ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 07.05.2016. u 22:27 Mihailo Lalić

Sam samcit

Ta čudna i čuvena vojska došla je da kazni buntovni narod i vršila je svoj posao sa velikom tačnošću i s mnogo uspjeha. Sastavljen od mađarske, anadolske i ciganske fukare, „štrajcug” je bio strah i za same vakmajstore
Црна Гора - Мило Милуновић

Pripet uza stijenu Lipijen nije ni selo ni katunište no samo duga po sredini raširena ravan kraj rijeke, prošarana međama i zatamnjelim baštama. Ono malo raštrkanih kuća kao da se tu slučajno i privremeno našlo i kao da će još prekonoć iščeznuti u bijegu ispred poplava i odrona. Samo se Radišića kuća, zidana biranim kamenom, uznosi na tvrdu i sigurnu mjestu, i na njoj oko zapinje: vidi se da su domaćini dobro znali gdje grade i kako grade.

Skoro nigdje nije tako nesiguran život kao u takvim zaseocima strpanim u pukotine klisura i grebena. Tu se s mukom podiže kuća i od kamena i vode otima zemlja, teško se piri i sastavlja godina s godinom – sve na tešku veresiju od suše i poplave, utrga i paljevine. I dok su ratovi i nerodice razarali velike toprake i familije, rasipali mal i nafake i gonili ljude po svijetu – Radišići su znali ovdje sačuvati toplo ognjište i dobar krov, pune koševa i pune torova. Zemlja i stoka, pčela i voće – sve im je bilo na svom mjestu, pa su i žene prema sebi uzimali – radne i mirne i da se ljepotom ne razmeću. U toj kući rat i nemir nikad nije zatekao neuku nejač – no iskusne domaćine koji su znali steći i sačuvati, iz zla dobro ograditi.

Pred rat starješinstvo preuze Božo, lukav i miran čovjek koji umije sa svakim lijepo i stalno se smješka kroz prosijede brkove. Prvih dana okupacije mislilo se da će on održati imanje i da će kuća odoljeti ovom zlu kao svakom drugom. Brzo se snašao sa novom vlašću i njenim pouzdanicima i oni – koje niko nije volio – njega bar naizgled, zavolješe. Ali kad izbi ustanak i kao odgovor na njega internacija i svakodnevne potjere – vidje se da novo vrijeme donosi nove nevolje kojima staro stanje i staro lukavstvo ne može da odoli.

Još u prvom sprovodu interniranih uzeta su dva mlada Radišića. Mladići su bili pod planinom kod ovaca i, pošto se internacija sprovodila brzo i s vojničkom tačnošću – nikakve ih molbe i poznanstva ne iskupiše. Ostadoše ovce bez dobrih čobana, osta Božo s ono ženske čeljadi, prekrsti prazne ruke nad praznim silafom. Sad se sve više umiljavao svemoćnome Miru Dreku i Veljku Miraševu. Doduše, nijesu mu bili bogzna prirasli srcu i teško je podnosio njihove sve češće posjete. Koje čudo kafa i rakija, mlada skorupa i jomužna sira mogu ta dva peksina da skrpaju! Ni straha ni obraza – no „zapalo Ciganina carstvo”. A kako ga zapalo tako će ga i razminut’ il’ će prevladati jedna il’ druga strana i – samo dok se smiri i sredi – biće opet Miro Dreko ono što je bio – golać i probisvijet. Ali sad dok može da naškodi – treba mu ugađati i povijati mu se ka vladici. Tako su radili stari Radišići, tako će i sad toprak održati i opet će vriti izvor gdje je vrio.

Međutim – zlu se nije žurilo da mine. A što je palo na ostali narod – nije kulu razminulo. Izgladnje selo, navališe komšije i rođaci, kume i prijateljice i svak ko je ikad radio zemlju Radišića. Neko je htio vagon brašna, a neko bagaš žita, i – da se desi domaćin meka srca i meka obraza – brzo bi ugledao dno svojih koševa.

U rumeno jesenje jutro mokro od kiše i svijetla od sunca – nađe Božo na kućnom pragu pisanu poruku. Hartija je bila pritisnuta sa dva kamenčića i isprljana prstima onog ko ju je donio

Ovako – svi su se vraćali praznih ruku, usta punih psovke i kletve koja se nije smjela reći prijatelju Mira Dreka i nove vlasti. Nešto zbog tvrdičluka, a nešto zbog pajtašenja s Mirom – omrze ga selo i izdvoji ka gubavca.

Boljela ga i pekla ta samoća u snu i na javi, tištalo ga kad prođe pustim drumom i ošturelim selom, a niko da mu reče riječ, da se na zlo požali il’ da se dobru ponada. Ni pisma iz Mađarske, nit’ se zna gdje su ni kako su robijaši, da l’ su živi i da l’ će se vratiti živi... –A kod kuće zaplakane žene i kradljiva posluga i zlobitni Miro Dreko i zlo, ništa bez zla.

Obilazeći stoku i njive sa štapom u ruci ili motikom preko ramena – mislio je mnogo o tome. Kako ga selo mrzi, ako više nema ni rođaka ni prijatelja, kako bi ga Švabe opljačkali, kako ga Miro i Veljko pljačkaju, kako se „maunari i frnjušari” spremaju da ga opljačkaju i kako ga komiti mrze i prijete mu. A on je sam i slab i više ne može da podnese:

Sam pred selom i nahijom,

sam pred Švabom i Turćijom,

sam pred Bogom, sam sa sobom

i s prostranom babovinom.

Te vjerne njive, zeleni šljivaci i livade pored rijeke, dobra teška zemlja na lijepu mjestu – još ona ga čuje i razumije i bez pogovora shvata svu njegovu tugu i samoću. Drugi niko pod ovim nebom ne zna njegovu dušu i dobrotu.

U rumeno jesenje jutro mokro od kiše i svijetla od sunca – nađe Božo na kućnom pragu pisanu poruku. Hartija je bila pritisnuta sa dva kamenčića i isprljana prstima onog ko ju je donio. Rastrčala se krupna slova preko bjeline kao bubašvabe i skrivaju se u šuplji dlan domaćina. – Da on pelivani i pajtaši s Mirom Drekom, da švapski špijun noćiva u njegovoj kući i tako se skriva od komitske puške, da selo skapa od gladi – a kod njeg trune žito u trapovima – da sve to oni dobro znaju. Pa kad je tako, nek promijeni pravac, ili nek se dobro pričuva – nać’ ga i u lisičjoj jami...

Nije imao volje da razmišlja od koga je i ko je to donio. Nije uopšte imao volje da razmišlja. Ogrnu dugu suru kabanicu i prošeta do kasarne. Otud se vratio s kratkom puškom sakrivenom uz tijelo.

Neispavan i slomljen od teške noći Božo je napajao ždrijebe na izvoru i milovao ga po sapima. Kad vidje vojnike – ne bi mu milo, ama nikakvo zlo ne nasluti: sad je bar njihov, i pušku su mu dali

Uveče je mandalio vrata i tvrdo zatvarao kapke na prozorima a u dan nije daljio niza selo. Ova osama bi mu teža od one prije i – zagorča život do kraja.

Od svega teže besane noći kad prestravljen skače iz kreveta i ledni ga znoj oblijeva dok nišani na neku sjenku, granu ili bijeli kamen u duvaru. Često bi prekodan zaželio da već jednom dođu te lopuže, da se prekine strahovanje. Ali je još češće noću molio boga da se oni tamo predomisle i odustanu od napada. Tako je s nadom čekao jutro i sa strepnjom veče i između nade i strepnje kopnio je od straha i samoće. Za nedjelju dana propade kao da je bio u Grmožuru a ne u tvrdoj kuli usred Lipijena... – Šta bi s njim bilo da tako duže osta – niko ne zna. A od svega ga spase „štrajcug”.

Ta čudna i čuvena vojska došla je da kazni buntovni narod i vršila je svoj posao sa velikom tačnošću i s mnogo uspjeha. Sastavljen od mađarske, anadolske i ciganske fukare, „štrajcug” je bio strah i za same vakmajstore. Komanda mu je bila sasvim posebna, čak je kontrolisao i „popravljao” rad običnih kasarnskih posada. Njihov dolazak u selo je bio uvijek iznenadan a stanicu su zaobilazili da oni otud ne doznaju, da im „posao” ne kvare.

Tako banuše i na Dmitrovdan, uz selo, pa uz zaselak, pa u kuću Radišića. Neispavan i slomljen od teške noći Božo je napajao ždrijebe na izvoru i milovao ga po sapima. Kad vidje vojnike – ne bi mu milo, ama nikakvo zlo ne nasluti: sad je bar njihov, i pušku su mu dali... Pohita preko njive da dočeka goste, da ih časti i porazgovara. Dotle je stajala straža na oboru, a drugi su premetali po sobama. I kad nađoše pušku – stade ’alak po kući kao da je požar izbio. Začuđen vikom i novim mračnim licima stao je Božo pred kućom i pokušavao da namjesti svoj najljepši osmijeh pod prosijede brkove. Tada mu padoše prvi udarci baljuša u rebra i pred očima mu se zamagli.

– Nijesam ja, prevarili su vas! – htio je da reče, ali se ništa nije čulo od njihovih psovki. Udarci učestaše, prebijali su mu riječi u grlu i dah u grudima, bacali ga desno i lijevo i odbijali od kuće preko kukuruzišta, preko livade, preko njegove zemlje – babovine.

A kad osjeti ubode noževa u tijelu i krv što natapa sukno haljina i stope u zemlji – vrisnu i nadvika sve. Ubiće ga – a ne zna zašto... Zemlja ga prevarila, ljudi ostavili, sam je, sam samcit!...

Vrištao je kumio i molio, spominjao vakmajstora, Mira Dreka i ostale. Jezivo je odjekivao njegov lelek nad selom u svečano lijepo jutro. Ljudi su stavljali prste u uši da ne čuju, a vojnici su se trudili da bajonetima prekinu taj neljudski urlik.

A kad pri samoj stijeni iznad sela zanemože i pade – odjeknu plotun između dva brda, zaigra odjek i polako se razbi, izgubi u suncu plav pramen dima ispod užućele šume.

 

(Politika, četvrtak 21. avgust 1939)

 

 

 

Komеntari4
ee341
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja