Dugo smo na teškom putu, verni. Samo,
Mi još svome svetlom cilju koračamo.
Neosetno, tiho, kroz aleje neme
Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.
I mada nam ništa ne kažu, ne čine,
Osećamo teret njihove blizine.
Katkada se samo okrenemo stravno
I spazimo pogled njin ukočen davno.
A kad pogledamo ponova preda se,
Iluzije drage lagano se gace;
I gomila mrtvog lišća u minutu
K’o venci na kovčeg padaju po putu;
I najzad nam sve to, s predvečerja bleda,
Rasuta arija života izgleda.
(Politika, 6. januar 1932. godine)
