji položaj i gubila se za svojim mislima, kroz okno, u kišnoj večeri, njoj se počeše širiti zenice i poigravati usne i nos od iznenadnog zanimanja.

– Izvinite, gospođo – progovori dama svojim odlučnim glasom – da vi niste Mileva Jovanović, odnosno Radulović.

Stara se žena trže, otvori nabrane usne i tarući dugi, upijeni, kao smrznuti nos i bradu zgužvanom džepnom maramicom, gledaše u nedoumici na lepu damu.

– Ja sam to, imate pravo, a – i ja vas...

– Zar me ne poznaješ, Mileva? – osmehnu se dama bez snishodljivosti – ja sam Katarina Pavlovićeva, žena Steve Majstorovića, bivšeg trgovca. Zar me ne poznaješ?

– O, kako da se ne sećam! Oprosti, ali već sam skoro izgubila i vid... pa, ne tumačeći odmah zašto to, njenim ogrubelim licem preli se onaj fini, ljubazni osmeh gospođe od pre trideset godina.

– A, gospođica ti je ćerka – nastavi gospođa Katarina zadovoljnije.

– Milo mi je. Olga se zove, najmlađa, je li parnjakinja moje Dane, milo mi je... O, Bože, od kad se ovo ne videsmo? Ti se udala, je li, odmah posle klostera... pa iz garnizona u garnizon... Šta ćeš, život, porodica, svaki na svoju stranu... Ja sam, još u početku, doznavala s vremena na vreme, sa svima drugaricama, gde su i šta su, i kako je koja prošla, ali posle... ti si davno izgubila muža, je li, čini mi se da sam negde čula ili čitala da ti je i sin bio oficir, i...

– Sinovi, moja draga – prekide je ona druga prigušeno – dva sokola, obojica mi poginuše... Iza Pavla mi je ostalo dvoje unučića, jer i snaha mi umre za vreme okupacije... A moj dobri Ratko, umro mi je u Nišu od kolere, trinaeste... Ostala sam, tako s ovim jednim detetom i s ono dvoje mališana... Da nju nemam ne znam kako bih tu dečicu prihvatila... Ovako, tu smo se skupili svi na Dušanovcu, pa... Šta da ti govorim, možeš misliti kako mi je... Samo da mi je ona zdrava... Ali slaba mi je nešto, sad je baš vodim do jedne Ruskinje doktorke... Znaš, naporan joj je rad – u Zaštiti dece...

On se zbio, siroto moje dete, tamo negde iza božjih leđa, u nekakvu Mutapovu ulicu; nova je kuća, duše valja, ali to blato, gospode Bože, ne možeš prići čestito

– E, pa ne smete se zapustiti, gospođice... Tražite odsustvo pa se odmorite negde na moru!

Devojka sevnu ispod oka i još dublje utonu u svoju lisicu:

– Lako je to reći!

– Nemojte tako! Vi ste, ova današnja mlađarija, užasno lakomisleni... Zdravlje je najpreče!

Devojka se jedva uzdrža da se grubo ne obrecne, te ogorčeno okrete glavu u stranu i zagleda se, tobože u pobočne prozore.

– Muka je to, Katarina draga...

– E, muka!... Svako ima svoju muku! Eto, ja, prosto ne znam sada kuda da se okrenem... Imam prosto da izludim! Moj Miodrag je premešten pre dva meseca iz Sarajeva ovamo u đeneralštab. Jest! – kakvi su to zakoni u ovoj zemlji! – ali u našu se kuću uselio, za vreme rata Austrijanac, a nekakav profesor, s našim pristankom, istina, da nam se ne bi rekviriralo, i sad, molim te, neće napolje: ... da mu mi nađemo drugi stan, a moje dete da se potuca kojegde.

Ne možemo se, valjda, svi strpati u one tri sobe, pa da jedno drugom na glavi idemo!... Užasno! Sve su mi stvari, divan nameštaj iz Italije, na tavanu i po podrumu; ako ovo potraje, sve će izesti miševi i prašina. On se zbio, siroto moje dete, tamo negde iza božjih leđa, u nekakvu Mutapovu ulicu; nova je kuća, duše valja, ali to blato, gospode Bože, ne možeš prići čestito... a danas kola držati? Nema se računa, draga moja... Nego, to je tek početak! Njegova devojčica, zlato od deteta, već brblja francuski kao prava Parižanka, prosto da je pojedeš, dobila opasnu anginu pa je moramo poslati u Dubrovnik... Snaga mi je još uvek tamo s detetom, a Miodrag me sad neprestano goni da i ja opet odem onamo; teško mu je, kaže, a kako i ne, bez Melanke, s ostalom decom koja idu u školu... Znaš, i snaha mi je bila nešto slabunjava, pa sam ih ja i odvela onamo; ja se ne plašim stranaca; ali mi opet Olga očekuje za tri nedelje bebu... Kako nju da ostavim? Ne smem. A, i onaj najstariji kao dete, bez mene kao uzet... Prosto, da izludim!... A govorila sam im, čekajte još s decom, mladi ste, niti su prilike niti je Olga stala na snagu... I tako ti ja neprestano letim od jednog do drugog... Kao da se sve zaverilo protiv mene, sve na mene, a ja vučem, vučem, ne znam sako dokle ću?...

Gospođa Mileva je skupljala oči i trudila se da ni jednu reč ni jedan trzaj ne propusti. Gledala je u svoju davnašnju drugaricu, u vazda nestašnu i neustrašivu Katarinu, i čudila se. Ko bi mislio, po njenom izgledu, ovako, da to nije srećna i zadovoljna žena? A, eto, i ako je još uvek lepa – čini se da je ta seda kosa, prema tim živim crnim očima, još lepšom čini – i ona ima svoje breme. Gospođa Milevi i ne pada na um da upoređuje sebe i svoje stradanje s njenim nevoljama. Ona nju pažljivo sluša, čak prati pokretima lica i usana neprestano titranje Katarininih promenljivih izraza i predisanja. Šteta što takav jedan život nije lišen svih ljudskih mizerija! Pri pomenu bolesnoga deteta u Dubrovniku gospođi Milevi se zavodniše oči, a kada pade reč o skorom porođaju mlade i slabe žene preko njenih kao vrećice opuštenih obraza sinu izraz straha i saučešća. Na posletku, ova se maši za ruku uzbuđene drugarice iz mladosti i stište je sestrinski:

– O, o moja Katarina, ne boj se. Bog će biti milosti prema tebi; nemoj da gubiš prisustvo duha!

– Ah, Mileva, nije on mene baš ni dosad štedeo... Onaj, stariji Miodragov, već dvaput je operisan na nozi... Pa kako da se smirim i da odahnem, kako?... Užasno!

– O, Katarina, sirota moja Katarina, ja te razumem, ali milostivi Bog će...

– Gle, ja moraj silaziti.... Pa, zbogom Mileva, zbogom mala... Šta ćeš slatka, naše je da sve duplo prelazimo!...

– Zbogom Katarina, zbogom – odvrati s puno topline i odanosti, gotovo zahvalno i za to ganuće, gospođa Mileva, pa se okrete kćeri: – Krasna duša, uvek je bila puna osećaja... e, žena je, majka je, ni njoj nije lako!...

No devojka se odbi od matere i ogorčeno je ućutka:

– Idi, idi molim te, ti kao da ne vidiš sebe... kao da nemaš svoga tereta i svojih grobova... I koliki je taj tvoj rezervoar suza kad ih liješ svuda, i gde treba i gde ne treba!...

 

(Politika, 6. januar 1924. godine)

 

Komеntari2
e7b6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja