Nekad se iz daljine očito vidi mnogo bolje nego izbliza. U moru postizbornih komentara lokalnih novinara, analitičara, društvenomrežastih eksperata opšte prakse i ostalih Nestora politikologije, istraživanja ruda i gubljenja vremena, ispisano je toliko gluposti da je ta količina slepila i retorike „što je babi milo, to joj se snilo” bila zaista depresivna. Arhimed je onomad tražio oslonac i dovoljno dugačku polugu da bi pomerio svet, a ja sam, probijajući se kroz makulaturu propagandnog spinovanja u srpskoj štampi i digitalnom Mordoru, tražio jednu-dve smislene rečenice. Pronašao sam ih u analizi Olega Bondarenka objavljenoj u „Nedeljniku”. Ne skrivajući da na srpske izbore gleda iz ruske perspektive, Bondarenko na jednom mestu iznosi nešto za šta naglašava da je njegovo „subjektivno mišljenje”, a ta njegova ocena, možda i nehotice, stvara šlagvort za uvid u jednu od najozbiljnijih posledica preslagavanja odnosa snaga u Narodnoj skupštini. Ovako Bodnarenko: „Od svih političkih partija koje su učestvovale u sadašnjoj izbornoj kampanji, možda bi bilo najlogičnije da je Rusija podržala Tadića, Jovanovića i Čanka. Kada njih uopšte ne bi bilo, centristički SNS bi po zakonima političke fizike otplovio ulevo i zauzeo proevropski vakuum koji bi u tom slučaju nastao.”
Dobra mu je ova fraza „politička fizika”. Ona razotkriva jednu dijalektiku koja nije uvek očigledna. Nije, naime, da samo glasači traže svoju političku opciju nego i politička opcija traži svoje glasače. To je kao da, recimo, ulazite na neko novo tržište kao trgovac alkoholnim pićima. Uzmimo da ste lično mnogo veći ljubitelj piva nego vina, ali ako na tom tržištu već postoje desetine pivskih brendova, a jedva pet-šest vrsta vina, racionalnije vam je da uđete u biznis s vinima. Kad je reč o sazivu Narodne skupštine nakon izbora iz 2014. godine, njegova ključna karakteristika (bila) je činjenica da u njemu nominalno uopšte nije bilo evroskeptičnih poslanika. A opet, sve ankete pokazuju da je barem petina (ako ne i četvrtina) srpskog glasačkog tela strastveno evroskeptična. U takvoj situaciji, centristički SNS morao je, po zakonima političke fizike, što bi rekao Bondarenko, ponekad zauzimati i antievropski vakuum, koliko god da su u teoriji proevropska opcija.
Distribucija poslanika u Narodnoj skupštini nakon ovih izbora mnogo realističnije odslikava stvarno stanje unutar srpskog elektorata. Vakuuma na marginama više nema. U političkoj fizici, to je situacija u kojoj raste snaga inercije, a po zakonu inercije, ako se prisetimo Njutna i lekcije iz osnovne škole, svako telo ostaje u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok ga neko drugo telo ne primora da promeni to stanje.
Srbija je već neko vreme u stanju ravnomernog pravolinijskog kretanja prema članstvu u Evropskoj uniji. To je kretanje sporo, ali postojano. Ono će takvo i da ostane, ako se ne desi nešto što zapravo ne zavisi od srpske unutrašnje politike. Nova stara vlast ostaje na istom kursu, sa manje kolebanja nego ranije. Pojedina personalna rešenja u budućoj vladi biće jasan pokazatelj takve orijentacije.
Ipak, ono što je u kontekstu „političke fizike” takođe važno tiče se činjenice da njeni zakoni ne vrede samo za političke partije nego i za političku javnost u celini. Nekritički animozitet prema opciji koja objektivno predvodi proevropski kurs po zakonima političke fizike u praksi vodi ka podršci antievropskom kursu. Kad neki fini ljudskopravaški svet usredsređen na prava manjina, etničkih, seksualnih ili bilo kojih drugih iz tobože principijelnih razloga krene da veže zastave sa najzadrtijim desničarima i konzervativcima, zar oni zaista ne vide ko je tu čiji „korisni idiot”?
Sve ovo, naravno, ne osporava činjenicu da je jedna od ključnih karakteristika današnje „političke fizike” u Srbiji to da je ogromna nadmoć koju SNS ima, kako se to kaže, ovoj stranci udarila u glavu. I rukovodećoj strukturi SNS-a i Srbiji u celini bi jako koristilo kad bi se vrh najjače stranke izlečio od specifične forme astigmatizma, to jest od sklonosti da realno marginalnim i zanemarivim grupama i pojedincima pridaje važnost koju oni objektivno nemaju. Za sve bi bilo korisno kad bi se atmosfera rashladila, kad bi se spustila lopta, kad bi svako krenuo da se bavi svojim poslom, kad bi jenjala javna histerija. A ekipa lokalnih novinara, analitičara, društvenomrežastih eksperata opšte prakse i ostalih Nestora politikologije, istraživanja ruda i gubljenja vremena neka se u međuvremenu bavi američkim predsedničkim izborima. Svima će biti zabavnije.
Pisac i novinar
