petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:24

Jezik je najveće i najsavršenije čudo

Bećković je temom ljubavi, to jest Verom Pavladoljskom, koja ga vodi do božanskog, povezan sa Danteom, a očevim duhom, koji lebdi iznad celokupne njegove poezije, sa Šekspirom i njegovim Hamletom, istakao je Jovan Delić, govoreći o „Tri poeme” Matije Bećkovića
Autor: Zoran Radisavljevićsreda, 27.04.2016. u 09:53
Са трибине у САНУ посвећене књизи академика Матије Бећковића (Фото: Танјуг)

Ovogodišnja deveta tribina Biblioteke SANU bila je posvećena knjizi akademika Matije Bećkovića „Tri poeme”, koju je objavila Srpska književna zadruga. Sve tri poeme: „Gospode pomiluj” , „Učini mi ljubav” i „Slava tebi Bože”, objavljene su prvobitno u „Politici”. O knjizi su govorili Miro Vuksanović, Jovan Delić i Stojan Đorđić, a pesnik je kazivao svoje stihove.

Akademik Miro Vuksanović, u uvodnom slovu, govorio je kako Matija Bećković nešto obično i svakodnevno premešta u neobično, preoblači u novo i drukčije, sa istim, ali poetizovanim značenjem. Njegove reči rastu i postaju novost, oko njih biva lepše, kao da se ne menja samo zvuk, kao da se menjaju i boje, a osećanje biva kakvo nije bilo. Sve to može Matija Bećković, jednostavno kao i svi koji umeju. On je u poemi „Učini mi ljubav”, već u prvom stihu, da bi odmah dirnuo poeziju, ponovio reči iz naslova, jednu za drugom, i dodao dozivnicu – dušo „najnajnija”.

– Uzeo je imenicu duša iz koje je ponikla ljubavna nežnost, kao kod svih i svuda, a potom ono obično „naj” i „naj” razvio u pridev kakav nismo imali i rekao – „najnajnija”. Superlativ je digao na superlativ, u početnom stihu, i našao reč koja otvara sve tri poeme, koje slave Boga, ljubav i molitvu, u kojima se i gde je nema čuje reč – „najnajnija”, oko koje se sve menja – objašnjava Vuksanović.

Bećkovićeva ljubavna poezija, smatra Jovan Delić, dostigla je svoj vrh poemom molitvom „Parusija za Veru Pavladoljsku”. Ljubav je spojila grob i nebo, potvrđujući svoju besmrtnost i božansku prirodu. Ljubav nije samo atribut božanskog već i njegovo suštastvo. „Parusija” je svojevrstan most od Bećkovićeve ljubavne poeziji ka molitvenoj. To je ta danteovska linija koju vidimo, nenametljivo povučenu, u Bećkovićevoj poeziji – do božanskog vodi ljubav – Beatriče ili Vera Pavladoljska. Bećković je temom ljubavi, to jest Verom Pavladoljskom, koja ga vodi do božanskog, povezan sa Danteom, a očevim duhom, koji lebdi iznad celokupne njegove poezije, sa Šekspirom i njegovim Hamletom. To što Bećković ne podražava ni Dantea ni Šekspira samo je potvrda njegove autentičnosti i dubine.

Pamćenje je imanentno jeziku, a samim tim i poeziji i pesnicima. Zato je jezik najveće i najsavršenije čudo što ga je tvorac stvorio, stvarajući svet. Zato je on dublji od svih svemira: „Od svih svemira bezdana vidike / Dublji je svemir i bezdan jezika.” Bećkovićeve molitvene poeme, naglašava Delić, obogatile su inače izuzetno bogatu tradiciju srpske molitvene poezije i tvore zlatan beočug kojim se savremena srpska poezija povezuje sa tradicijom starog srpskog pesništva i sa Njegošem. One se mogu razumeti i kao nov pesnikov odgovor na sopstveno pitanje: „Što će novo ako ima staro?” Da je svet knjiga, sistem, pa i lavirint, zaključuje Delić, tvrdili su ne samo stari pisci i mislioci nego i moderni duhom.

Za novu knjigu Matije Bećkovića – „Tri poeme” (2015), ističe Stojan Đorđić, možemo reći da je triptih religijskih poema, o čemu svedoče već i njihovi naslovi: „Gospode, pomiluj”, „Učini mi ljubav” i „Slava tebi Bože”. Prvu poemu Bećković je ispevao 2013. godine, uzimajući za osnovu poznatu i najkraću hrišćansku molitvu koja je stala u samo dve reči: Gospode, pomiluj. Od te prvobitne molitve za milost božiju sačinio je modernu epsko-lirsku tvorevinu – poemu od sedam strofa, odnosno sedam pesama, pošto svaka ima dvanaest stihova aleksandrinaca. Slikovito rečeno, Bećković je prvo slovo pravoslavne azbuke, ono crkvenoslovensko „Gospodi, pomiluj”, što se u molitvi nebrojeno puta ponavlja, osavremenio i proširio: razlistao u osamdeset i četiri stiha, rasporedio ih u sedam pesama i složio u jedinstvenu celinu, i time onaj molitveni šapat što potekne iz samotničkog obraćanja Bogu razvio do epskih razmera, do pesme za sve ljude, i u ime svih ljudi, do pesničke molitve za sve, i u ime svih nas.

Druga poema, ispevana godinu dana kasnije, koja nosi naslov „Učini mi ljubav”, prelazi iz molitve u pohvalu, iz molbe za božje spasenje u odu najvećoj milosti božjoj, milosti ljubavi. Ovde se još bolje vidi kako Bećković osavremenjuje molitveni diskurs, kakve inovacije uvodi u  tradiciju čovekove komunikacije s božanskim bićem. Od naslova pa do svog kraja ova poema je pohvala ljubavi i ujedno molitva za ljubav. Otkud uopšte ta tema u pesmi religioznog nadahnuća, ako ne zbog toga što je ljubav jedna od najvećih potreba savremenog čoveka.

Treća poema „Slava tebi Bože”, koja je napisana 2015. godine, sadrži dvadeset pesama ispevanih u formi soneta, što u zbiru daje dvesta osamdeset stihova i čini je najdužom u ovoj knjizi. Poema je takođe moderno pesničko ostvarenje u kome se objedinjuju i prožimaju lirski i epski govor, pri čemu se svaki razvija u punom svom kvalitetu. To je pesma u kojoj razgovor s Bogom postaje istovremeno i molitva, i pohvala, i himna, i to u jedinstvu najstarijih i najjačih epifanijskih prosvetljenja i epskih vizija.

Bećkovićeve „Tri poeme”, ta moderna pesnička konkretizacija naših mogućnosti da zamislimo i shvatimo božansku instanciju, kaže Đorđić, nose u sebi i obnavljaju u nama ono najstarije čovekovo osećanje jedinstva s prirodom i životom – iskonski panteizam i panteistički poriv u čoveku.


Komentari13
53bb7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

катана 刀
Iнтересу mе изузеци у језику и како је до њих дошло. У српском их има толико да и нису изузеци. Зашто је, н. п. "ПЕСНик" ан не "ПЕСМик"? Или је до тога дошло кад је народни језик, језик непимсеног народа, уздигнут на ниво књижевног Вуковом реформом па је књижевна реч песН(а) постала песМА? Као што је ДНЕвни остао а словенска реч ДEН се у народним ушима претворила у "дан". Питајте се зашто је остао ВоЖДовац а није постао воЂовац и како гротесно би то звучало. Зашто се САНУ не бави језичким недоследностима уместо да се бави вечерама поезије, српксохрватским речницима, и чувањем непотребног двоазбучја? Европски књижевни језици су се стварали тако што се народни језик --језик неписменог народа--оплемењивао књижевним. Код Срба је било обрнуто. Уместо да је прихваћен Његошев језик, прихваћен је језик језичке периферије, улице, пијаце и кафане.
Milan R
Dobro zapažanje (uostalom, korisnik Katana je obaviještena osoba poznata s drugih foruma). Realno, nisam ni razmišljao otkud "pjesma", no znam iz hrvatske jezične povijesti da su stari pisci pisali (ijekavski i ikavski) sve s "n": Dinko Ranjina ima 1564. "Pjesni razlike", a Lovro Šitović Ljubušak "Pisan od pakla" sredinom 18. st. Moglo bi biti tako i u srpskom, da su u književnim djelima dominirali oblici pisan, pjesan, pesan, pjesance,... Ikavski može i pisan i pisna, no ne sjećam se "pisme", osim u narodnjačkoj slavonskoj književnosti sredine 18. st. Očito je u hrvatskom, kao i u srpskom kulturnom krugu, zavladalo narodnjačenje pa su, bar neki, književni oblici potisnuti u korist "narodnih". Sigurno ima u Rječniku JAZU/HAZU. Tako je i čtavac-štavac ili štilac-čtilac potisnut od "čitaoca".
Preporučujem 1
катана 刀
@Jovan Vladimirovic -- Баш Вам хвaла, али то ми неће помоћи. Такви одоговори трaба да буду на интернетским адресама, јер сви Срби не живе у Београду или Новом Саду, па могу тек тако лако да "скокну" до бибилиотеке или књижаре. Да би се очувао језик, такви одоговри--зарад народног просвећивања--треба да буду јавно приступачни, а у међувремену Ви--ако знате одогвор на моје скрoмно питање што се песне/песме тиче--слободно објасните у пар речи.
Preporučujem 2
Prikaži još odgovora
Д. Збиљић
Друго. Срби су тако већински изгубили своје писмо зато што српски лингвисти у институцијама за српски језик (у Матици српској, САНУ, САМУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика нису пристали да приликом језичко-правописног нормирања после развода „језичког брака“ између хрватских и српских лингвиста да српској ћирилици врате одузети јој суверенитет, него су је понизили алтернативним хрватским писмом, јер су остали уцвељена млада из развргбнутог језичког брака с Хрватима, па су, као ујклета, млада задржали хрватску абецеду да би се тешили као неутешна одбачена млада. Тако су српски лингвуисти у плаћеним институцијама нанели велику бруку српском народу да више и не знају које је њихово писмо, јер их школски лажу да је хрватска гајица – српско писмо. Брука невиђена у свету и у Европи до сада.
Драгољуб Збиљић
Прво. Да, језик је заиста чздо. Али је ништа мање чудо и писмо којим се записује језик и језичко дело које се може читати и после хиљаду и више хиљада годеина. језик се мора чувати и неговати. И писмо се мора чуватуи и неговати. Срби су своје ћириличко писмо чували у различитим саставима више од хиљаду година. И онда дође нека власт (комунистичка) која после 1954. године одлучи да се српска ћирилица замени постепено хрватском гајицом. Постепено, јер је било незгодно, како се у то време говорило да се она одмах укине и хитно замени јер је била забрањена у Независној држави Хрватској, а и, говорио се, незгодно је целом једном народу тек тако укинути брзо писмо. Тако је постепено замењивање ћирилице било убрзано и одно је сведено на маргинално (до двадесетак процената јавне употребе већ од 1951. до 1970. године. После тога је до данас сасечено још десетак процената, па је данас живе српске ћирилице свега десетак процената међу Србима.
Зоран Николић ( Ваљево )
Свака пројава истине насели ми срце радошћу спокоја. " Срце " ове беседе о Песниковом поемама, истина која се пројављује, јесу речи : " Памћење је иманентно језику, а самим тим и поезији и песницима. " Уистину јесте не само иманентно, већ и трансцедентно, јер је трансцедентно иманентно људском духу и уму. А јесте тако јер су Памћење и Језик онтолошке категорије и зато се пишу великим словом. Као и Песник, баш овај Песник Боготражитељ на Језику српском, чије молитве у стиху и химне у молитви те стихови на похвалу заслужују место у сваком благом дому и да се читају кад се срце ужели спокојне радости... За господина Љубомира Симовића једно је засигурно - читао је са усхићењем Матију Бећковића и то на српском језику. Сваки народ има свог Матију Бећковића и свог Љубомира Симовића какве заслужује.
anstasija.arsić
Sve Dante do Dantea, i Petrarka do Petrarke. Ostaje nejasno kako su se naši dični profesori i akademici ovako zapleli u "epifanijska prosvetljenja epskih vizija" iskonski panteizam i bog zna šta. Jezik je zaista čudo! A od svih ovde pomenutih i naslikanih, u ovom najkonfuznijem tekstu koji sam ikad pročitala u kulturnoj rubrici jedinih pristojnih dnevnih novina, samo je, sigurno, gospodin Simović čitao Dantea, možda i na italijanskom, a ostali, eh, ostali. Ali prema svecu i tropar, tj, svaki narod ima Dantea kakvog zaslužuje! Mada ćemo možda jednom ponovo izaći iz pakla, "per riveder le stelle".
Akademik
Jezik je zaista jedno veliko čudo pogotovo ako govoriš samo jednim jedinim jezikom. Taman posla da se u tim krugovima spomene postojanje tamo nekih svetskih jezika ili ne daj Bože starogrčki, sanskrit ili latinski. U današnje vreme vladanje nekim stranim jezikom zaključno sa ruskim se smatra jeretičkom pojavom među jednim delom akademika kojima je ova veština strana pojava. Njihov omiljeni slogan je: Pričaj srpski da te ceo svet razume. A na tu krilaticu se naslanja ona druga: Istorija počinje sa nama i tu se ona negde i završava. Nego da i mi sa njima ne završimo na nekom sporednom evropskom koloseku pa da se posle isti ti pitaju gde prođe onaj voz koji vodi ka nekom boljem življenju od ovoga koji smo imali prilike iskusiti debelo na svojim leđima dok su nam ovi bivši drugovi prodavali razne vrste magli i šarenih laža.
Preporučujem 2

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja