utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 06.05.2016. u 08:00 Ivan Milenković
POLEMIKA

„Filosofija palanke” i njeni kritičari

Kritičari Konstantinovićeve knjige su nedorasli zadatku kritike. Ne zato što kritikuju, već zato što ne znaju šta kritikuju

Za jednu knjigu verovatno ne postoji veća pohvala od toga da bude neprestani predmet polemike. Ne, naprosto, predmet hvale – to je dosadno i sumnjivo – već upravo izvor neslaganja i sporova, povod novih čitanja i tačaka nesporazuma. Ako je suditi po tome koliko je gneva navukla na sebe i svoga autora, koliko je čitalaca povredila, „Filosofija palanke” Radomira Konstantinovića jedna je od najživljih knjiga na srpskom jeziku. Od trenutka kada je Konstantinović, 1967. godine, počeo da čita delove rukopisa na Trećem programu Radio Beograda, do danas, ta knjiga ne prestaje da živi punim životom, kakvim su, valjda, živele i još uvek žive možda još samo knjige Danila Kiša. Ono, međutim, što buni kritičare Konstantinovićeve knjige, jeste dilema otkud tolika uznemirenost pred jednim teškim filozofskim tekstom. Kako je moguće da tekst kroz koji se nije lako probijati, koji vrvi paradoksima, za koji je potrebno visoko umeće čitanja da bi se uopšte prešao, tekst koji ne podilazi prostoti, izazove toliko pokreta, toliko nedoumica, toliko sporova i da, na kraju, bude u tolikoj meri uticajan da vodeće dnevne novine u zemlji svako malo otvaraju prostor za kritiku te knjige?

Kritičari „Filosofije palanke” gotovo jednodušno ističu da „tajna” te knjige nije u njoj, već u svojevrsnoj politizaciji „slučaja”, te da ona svoju slavu duguje ne samom tekstu nego ideološkom radu koji joj je pribavio (nezasluženu) vidljivost. Ovaj prigovor valja shvatiti ozbiljno i usložniti ga. Nema sumnje da su se Konstantinovićevom knjigom, kao bogatom riznicom ideja, bavili teoretičari prepoznatljivog i nespornog dela (Latinka Perović, recimo). Nesumnjivo je da su oni i u samim tumačenjima položili račun o svojoj kompetenciji (Aleksandra Bosnić Đurić, na primer). Nema sumnje ni u to da je ideološka pozicija rečenih tumača jasno profilisana i, u najširem, mogla bi se odrediti kao antifašistička (Milorad Belančić). (Je l’ to loše?) To, naravno, nikako nije slučajno jer „Filosofija palanke” i jeste izraziti brevijar antifašizma.

Da bi se, dakle, ova knjiga čitala i tumačila, potrebno je da se tumač legitimiše i samim tumačenjem, što, dodajmo, nije za rukom pošlo nijednom kritičaru. Sve dosadašnje kritike utopile su se u mulju banalnosti. Iako bi bilo zanimljivo i korisno pročitati dobru kritiku „Filosofije palanke” – onako, otprilike, kako Žil Delez kritikuje Kanta, svog najljućeg neprijatelja kome se divi – dosadašnji pokušaji svode se na banalnost. Naravno, to što su banalni ne znači da nisu i dobrano toksični. Banalnost je po definiciji toksična, o čemu nas ubedljivo izveštava „Filosofija palanke”. Najzad, nema nijedne složene knjige koja je preživela kao takva već je živela od tumačenja, od novih čitanja, od kritike, od ideja koje je porađala i od primalja (babica) tih ideja. Potrebno je naučiti diviti se velikoj knjizi da bi se mogla kritikovati. Svaka velika knjiga ima velike čitače. Konstantinovićeva, utoliko, nije izuzetak. Nažalost, njeni su kritičari nedorasli zadatku kritike. Ne zato što kritikuju, već zato što ne znaju šta kritikuju. Otud tanka strategija osporavanja koja insistira na tome da je tekst odveć težak, odveć neproziran i za čitanje i za razumevanje i za prevođenje i, uopšte, napast jedna za banalni um. Tome nasuprot nije uočeno da se ijedan kompetentni čitač požalio na težinu knjige.

Ono pred čime se kritičari „Filosofije palanke” upadljivo ne snalaze jeste paradoks. Kod velikih majstora poput Konstantinovića filozofija ne završava paradoksom, već paradoksom počinje. Paradoks je strast filozofije (up. Žil Delez, „Razlika i ponavljanje”, srpski prevod str. 368). Teško je kritičaru koji ne dobacuje do opštosti – jer kritičari „Filosofije palanke” ostaju u posebnostima, uglavnom nacionalnim (te ne čudi što nisu baš gadljivi na fašizam) – da razume igru ovog tipa (str. 110, izdanje iz 2004): „Pobuna do koje ovde dolazi [palanačka pobuna protiv nezaustavljivog protoka vremena], u pokušaju poricanja banalnosti, završava u negaciji vremena, negaciji koja nije samo svojstvena banalnosti već koja je osnovno njeno svojstvo. Nema pomirenja između banalnosti i vremena.” Nijedan kritičar „Palanke” nije nas ubedio da je u stanju da dobaci do ovakvog mesta, a takvih obrta u gustom tkanju Konstantinovićeve knjige ima po nekoliko na svakoj stranici. Evo šta Konstantinović ovde kaže (drugim rečima): Kad god palanački duh hoće da se ušuška u večnom i nepromenljivom, kad god se upne da od svoje duhovne palanke napravi mali Rim, on nasrće na vreme u kojem živi proglašavajući ga banalnim, neduhovnim, površnim; on živom vremenu suprotstavlja mrtvu večnost u obliku, recimo, nedodirljive tradicije ili neuništivog narodnog bića i time se nepogrešivo, kao muva, peca u mreže banalnosti, gde nastavlja da se koprca sve misleći da, u stvari, leti. To bezglavo koprcanje palanačkog duha najčistiji je nihilizam, najčistiji nasrtaj na život, na onu neodoljivu tamnu silu (piše Niče) koja neiscrpno želi samu sebe. Zato je banalnost uvek nihilistička, zato Konstantinović (zajedno s Hanom Arent, Danilom Kišom, Žilom Delezom) grmi protiv nje i zato je kritičari „Filosofije palanke” tako spokojno neguju. Zato banalnost jeste zlo.

P. S. Pomalo zabrinjava što „Politika” ogroman prostor otvara za napad na antifašističku knjigu, i to upravo u vreme jačanja neofašističkih pokreta, kako u svetu tako i kod nas. Bilo bi dobro da tih 60.000 znakova ponudi i onima koji veruju da je antifašizam civilizacijsko dostignuće.

Filozof

Komentari68
9b7c5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Borivoje
Prvi Milenkovic kod mene ne prolazi kao savremeni filozof, posto osim u Hrvatsku, njegova noga nije ni krocila izvan Srbije, a o umu da ne govorim. Dakle, Milenkovic je prvorazredni palancanin, s tim da koristi i medij kao sto je radio za promovisanje svojih palanackih ideja i stavova. A tu je i celokupna ekipa poluanonimnih ljudi oko Pescanika, i taj neuroticni Ivan Medenica koji je bahati napadac svega sto je progresivno u ovoj kulturi (i sve to uz podrsku Naprednjaka). Uz to, ni mladost nije na strani ove sacice ljudi, jer ih je vreme pregazilo a ideologija im je u vecoj meri konzervativna od one koju kritikuju.
Eros i Tanatos palančkog mentaliteta
Suština je napraviti razliku između POZITIVNOG palnačkog menatliteta (porodica, tradicija, poštenje, privatna svojina-kapital, zanatlije, tržište, zna se ko je bolji, kvalitetniji,....) , od NEGATIVNOG palanačkog menatliteta, kao posledica osmanlijske i komunističke vladavine (zatvoreno tržište, vlast mora da se sluša, KAFANSKA filozofija, ORIJENTALNA muzika, nije bitna porodična i nacionalna tradicija, DOŠLJACI imaju prednost,...)
Milica
Palanka je krug dvojke. Pozdrav.
Vitomir
Drugo pogresno citanje od takodje banalnih apologeta ove knjige jeste da je sve sto se na ovaj ili ovaj nacin suprotstavlja neokolonijalizmu i svetskoj nejednakosti nuzno palanacko. Sjajan tekst, koji ukazuje na dubinu ove knjige.
srbija je palanka
Neko je vidi kao evropsku a neko kao tursku palanku. Kad je neko rodjen i zivi u palanci on mora za palancane da bude palancanin. Jedan razlog je sto on mozda i jeste. Drugi je, da palancani ne mogu da vide drugacije nego da su svi isti kao i oni, a da onaj koji je dugaciji ili pokusava da bude drugaciji, mora da je glup ili "uobrazen", samo se pravi da je drugaciji. U svakom slucaju bezvredna i caknuta osoba, koja medju palancanima izaziva samo prezir i podsmeh. Sta drugo neko takav moze biti u palanci nego palanacka luda? Zato su komentatori u pravu - sa njihove palanackee tacke gledista. Zato nista ne moze biti dobro i drugacije u palanci - jer da tako nesto postoji ne bi bilo palanke.
Palanka je srpska
Pomešalo ti se u glavi, nije Srbija palanka, nego palanka predstavlja srpski mentalitet.. Srbija je nastala na nacionalnom palanačkom duhu (nakon što su proterali osmanlije iz gradova) koji je doveo do toga da Kraljevina Srbija bude priznata na Berlinskom kongresu 1978.. Kasnije su u srpske palanke došli komunisti (potomci osmanlijskih janičara odmah naseljavaju centar grada) koji su uneli ČARŠIJSKO-KAFANSKI manatlitet : šricer, rakija, orjentalna muzika, 10 sa lukom, priča o Staljinu, nesvrstanima,.. Posetite neke kafane u centru Beograda, pa će te odmah shvatiti koliko tu ima osmanlijsko-komunističkog mentaliteta..
za autora
Javljajte se cesce.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja