nedelja, 11.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 07.05.2016. u 22:22 Milan Kašanin

Magarac na pijaci

Zagledao sam se u prolaznike, u prasad, ribe i u jelke, pa mi je zanimljivo i zabavno, i osećam se neobično lak i veseo. Dakle to je ta zemlja, za koju sam ja ratovao, bio ranjen sedam puta, odležao u bolnici osamnaest meseci?
Пијаца Зелени венац

Pomozi Bog, čaršijo, na obadve strane! Klanjam se vladi, a još više opoziciji, ali ipak najviše vladi i onima što imaju titula i para. Lepo je to, tako mi neba, voziti se na državnim automobilima, biti u upravnim odborima fabrika i banaka, primati mesečno na stotinu hiljada dinara ići na more i u banje. Fina stvar! A još je lepše kad čovek ima tri-četiri kućice, tako na jedno šest spratova, pa ih izdaje pod kiriju, troši na kocku i na trke i toliko još zaštedi da može izdržavati odjednom dve Ruskinje. O, baš sasvim, sasvim, baš sasvim fina stvar!

I ja bih voleo da sam neko i imam nešto. Da sam makar cirkuski igrač na konopcu, ali samo da me znaju, da me plaćaju i kažu za me: „Pazi Joksima! Pazi. Boga ti, šta taj zna i kako taj živi!” Kamo moje lepe sreće da sam ja čuven i dobro plaćen cirkuski igrač na konopcu! Nego sam ja profesor, razvrstan u sedmu grupu prve kategorije sa drugim stepenom osnovne plate, i u tom je cela stvar. Mari neko za profesora. Ajde, Boga ti! Kupi krompira i kupusa, pa idi lepo, Joksime, kući i ćuti u zapećku. To je za tebe, da ćutiš. I još je za tebe to da slušaš gde ti žena prebacuje kako su sva deca odevena i za Božić obdarena, samo tvoja nisu.

Zbilja, mnogo ćutim. I ovo što sad govorim, govorim u sebi, premišljam tako zato što sam sâm i ne znam šta da radim. Stojim na pijaci sa zembiljom, rešavajući se šta da kupim i koliko mogu za koju stvar da platim. Dosta je hladno od jutros, ali ne osećam veliku zimu, ma da sam tanko odeven. Zagledao sam se u prolaznike, u prasad, ribe i u jelke, pa mi je zanimljivo i zabavno, i osećam se neobično lak i veseo. Dakle to je ta zemlja, za koju sam ja ratovao, bio ranjen sedam puta, odležao u bolnici osamnaest meseci? Za koju sam pevao pesme, pisao članke u Nastavniku, držao mitinge i zborove? Dakle to je ta zemlja? Pazi. Bogati, pa ja ne znam, sve ne mogu da je prepoznam, kad slušam viku prodavaca jutarnjih novina, u kojima piše o krizi i korupciji, kad gledam gde grme i lete automobili, noseći ljude u barove i u dansinge, i kad zastanem pred gomilom mladića i devojaka, koji se guraju pred ulazom i bioskopsku salu.

Meni je teško odlučiti se, preći granicu;  ali kad je jednom pređem, onda dalje ne idem, nego jurim, i ne znam da se zaustavim

Prevari se tako čovek. Eto, ko bi rekao, kad me vidi gde izlazim iz gimnazije – ovako oznojen i umusan, s mrljama od mastila na prstima i na nosu, crn; večito neobrijan, sličan ježu, crvenih očiju pod polupanim cvikerom; ovako sitan, uzanih prsa i ćelav – ko bi rekao da sam ja čovek bodar i smeo, pun viteškog duha i vere, i želje za avanturom! Jest, Boga mi, ko bi mislio, kad me vidi izjutra gde vučem zembilj prepun povrća, mesa i voća za moju ženu i decu, koji onda još spavaju ili se samo bude, najviše ako deca trče po kući i gađaju se cipelama, pevaju i zvižde, ko bi mislio da muž i otac koji toliko izdire, bez roptanja i protesta, kao ja, može da ih ostavi, da ih zaboravi i ne misli o njima, ne strahuje i ne brine se za njihov život, baš kao da nisu moji, kao da ih nije bilo, da ih nema! A to se dogodilo. Dogodilo se to za rata, kad sam bio u Africi i Solunu, živeo za se kao ptica i osećao se neverovatno slobodnim i mirnim.

Meni je teško odlučiti se, preći granicu;  ali kad je jednom pređem, onda dalje ne idem, nego jurim, i ne znam da se zaustavim. Zato ne volim ni da se selim. Selidba je za me smrt. Usplahirim se i uplašim, trebaju mi dani i dani dok se naviknem na novu kuću i na novu ulicu. Ali kad se naviknem, onda ni za Boga neću da se krenem na njih. Kažem, sve što je sa jedne ili druge strane granice, ja podnosim i razumem; ali samu granicu, taj vrh i tu oštricu, nikako ne mogu da zadržim: uvek čekam da me drugi prenesu preko nje.

Takav sam bio otkad se pamtim, naročito u ljubavi, a zaljubljivao sam se još kao dečko, i to onako, strahovito i makar u koga. Samo nikad nisam smeo da sretnem i gledam svoju ljubav. Kad naiđe, a ja stanem, pribijem se uza zid. Oborim glavu i spustim ruke, pa samo trepćem. Jedva čekam da me mine ta devojčica, da prođe taj demon i mučitelj, da prođe. A kad se izgubi, bude mi žao i bukvalno me boli srce, te trčim za njom da je vidim i ugledam joj kraj suknje. Pa kad ne mogu da je stignem ili ne znam da je nađem, vratim se kući i pišem pesme. „Joksime!” kažu mi stariji kad vide šta radim. „Joksime, ti si za profesora! Nemoj ni misliti na tehniku, prava ili medicinu. Nisi ti za inženjera, doktora i ministra. Idi ti na filozofski fakultet, kada maturiraš. Al’ stvoren si za profesora! Al’ stvoren!”

Dakle nije da ja ne znam svoju manu: ne valja to što mogu da trpim i da ćutim. Kažem ja sebi više puta: „Joksime! Buni se, Joksime, čoveče Božji! Buni se protivu svoje žene, protiv dece, protiv plata, i protiv suda za stanove, i skupoće, i svega drugog što te tišti! Buni se!” Ali zalud ja to kažem, kad me mrzi, kad ne umem i ne smem: sasvim sam nešto sapleten.

To mi je katkad vrlo čudno, jer sam ja inače sposoban čovek, od koristi i u ratu i u miru: ja umem tegliti za trojicu i za desetoricu. Vidiš, to mi nije nikad palo na pamet: kako bi bilo da pokušam da se prodam putem licitacije? Nekom društvu, partiji, vlasti, kome bilo? Da objavim u novinama ovakav oglas:

Narode!

Danas, od osam do deset, prodaje se na pijaci magarac, u licu Joksima Popovića, gimnazijskog profesora. Sposoban za sve poslove: da peva pesme, piše članke, ljulja decu, kuva ručak, čisti sobe i da čini od glupe dece umne ljude, itd., itd. Zadovoljan malom platom i rđavim stanom... Ko da više?.. Sto hiljada dinara, prvi put!...

Nego, ja stojim na pijaci i sam sebe razgovaram, a vreme ide: već je prošlo dvanaest sati, i svet se razilazi. Opet ću doći kući kasno, pa će mi žena prebaciti i što sam ovako spor i nevešt, i što nisam vredan da držim služavku. Hajde, Joksime, polako kući, hajde, Joksime. Nema od toga niko ništa što ti govoriš.

Ne! Ipak mi je malo lakše kad se ovako sam pred sobom izjadam i potužim. Veseliji idem natrag nego jutros na pijacu. A i čvrsto sam se odlučio da više ne sedim skrštenih ruku, već da krenem u borbu. Samo neću da počnem odmah, baš pred ove svetle, velike praznike. Posle ću, kad prođu. Sad mir Božji, ljudi, Hristos se rodi!

 

(Politika, 6. januar 1927. godine)

Komеntari1
9dd02
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja