nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:39
INTERVJU: episkop zapadnoamerički Maksim

Prave teme se opiru ulasku u „ugovoreni” život

Svepravoslavni sabor na Kritu će biti izraz jedinstva ukoliko ne zatvori oči pred realnim problemima i ako uspe, recimo, da saborno zaleči podele ili probleme u odnosima Jerusalima i Antiohije, Srbije i Rumunije, Rusije i Carigrada
Autor: Živojin Rakočevićutorak, 03.05.2016. u 22:00
(Фото: Д. Јевремовић)

Jedan od najaktivnijih i najmlađih episkopa SPC, profesor na Teološkom fakultetu u Beogradu, episkop zapadnoamerički Maksim, odgovara na pitanja o velikom pravoslavnom saboru na Kritu, odnosu savremenog čoveka prema pitanjima zajedništva i ulozi pravoslavnih u savremenom svetu.

Otkud svepravoslavni sabor u ovom trenutku, posle toliko vremena i koje su teme presudile da pravoslavni zajedno nešto poruče svetu?

Istorijski usud svih pravoslavnih crkava bez izuzetka u proteklim vekovima učinio je da se za jedno vreme potisne saborska praksa širih razmera. Stoga predstojeći sveti i veliki sabor ima neprocenjivi značaj za obnovu sabornog i kanonskog samosaznanja u našoj crkvi. Sabornost (ili sinodalnost) nije epitet crkve. Ona je u samom svom biću i postojanju „sinodos”, zajednica. Uz to, ne treba prevideti harizmatski karakter jednog vaseljenskog sabora koji je bio više jedan vanredni ad hoc događaj, negoli institucionalna realnost. U ovom „svetu”, u kome vladaju razjedinjujuće sile, crkva kroz sabor poziva na zajednički pokušaj dinamičkog očuvanja ontološkog jedinstva i zajedničko svedočenje ljubavi.

S obzirom na to da neke od tema dnevnog reda svetog i velikog sabora zvuče anahrono (post, kalendar, bračne smetnje, autonomija, dijaspora, misija itd.), ne čudi da postoje glasovi koji ukazuju na realne nedostatke u tim tekstovima upravo zato što su one preterano „ugovarane”. Prave teme se opiru ulasku u „ugovoreni” život. Ipak, verujemo da će se sabor pozabaviti problemima i izazovima današnjeg dana, uputiti poruku omladini, osvrnuti se na biomedicinsku tehnologiju, krizu porodice, ignorisanje verskog identiteta u procesima integracija, terorizam, stati u odbranu progonjenih hrišćana, saosećajući i s patnjama pristalicâ drugih verskih tradicija, itd. Strašno će biti ako ne budemo razmišljali o životu u kome se kao ljudi nalazimo svi pomalo pometeni.

Ponekad zaboravljamo koliko je važno, pa i dovoljno, sabrati se i služiti liturgiju. Crkva ne spasava rečima ili akcijama nego svojim istinskim bićem.

Kako će vernik u nekoj parohiji, recimo, u Vranju ili kod vas u Americi, „pročitati” poruke svetskog pravoslavnog vrha?

Sabori služe da vaspostave i garantuju zajedništvo među lokalnim crkvama unutar jedne crkve „po vaseljeni” da uliju nadu u spasenje od smrti. Koji je značaj i kakve su posledice ovog sabora – pokazaće postsaborski period, s obzirom na to da proces usvajanja (recepcije) sabora i njegovih odluka može potrajati, u zavisnosti od vitalnosti organizma crkve, ali i od rada pomesnih episkopa među narodom.

Tim povodom želim da korigujem izraz po kome se na Kritu sastaje „svetski pravoslavni vrh”. Sabor (čak ni vaseljenski) ne stoji iznad crkve, nema vlast nad njom, nego služi narod Božiji – crkvu, odakle crpi svoj autoritet, važnost i nepogrešivost. Crkva je iznad vaseljenskih sabora i koristi ih kao organ za tumačenje božanskog otkrivenja.

 

Pravoslavni svet često izgleda, paradoksalno govoreći, razjedinjeno–ujedinjen. Kakvu formu odnosâ očekujete nakon ovog sabora?

Utisak o jedinstvu u razjedinjenosti velikim delom potiče od tendencije etnofiletizma u većem broju autokefalnih crkava. Upravo to je dovelo do izvesne samodovoljnosti i zatvorenosti u nekim autokefalnim crkvama, pa onda i do atrofije sabornosti na vaseljenskom nivou. Stoga u mnogim zapadnim crkvenim istorijama naša eklisiologija se prikazuje kao jedinstvo etničkih crkava, koja za osnovu ima političko ili državno načelo. Takva verzija ne nalazi uporišta u predanju Istoka... Nije isključeno da će se posle „kritskog sabora” sabori držati redovnije, ali ne kao neka „univerzalna struktura” koja bi imala permanentni karakter. Može to biti novi početak u doživljavanju i proučavanju savremenog ustrojstva u svetlosti sabornog predanja crkve, a sve u cilju ostvarivanja njene bogočovečanske misije u današnjem svetu, kako na pomesnom tako i na vaseljenskom planu. Drugim rečima, ispod fenomenologije sabora treba otkriti njegovu ontologiju i onda preći na praksu. Priroda crkve poseduje nešto veoma pitomo, a to je da ona nadmašuje sve naše proračune i studije.

Ako su pravoslavni očuvali jedinstvo bez ovakvih sabora, zašto im je on potreban sada i da li se to podleglo globalizaciji?

Suštinsko jedinstvo, rekosmo već, jeste očuvano, ali kriza jedinstva zapljuskuje obale mnogih autokefalnih crkava. Naime, iako je svaka pomesna crkva „katoličanska” i ni u čemu nije okrnjena, ipak crkva „po vaseljeni” treba da se manifestuje kao zajednica crkava. Pošto struktura crkve (njen identitet, autoritet, vlast, službe itd.) predstavlja, blagodaću Svetoga duha, događaj slobodne zajednice, tada jedinstvo, na koje nas poziva Hristos, nije neka ustaljena uniformisanost u institucionalnom smislu. Priroda crkve će za nas uvek biti otvorena knjiga kojoj Duh sveti okreće stranice.

Na pitanje o globalizaciji, može se odgovoriti protivpitanjem: ako je crkva nosilac kosmičke poruke o spasenju u Hristu zar time ona nije globalna? Sam naziv „vaseljenski” (ekumenski) govori o globalnom karakteru. Naravno da postoje razlike, ali ovaj trenutak je važan, iako teme nisu zadovoljavajuće. Obradovan mogućnostima koje pruža, verujem da će sabor opsegom svojih rasprava i, na kraju, sadržajem svoje poruke dotaći i adresovati najbitnija egzistencijalna, društvena, pa i politička pitanja.

 

Ili se možda radi o formiranju „čvršćeg vođstva” na Istoku, koje će odgovoriti na takvo vođstvo Katoličke crkve?

Poslužio bih se rečima jednog atonskog starca: „Ima nečeg božanski sveštenog u tome što je onaj prvi po poretku između pravoslavnih crkava odeven u haljinu nemoći”. Naime, vaseljenski patrijarh se danas, skupa s antiohijskim, nalazi u najnezavidnijem položaju od svih drugih. Dužni smo reći da u Pravoslavnoj crkvi saborsko vođstvo istorijski nije služilo kao oruđe vlasti nad crkvom.

Po mom skromnom mišljenju, ne radi se o „igri prestola” nego o zajedničkom hitanju ka vaskrsnom grobu. Ima tu dosta ljudskog, ali treba se setiti slike apostolâ Petra i Jovana kako posle Hristovog vaskrsenja „zajedno trče” ka njegovom grobu, pa je Grigorije Bogoslov njihovo nadmetanje okarakterisao kao „dobro takmičenje”. Ako u ovome prepoznate neke od „istočnih” poglavara-trkačâ, onda ste razumeli poentu. Upravo je saborska dijalektika dovela do isključivanja ideje vrhovne moći jednog nad mnogima. Svako sabranje sinoda se otvara molitvom  prizivanja Duha svetog koji ujedinjuje sve hrišćane u telo Hristovo istovremeno i na lokalnom i na univerzalnom nivou. Onim što određuje jedan drevni apostolski kanon obezbeđuje se ravnoteža, tj. međusobno poštovanje u odnosima episkopâ i prvog (predstojećeg) episkopa, i naglašava se istovremeno sabornost svih episkopa u pastirstvovanju i upravljanju cele crkve.

Postoje naznake da Antiohijska crkva neće učestvovati u radu sabora, kao i odluka Gruzijske crkve da unapred odbaci jedan od dokumenata koji će saboru biti predložen na usvajanje. Da li ovakvi potezi mogu ugroziti održavanje sabora, njegov smisao i uopšte jedinstvo među pravoslavnim crkvama?

Sabor će biti izraz jedinstva ukoliko ne zatvori oči pred realnim problemima i, ako uspe, recimo, da saborno zaleči podele ili probleme u odnosima Jerusalima i Antiohije, Srbije i Rumunije, Rusije i Carigrada, itd., bez prejudiciranja rešenja. Svaka pomesna crkva svojom dinamikom živi stvarnost novog veka pa je za očekivati da u jednoj geografskoj i političkoj oblasti može postojati drugačiji pogled na određena pitanja. To, međutim, ne sme da bude prepreka opštem nastojanju da se univerzalna i nepromenljiva jevanđelska poruka saopšti „jednim ustima i jednim srcem”. Bojim se da su pojedini isuviše zavaljeni u udobnu fotelju konzervatizma. A istorija nam daje pouke: indikativno je da je čuveni episkop Smirne Polikarp oko 155. godine posetio svog rimskog sabrata Anikita i raspravljao s njim o spornom pitanju datuma praznovanja Pashe. Iako se nisu u svemu složili, zamislite, ipak su zajednički služili liturgiju posle čega se Polikarp vratio u Smirnu – na svoje mučeništvo.

Sveta evharistija zaceljuje i nevidljive rane. Želeo bih da sabor čini slično. U istoriji crkve, svaka jeretička ili raskolnička podela podsticala je i aktiviranje zdravih crkvenih sila radi lečenja razdeljujućih tendencija u telu Crkve, s konačnim ciljem očuvanja jedinstva. Sabor može uspeti da izvuče svetlost čak i iz nečega tako suženog i mračnog kao što je raskol.

Papa se nedavno sastao s moskovskim patrijarhom Kirilom, a potom i s vaseljenskim Vartolomejom. Da li se od predstojećeg sabora mogu očekivati konkretni koraci ka unapređenju odnosa između pravoslavnih i Rimokatoličke crkve?

Ti istorijski susreti svedoče o mogućnostima za iskreni dijalog, na osnovu teoloških načela prvog milenijuma. Na primer, temeljni princip Sv. Kiprijana Kartagenskog glasi da svaki episkop, a ne samo rimski, sedi na katedri apostola Petra. Ovo ne znači samo da su svi episkopi jednaki, već i to da su jednaki prejemnici celokupnog sabora apostola. Kiprijan razume „Petrovu katedru” ne u odnosu na univerzalnu crkvu već u odnosu na svaku lokalnu crkvu na čelu s episkopom.

Ovi susreti imaju sotiriološki i terapeutski aspekt. Žalimo zbog gubitka jedinstva sa zapadnim crkvama, jer je to posledica i naše grehovnosti. Istinski hrišćanin zna da je do toga gubitka je došlo protiv volje Božije. Cilj sabora je bio i isceljenje obolele ljudske ličnosti i zajednice. Ova neporeciva sotiriološka perspektiva saborske ustanove objašnjava se činjenicom da se jedino u Crkvi nalazi istinska terapija, pošto je Hristos jedini lekar. To istorijsko prejemstvo i predanje isceljenja, koje čini srce i jezgro biblijskog i otačkog predanja i saborskog sistema, treba da nam pomogne u rešavanju bolnog pitanja raskola.

Da li to znači – ekumenizam, promenu kalendara, odustajanje od pravoslavlja kako ga vide oni koji se protive sadašnjem načinu komunikacije s katolicima?

Postoje vernici koji brinu o „jedinom što je potrebno” i s poverenjem gledaju na one koji pastirski odgovorno sučeljavaju izazove. Postoji i sektaški pristup koji u unošenju pometnji koje ste pomenuli vidi svoj raison d’être. Od „ekumenizma” prave senzaciju koja kod jednog broja ljudi uživa priličan uspeh i svojom buntovnošću samo unose razdor i haos u već postojeći metež sveta. Srpska pravoslavna crkva je istinski ekumenska, pri tom čuva svoj kalendar i ne ustručava se da razgovara s bilo kime. Ona daje svoj doprinos egzistencijalnom pojašnjenju savremenih antropoloških, kosmoloških, kulturno-civilizacijskih i drugih problema. Sinodalnost kao suštinsko svojstvo crkve može da bude korisna osnova i prototip i za ekumenski pokret. Naša crkva se ne kreće u legalističkim i uskim konfesionalističkim okvirima.

Ko će predstavljati SPC na ovom saboru?

Sabranje predstojateljâ, bez punoće svake pomesne crkve ili bez ukupnog sabora njene jerarhije, ne odlučuje u ime drugih, jer bi u tom slučaju to bio oblik kolektivnog papstva. Prema drevnoj praksi pozivaju se poglavari autokefalnih crkava da dođu s jednim brojem svojih episkopa. To je daleko od idealnog broja – na saboru bi trebalo da učestvuju svi aktivni kanonski episkopi. Crkva na prostoru Srbije i „srpskih i pomorskih zemalja” (izraz Svetoga Save) pozvana je da iz svoga episkopata izabere 24 episkopa.

U liturgiji koja će se služiti na Kritu, pravoslavni će kao sabranje naroda oko episkopâ i prezviterâ očuvati i izraziti u istoriji ikonu Pedesetnice i budućeg sveta koji prevazilazi smrtnu rasparčanost, zahvaljujući svom jedinstvu i utelovljenju u Hristu. Taj budući vek jeste gravitaciona sila crkve.


Komentari28
f4a6c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milos
@Jovan-Vladika Maksim jeste najuceniji episkop nase Crkve. Pogledajte samo njegovo svestrano obrazovanje. To mu niko ne spori. Cak i sam vladika Atanasije to prica pred svima. On je tek u godinama u kojima se pocinje stvaralastvo. Samo strpljivo. A sto se tice episkopa Irineja Backog, taj je zakopao sve svoje talente.Jedino sto je napisao su novinska pisma-demantiji protiv nekoga, necega i svacega. On nema dar bogoslovlja jer nije Litrug i sluzi samo 10. puta godisnje. Osim toga on je socijalno sebeizlovoao od svoje pastve.
Отац Сотник
Дубоке и садржајне мисли Владике одевене су у веома леп стил, пријатан за читање и лак за разумевање. Издвојићу само једну: "Природа цркве поседује нешто веома питомо, а то је да она надмашује све наше прорачуне и студије."
Ана
У претпоследњем одговору израз "раисон д’êтре", а у папирном издању вашег листа "раисон д''âтре" је француско "raison d'être" и значи смисао/ сврха живота/ постојања и не можете француски писати ћирилицом и погрешно ! Срамота !
verica
vazna stvar! ovde se radi o glavi tj. o vecnom zivotu, o biti ili ne biti, a ne o nekom nevaznom jeziku...
Preporučujem 1
momcilo
Svepravoslavni sabor u najboljem slucaju nece imati negativne posledice. Vatikan svake godine nesto menja, pa narod je potpuno oladio od vere, jer vide da to svestenici menjaju kako im volja. Ista stvar se moze desiti I kod pravoslavnih, da promene shvate kao nesto sto nije od Boga, vec licna politika svestenika, pogotovo Carigradskog Patrijarha. Svepravoslavni sabor moze izazvati raspad vere naroda u Boga, zbog svestenika koji menjaju crkvene zakone po svome nahodjenju. To je tesko objasniti, zato sto danasnji svestenici nemaju veze sa proizvodnjom, pa nemaju osecaj kako je tesko proizvesti kvalitetan proizvod I kako je lako proizvod ostetiti. Danasnji svestenici sa svojim ucenim rukama nikada se nisu dotakli cekica ili bilo kojeg alata, tako da nemaju ni osecaj odgovornosti , a ni straha, sta ako pogresim, ko ce I kako ispraviti gresku. U slucaju vaseljenskog sabora, greska nemoze biti ispravljena, I ultimativno znaci, kraj covecanstva I pogubljenje mnogih ljudskih dusa.
куд плови овај брод
Владичанске очи ми говоре да се ради о једном веома смерном и побожном бићу. Нешто попут владике Григорија и других који доживљавају Бога на необичним местима за монахе.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja