ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 30.04.2016. u 21:05 Zorana Šuvaković

Proleteri svih zemalja, ugasite svetlo

Najčešći izgovori španskih zabušanata koji izlaze ranije sa posla jesu da imaju zakazan pregled kod lekara, a ima i onih kojima je ista baba umrla već tri puta
Мадрид: Пред бироом за запошљавање отежу се редови (Фото Ројтерс)

Kako se oseća čovek koji je za godinu dana izgubio 35 odsto svoje imovine? Pitajte Meksikanca Karlosa Slima. On je sa prvog na skliznuo na četvrto mesto Forbsove liste najbogatijih ljudi na svetu. Sada ima nešto više od 50 milijardi, a do prošle godine računao je sa 77 milijardi i sto miliona dolara.

 Odlučio se da uštedi u Španiji, pa su svi njegovi rukovodioci iz ogromnog građevinske  firme (FCC), čiji je vlasnik nedavno postao, po njegovom nalogu, dekretom zabranili svetlo posle 19 časova. Svako ko želi ili mora da dođe da radi noću neka od kuće ponese sveću, kao u 19. veku.

Ili neka se upusti u papirologiju i ispunjavanje formulara, pa će mu, bude li potrebe ili dobre volje, dozvoliti iznimno da se ta kancelarija napaja strujom i da upali svetlo. Elektrika se inače automatski isključuje kad počne da pada mrak u svim upravnim i činovničkim prostorijama ove korporacije.

U pitanju nije ušteda na sijalicama, već je na delu nova filozofija u korporativnom poslovanju.

Oni koji žele da zadrže svoje profite malo su se uputili u psihologiju rada i nerada: brojni stručnjaci za ljudske resurse, klasa koja raste u profitabilnim korporacijama,  ustanovili su i na istraživanjima dokazali, kako niko nije u stanju da gubi toliko vremena kao radnik zakovan za stolicu na radnom mestu.

Zato mu treba stvoriti iluziju da ima tolerantnog i humanog poslodavca. A takav je, po modernim izučavanjima, napustio „kulturu prisutnosti”, ideju da svako mora da odsedi osam sati, ili više, radio – ne radio. Šefovi su se uživeli u ulogu sindikalista, koje su prethodno iskorenili iz svojih firmi.

Meksiko zovu Slimolandija zbog monopola koji nad mnogim granama privrede drže korporacije Karlosa Slima, a ovaj milijarder je pre dve godine najozbiljnije predlagao da se radna nedelja skrati na tri dana.

Radnici bi po njemu trebalo da produže na deset ili jedanaest sati trodnevno radno vreme a da se ostala četiri dana posvete svom životu van plaćenog posla.

To bi ih, po Slimu, učinilo srećnijim i po logici stvari produktivnijim, a otvorilo bi mnoga nova radna mesta, za nezaposlene. Ujedno, procvetao bi novi preduzetnički sektor – paket-aranžmani za četvorodnevnu zabavu, turizam ili kulturno uzdizanje.

Taman da brzo potrošiš ono što si zaradio u prethodna tri dana. I da novac vratiš onome koji ti ga je i dao – privatnom preduzetniku.

Ni u Španiji, ni u Meksiku još nije zaživelo društvo kakvo se propoveda u Slimolandiji, ali u mnogim korporativnim sredinama na Iberijskom poluostrvu radnike više ne teraju da se u minut ukucavaju i iskucavaju.

U španskoj Elektrodistribuciji, na primer, otvorena je berza slobodnog vremena. Svaki radnik ima besplatne „akcije” od 70 sati, i može da ih utroši na šta god želi ako se njegov šef složi.

Umesto da izmišlja izgovore, kada mu se odlazi sa posla, on jednostavno može da uz saglasnost sa šefom proda dva-tri ili dvadeset sati. Za njih dobija slobodno vreme. Ako svih sedamdeset sati uspe da spuca na razbibrigu ili svoje potomstvo, može da bira kod koga mu je bolje da se zaduži.

Od kolege koji je uštedeo gomilu svojih akcija, može da otkupi još slobodnog vremena, po ceni radnog časa. Ako vlada nestašica, obratiće se poslodavcu, pa će mu firma „prodati” slobodne dane ili dodatni godišnji odmor. To je fer igra u kojoj se tačno zna koliko šta košta. Sve funkcioniše po tržišnim principima.

Grupa istraživača koje citira madridski dnevnik „Mundo” napravila je listu najčešćih izgovora koji su u opticaju kad se „beži” sa posla. 

Više od polovine španskih radnika (52 odsto) ranije izlazi sa posla, uz objašnjenje da ima „zakazan pregled kod lekara”.

Drugo najčešće opravdanje za prevremeno napuštanje radnog mesta: dotičnom zaposlenom je pozlilo, ili je povraćao ili je izgubio svest, ali tako da to niko nije video (27 odsto). Treći po učestalosti izgovor je „poplava u stanu” (17 odsto). 

Ali, kako je utvrđeno u istraživanju „Španski radni dan”, obavljenom u toku marta ove godine, jedan od tri ispitanika na uzorku većem od 2.000 zaposlenih često koristi lažni izgovor, kako bi iskoristio neki sunčan dan za odmor, zabavu ili rekreaciju. Po istom ovom nalazu, najviše zabušavaju građani prestonice, a najmanje stanovnici Valensije i Baskije.

Što se tiče šefova, oni su svuda isti, bar u Španiji. I oni iz Barselone i oni iz Madrida, ili Sevilje ostaju na poslu sve duže, „jer im se ne ide kući”, kako objašnjavaju ispitanici. To sve ostale podređene stavlja u nezgodnu situaciju.

Da bi se pokazali kao revnosni, službenici zajedno sa šefom zagrevaju svoju stolicu sve dok gazda ne krene iz kancelarije. Bez obzira na to što im je zvanično radno vreme odavno isteklo. Na ovakvu praksu, sopstvenog, „ničim neizazvanog” povlađivanja šefovim navikama, požalilo se čak 78 odsto ispitanika.

Sudeći po španskim nalazima, najneotporniji na obavezu da odsede osmočasovno vreme na poslu jesu mladi, ili generacija milenijumaca. Iako među visokoobrazovanim dvadesetpetogodišnjacima ima procentualno najviše nezaposlenih, oni koji su imali sreću da dobiju radno mesto ne podnose da se zadržavaju na poslu ni minuta više od onoga što im je propisano ugovorom.

Vrlo često „moraju kod lekara”, ili im je izbila „poplava u stanu”, a dešava se čak i da im isti deda ode na onaj svet tri puta u šest meseci.

Svaki uspešni preduzetnik, a pogotovo onaj koji se nalazi na Forbsovoj listi najbogatijih na svetu, poznaje psihologiju radnika u svojoj korporaciji. Njemu je u interesu da mu kolektiv bude srećan i zadovoljan.

Portugalski pisac Rui Zink nedavno mi je rekao da je strah od gubitka posla, uz užasavanje od terorizma, jedan od najvećih košmara ovog veka. Ljudi su spremni da rade bez nadnice, samo da bi se manje bojali i da ne bi ostali bez posla.

Ali i biznismeni strahuju da će ostati bez talentovanih radnika i nije im u interesu da zaposleni zagrevaju stolice i simuliraju radnu disciplinu. Karlos Slim nije jedini koji traži najbolje rešenje.

Pa u njegovoj firmi u Madridu čak i šefovi koji hoće da rade do duboko u noć moraju sa sobom da ponesu sveću. Meksikanac im poručuje da i nad šefom ima šef.

Komеntari13
9c7a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja