subota, 17.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 07.05.2016. u 22:32 Momčilo Jojić

Trinaest hiljada neprospavanih noći u hodniku spavaćih kola

Milan Ciganović. Sedamdeset i jedna godina. Kondukter u spavaćim kolima na balkanskim i evropskim prugama. Najstariji kondukter spavaćih kola u Evropi

Kako ova ostarela glava izaziva čudne i neobične misli, dok počiva na mekim jastucima, koje je mlada kći pažljivo i nežno ututkala oko starčeve glave?

Danas je starac mažen, danas su njemu skuvali dobar ručak, danas su mu dali čist ubrus, danas su mu izuli obuću i prostrli meku postelju da se odmori...

Sinoć je starac prelazio na drhtavim nogama hodnikom spavaćeg vagona, dok su na posteljama spavali neznanci sa sve četiri strane sveta. Sinoć je on prostirao postelje za neznane, sinoć je on ututkavao jastuke putnicima, sinoć je on bdio nad njihovim snom i njihovom imovinom...

Milan Ciganović. Sedamdeset i jedna godina. Kondukter u spavaćim kolima na balkanskim i evropskim prugama. Najstariji kondukter spavaćih kola u Evropi. Trideset i osam godina na istom poslu. Trideset i osam godina u hodnicima spavaćih kola...

Na zidovima fotografije Bosfora i Sibira, Pariza i Varšave. Gore, do prozora, na velikoj fotografiji lik jedne mlade žene, a malo podalje jedan kršni mladić u uniformi ruskog železničara. U sobu ulazi starica i ljubi ruke starcu koji počiva na krevetu.

Najlepšom nežnošću starac nam predstavlja ženu:

– Ovo je moja baka... Vidite kako je rumena!...

– Moj dobri Milane, to je tvoja zasluga... Koliko si se ti mučio da nama bude dobro... Dobri moj starče!...

Njegov voz je još sinoć prelazio granice država. Njegove staračke noge su umorne. Tri dana i tri noći je putovao... Trinaest hiljada i osam stotina noći proveo je stari Ciganović u hodnicima spavaćih kola, dok su drugi spavali!...

Danas je njegov dan odmora. Odmara se starac, a doveče treba na put.

Uspomene iz Sibira

Jedan dečak je 1889 godine čistio vagone spavaćih kola u Beogradu. Došao je iz kordunaškog sela da zaradi nasušni hleb. Trčao je ulicama i nosio pakete. Cepao je drva kafedžijama za komad hleba, čuvao kola taljigašima, dok su oni pili u kafani.

Zavoleo ga je belgijski diplomata. Milan Ciganović, seljački sin, kao od brega odvaljen, postao je prijatelj belgijskog diplomate.

– E, moj dragi brate, piše ti meni jednoga dana moj pobratim da idem za Rusiju... Lijepo se živi – piše on meni – dođi pa će i za tebe biti ljeba...

Starica klima glavom i smeši se, dok rumenilo na njenim obrazima odudara od bledog sasušenog staračkog lica.

Bore na njegovom licu igraju i prepleću se kao senke njegovih teških minulih godina. Starac se seća Rusije. Dvadeset i sedam godina je proveo u prostranoj zemlji

– Je l’, baba, kako je bilo? A ja ti se bio oženio, pa, mislim se, kud ću sa ženom i djetetom... Odlučih se jednoga dana i otputovah. Čeka me, kako piše pobratim iz Rusije, dobra služba u Društvu za spavaće vagone. Muka ti je bila da se snađem prvih dana... Bo’me bilo je i gladovanja... Pokojni Novaković, bješe poslanik u Moskvi, čuo za moje jade, pa zovnu i izgrdi.

Odma’ naredi da moja žena počne kod njega da radi kao kuvarica. Ja ti, bogami, brzo naučih ruski jezik. Za nekoliko mjeseci. Posle me uzeše kao konduktera u spavaćem vagonu. Ej, napredovao ti ja brzo. More, širite počeše da mi prišivaju! Kao, da rečemo, neki činovnik... Bo’me, moj pobratim kao nije mnogo zadovoljan. Znaš, da ti je i brat...

Mlade ruke kćeri popravlja jastuke ispred umornih starčevih pleća, a bore na njegovom licu igraju i prepleću se kao senke njegovih teških minulih godina.

Starac se seća Rusije. Dvadeset i sedam godina je proveo u prostranoj zemlji. Starac se seća Sibira i Kavkaza. Dobro pamti prostrana polja, preko kojih je brektao i jurio njegov voz i zaspali putnici u njegovom vagonu...

– Ej, Sibir – ljepše zemlje nijesam vidio. Krstine žita pored pruge duge, eeeej, koliko je tamo žita bilo. Sibirski vazduh i zdravlje. Eeeej, Sibir!

Pečalbar sa ljutog kamena ličkog. Njegove noge su mlade, a pleća jaka. Radio je i pevao. Kod kuće je čekala žena i dve devojčice. Milan Ciganović je bio budan, a točkovi su pevali pesmu preko sibirskih polja.

– Eeeej, kako sam ja radio...

Kakvih uspomena ima Milan Ciganović! Dok sedimo oko postelje, on priča divnim jezikom gorštaka, sećajući se zemalja i krajeva, ljudi i događaja.

– Dobro pamtim Caricu Mariju, ženu Cara Aleksandra. Putovala je u mojim kolima, i ja sam joj pomogao da se popne. Davali su napojnice...

Onda se pridiže i živahne:

– Pokojni Kralj Aleksandar je onda bio prestolonaslednik. Putovao je za Rusiju. Na jednoj stanici, dok se šetao peronom, ja stadoh ispred Njega: Da živi gospodar svih Srba! – viknuo sam, a On se pozdravi sa mnom. Eeeej, kad sa posle babi pričao... je l’ baba?

Maksim Gorki je putovao jednom u mojim kolima. Divan je starac bio. Razgovarali smo, i ja sam mu skuvao čaj... Sam je došao u moje malo odeljenje da ga uzme...

Sećanja na Maksima Gorkog i Izvoljskog

Da. Putovali su njegovim kolima veliki kneževi i strani diplomati. Seća se on i velikih ruskih književnika, koji su razgovarali sa njim dok ih je voz nosio ka granici.

– Maksim Gorki je putovao jednom u mojim kolima. Divan je starac bio. Razgovarali smo, i ja sam mu skuvao čaj... Sam je došao u moje malo odeljenje da ga uzme...

Sad je starac tužan. Seća se svojih jada i tegoba:

– Dobre su napojnice davali... Jes’. Veliki Knez Vladimir Aleksandrović jednom me pozva u salonska kola, a ađutant odbrojava pare. Ja tresnuo nogom o nogu, i: Blagodarim pokorno, Vaše Visokoblagorodije! Eeeej!

On prelazi drhtavom rukom preko ogolele glave.

– Prelazio sam nekoliko puta u Srbiju. Uštedeo sam bio pet hiljada zlatnih dinara i uložio ih u banku. Sigurne su pare, kažu. Štedeo sam i nadao se da jednoga dana, kad se vratim... Eeeej! Posle su rekli da ne važi zlatni kurs, i dali mi samo deset hiljada papirnih dinara. Eeeej...

Naviru sećanja. Starica ga sluša, blago se smeši i čupka šarenu kecelju.

– Kad, ono, anektiraše Bosnu i Hercegovinu, baš se vraćao iz Austrije predsednik ruske vlade Izvoljski, koji je potpisao sa Austrijancima sporazum o aneksiji.. Putovao je u mojim kolima. Ja ga gledam, a suze mi naviru na oči... Kako je, kako je, mislim se, mogao da nas tako proda?! Eeeej, bilo mi je žao žene i djece – a hteo sam da pucam u njega. Kad sam se vratio, plačem ja i pričam babi kako, umalo, ne ubih čo’eka. A i moja baba plače, bilo joj žao... a ona je, znate, bila Njemica kao djevojka... Eeeej, Izvoljski...

„A najlepše je bilo...“

1914. Milan Ciganović je u nevolji. Sve austrijske podanike proterivali su za Sibir. A Milan Ciganović je bio izbeglica još i u Srbiji. Šta će sad? Spaslo ga naše poslanstvo. Dalo mu pasoš.

– Velim ja njima: Kud ću ja, braćo, u Sibir? Ko će djecu da mi ’rani? Zašto u Sibir? Ja sam Srbin!.. Eeeej!... U poslanstvu se, užurbali. Kaže poslanik: „Milane, tebe ne primoravamo da se javiš kao dobrovoljac, ako ’oćeš... Mi, znaš, jurimo samo ove naše junce“... da prostite baš tako je rekao – ove junce, beli jurimo, što beže iz zemlje da ne idu u rat... A ti si siroma čovek... Ja njima velim: ’ranite mi djecu i ženu – a ja idem u rat!... Eeeej!...

Primirje. Vojska se vraća sa fronta. Revolucija. Milan Ciganović je i posle revolucije kondukter u spavaćim kolima. Menja pruge, i krstari prostranom Rusijom. Putuje i za Persiju i skandinavske zemlje. Po dva meseca ga nema kod kuće, u kojoj ga čekaju dve ćerke i žena. Eto, sad je na Kavkazu...

– Jednom smo se vraćali sa Kavkaza. Pun vagon komesara. Bila su i salonska kola. Staljin je putovao sa mnom. Kavkasci skuvali ovnujskog mesa, a vino dobro pa udarismo u veselje... Imali su i bubnjeve, i zurle. Zaigraše besno kolo u salonskim kolima. Eeeej!... Komesar Jaroslavski je toliko puta putovao sa mnom. Sećaš li se, bako?...

Pored njega prolaze diplomati, bogati trgovci, špijuni, delegati i poslanici. Ljudi, neznanci i stranci. On im sprema postelju, da bi odmorni osvanuli u zalivu Zlatnog Roga i na stanici Sen Lazar

Dvanaest godina je proveo u Sovjetskoj Rusiji. Onda je počeo da poboljeva, i rešio da se vrati u domovinu. Nekoliko meseci prao je dugačke vagone spavaćih kola, a posle su ga uzeli kao konduktera.

– Rekli, prvo, da sam star i nemoćan za posao... Zar ja nemoćan?! Od 1930. godine sam u Jugoslaviji... Vele da su zadovoljni sa mnom. Bako, ded’ donesi onaj orden, što mi ga Društvo ispratilo iz Pariza... Jes, samo nas petorica imamo takav orden... Eeeej...

Starica unosi olinjalu izlizanu bluzu sa brojem na okovratniku, sa brojem jednog od hiljade, što bdiju u hodnicima spavaćih kola, dok drugi spavaju...

Milan Ciganović, iznemogli i oboleli sedamdesetogodišnjak, zaboravlja da je uz taj orden dobio i četiri hiljade dinara nagrade. Za starog gorštaka metalni krug je mnogo važniji. On je ponosan, i detinjski dirljivo uobražava:

– Ovi sitni kamenčići su safiri... Jes’... Eeeej...

Godine, godine. Godine su prošle na prostranim stepama. Godine su prošle na beskrajnim tračnicama Sibira, godine su prošle na Kavkazu, u Batumu, u Skandinaviji, u Evropi i na Balkanu...

Pored njega prolaze diplomati, bogati trgovci, špijuni, delegati i poslanici... Ljudi... ljudi... Neznanci i stranci... On im sprema postelju, da bi odmorni osvanuli u zalivu Zlatnog Roga i na stanici Sen Lazar... On im skida kofere, i zahvaljuje se na pet stranih jezika, kad u njegovu zbrčkanu ruku spuste napojnicu... To će biti za bakicu, poklon da joj kupi. Trinaest hiljada neprospavanih noći u hodniku spavaćih kola. To je život Milana Ciganovića...

Još nekoliko časova on će se odmarati, a doveče putuje za Carigrad. Tri neprospavane noći. Šta je to pored onih prohujalih hiljada neprospavanih noći!... Još, tri, još tri... A pleća sedamdesetogodišnjaka su umorna.

Onda starac, sa neiskazanom tugom u očima, kaže iznenadno i dirljivo iskreno najveću istinu svih života:

– A najljepše je bilo kad sam bio dijete... pa se popnem na višnju... Ima ih u mome selu u Kordunu... Popnem se ja na višnju i jedem, a višnje mi padaju u njedra... a njedra sva crvena, kao krvava... Eeeej....

 

(Politika 6. januar 1941. godine)

 

Komеntari2
c3339
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja