sreda, 03.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 13.05.2016. u 08:30 Zoran Ćirjaković
POLEMIKA

Po opasnim knjigama i palanačkim autobusima sa Borom Ćosićem

„Filosofija palanke” nije ni nejasna ni neprozirna: fingirana težina je nabacivana da bi se mistifikovala jedna sasvim jasna i jednostavna autorasistička poruka
(Фото Д. Јевремовић)

I onda kada je palanačko, iskustvo obično čini razliku. Na primer, čak i mi koji smo, kako tvrdi Bora Ćosić, zatucani i imamo mozgove sa uskim vidokrugom, pre ili kasnije savladamo gradski saobraćaj. Nekako shvatimo i da, iako su na mnogim autobusima upadljivo ispisani nazivi banaka, unutra ne možemo da platimo naše palanačke račune.

Knjižare su mnogo podmuklije. Mnogobrojne knjige krase naslovi varalice, mamci koji ne otkrivaju šta nas stvarno čeka kada zaronimo u njih. Tu stoji „Majn kampf” koji nije „Majn kampf”, a pored njega je „Filosofija palanke”, koja nije filozofija već dosadna ideološka platforma, manifest intelektualne zgađenosti zabarušen naramcima nategnutog filozofiranja.

Već legendarna, slaba čitanost ove knjige Radomira Konstantinovića nije posledica težine već praznine njenog teksta. Ona je pisana tako da elitni čitalac, nezadovoljni slučajni Srbin, stekne utisak da se s mukom „probija kroz tekst”, da samo zahvaljujući svom vanserijskom, nepalanačkom umu otkriva poruku koja mu kaže da je mnogo pametan. Naravno, a to je ključno, ona mu govori i da je tuđ u svom svetu, da ne deli ništa sa navodno nepromenjivim okruženjem u kome je ponikao – svojim koje, u stvari, i nije njegovo.

„Filosofija palanke” nije pisana da „opameti” već da pozajmi pamet. Ona nije ni nejasna ni neprozirna, već je prividna, fingirana težina nabacivana da bi se mistifikovala jedna sasvim jasna i jednostavna autorasistička poruka – istaknuta u naslovu i podvučena posprdnim „s” u reči filosofija. Zato ova knjiga uglavnom i postoji samo kao naslov i, možda, nekoliko prvih pasusa.

Konstantinović podilazi glavnoj ciljnoj grupi, legitimiše njen egocentrični prezir i pretvara to jeftino osećanje u intelektualni poduhvat, zahtevnu misaonu radnju. Zato, iako vrca od filozofskih gestova i zaključaka o masi koja robuje tradiciji, njegova knjiga nije ni fenomenološka. Štaviše, upinjujući se da falsifikuje jednu neuništivu i zlu, plemensku antifilozofiju, „Filosofija palanke” sama postaje antifilozofska ili, u najboljem slučaju, parafilozofska.

Ona ništa ne otkriva, samo potvrđuje ono što čitalac „zna”, ili bi želeo da sazna, od samog početka. Filozofiranje je umetnuto da ne bi primetio da, dok okreće strane, ne ide nigde, da stoji u mestu obeleženim samodovoljnim intelektualnim žongliranjem – otuđujućim „ideiranjem”. Iluziju otkrovenja stvara prva, izuzetno efektna i često citirana, ketmanska rečenica: „Iskustvo nam je palanačko.” U nastavku, Konstantinović čitaocu uporno govori jednu te istu stvar – ti si drugačiji, tvoje iskustvo nije palanačko.

„Srbiju nacifikuje ona sama!”, proklamuje Bora Ćosić, govoreći o Srbima koji su „dopuzali iz blata i brloga, sa severa”

„Filosofija palanke” je čekić pomoću koga srpski narcis može da razbije kulturalno ogledalo, ubije prvo lice množine i poveruje da je time postao nešto drugačije i jedinstveno, „apatrid” ili „kosmopolita”. Antisrpski šovinista pak može da je iskoristi kao dozvolu da uzdignuta čela mrzi i dehumanizuje neprijatelja koga je Konstantinović zakovao za zlo i izuzeo iz istorije na način na koji su ranije u dvadesetom veku targetirani neki drugi narodi.

Pokušavajući da dokaže ono što se ne sme dokazivati i što se ne može dokazati, autor ne uspeva da napiše ni ono što je sa svojom pameću možda mogao da napiše – jednu moćnu i otrežnjujuću filozofiju zla. Podsmevajući se filozofiji i iskustvu blatnjave, „apsolutne palanke” završio je u malodušnoj, fatalističkoj „filosofiji”, koja treba da zaseni ovdašnju drugu, valjda asfaltiranu prostotu.

Zato, čak i kada ciljani čitalac nešto ne razume, on to shvata kao znak da je autor vlasan da obznani istinu, dokaz da je dostojan kvazireligiozne objave koja udara glogov kolac u laku metu, demonizovanu balkansku naciju i njenu kulturu. Ne čudi da je baš Konstantinović, neumorni intelektualni prilepak i apologeta, istovremeno neprozirne i šuplje titoističke diktature, želeo da stvori utisak da njegov pamflet sadrži ezoterično znanje. Na žalost po autora, sama namera govori mnogo više od mere u kojoj (ni)je uspeo da ga prošvercuje u tekst.

U „Filosofiji palanke” nema ezoteričnog znanja, istine koja se s vremenom otkriva privilegovanim čitaocima. Filozofsku fatamorganu stvara činjenica da Konstantinović primenjuje ketman elitiste koji, makar podsvesno, oseća nepodnošljivu težinu poruke koju šalje, strah od dubine civilizacijskog bezdana u koji gura sunarodnike „plemenskog duha”, priproste produkte „zastoja istorijskog razvoja” i robove „nagonske jedno-obraznosti”.

Ako već treba da govorimo o filozofima, toliko ekstremni, ne samo antinacionalni već i antinarodni elitizam, na tragu je misli Lea Štrausa, gurua neokonzervatizma, koja je legitimisala neke od opasnih antidemokratskih tendencija. „U istoriji političkih ideja, ništa nije elitističkije od podele na ezoterično i egzoterično znanje, to jest od ideje da su neki sadržaji i tipovi znanja namenjeni isključivo elitama, a drugi, simplifikovani, širokim neodraslim masama”, kaže hrvatski marksista Stipe Ćurković.

Iako podeljena, „druga Srbija” potvrđuje da „nisu samo učenici Lea Štrausa ti koji danas svoje delovanje i oblike javnog govora legitimišu tim antidemokratskim premisama”. Gde drugo do u odbrani „dobre” diktature mogu da završe „liberali” koji kreću od Konstantinovićevog shvatanja da u Srbiji palanci „nema niti može biti promene” i veruju da „palanački pojedinac čuva palanku” jer se „boji sveta, izlaska u svet”, koji je „čista negacija palanke”.

Konstantinović u „Filosofiji palanke” koristi ketman da bi se izmicao ne toliko od svoje totalitarne misli koliko od zaključaka koje ona sugeriše. Kao da je, negde duboko u sebi, bio svestan načina na koji će biti instrumentalizovana. Ova knjiga je devedesetih postala vrelo naše druge netrpeljivosti, koja je genetske žrtve iz nacionalnih mitova pretvorila u večne zlotvore građanskih fantazija.

Ne čudi da čuvari Konstantinovićeve vatre nemaju nikakvih obzira. „Srbiju nacifikuje ona sama!”, proklamuje Bora Ćosić, govoreći o Srbima koji su „dopuzali iz blata i brloga, sa severa”. „Ono što nam treba, to je civilizovanost”, poručuje, i to ilustruje tvrdnjom da je srpski fudbal – šutiranje glava ubijenih Bošnjaka. „Ništa ne vredi što imaš Crnjanskog i Konstantinovića, što imaš Pupina i Milutina Milankovića, eto one zveri u Bosni i njegovog slobodnog udarca.”

Za razliku od gradskog saobraćaja, gde se pre (nesrpskih) fudbalskih utakmica teško snalaze mnogi palančani, u knjižarama umeju da se izgube čak i kosmopolite zabašurenog etnikuma. Mnogo je lažnih naslova, pa se prevare ti vrli slučajni Srbi glazirani kao apatridi, na primer naš drugi Ćosić, pisac sa nacionalnom, ili biće to nacističkom, penzijom. Možda je pobrkao pravi „Majn kampf” i lažiranu „Filosofiju palanke”. Ili su, možda, dve knjige mnogo sličnije nego što veruje. Nažalost, iskustvo, čak i kada nije palanačko, ponekad ne čini razliku.

Fakultet za medije i komunikacije

Komentari46
a83bc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ivan
Svaka čast za tekst, i ovaj i sledeće.
Војкан Милосављевић
Е Зоране, тешка је жаба која види где се кују коњи па и она дигне ногу. Читао сам и Канта и Шелинга и Фихтеа и Хегела. И Спинозу и Паскала и Волтера. Признајем да Канта волим и да волим Брамса и Рахмањинова. Признајем да волим мој родни Ниш. Признајем да сам се пео на дудове и да сам гледао како гусенице из свилених чаура излазе као лептири. А јад и бедаст круга двојке не волим.
DVE PALANKE
Konstantinović je pokušao da objasni da postoje DVE srpske "palančke" filozofije, jedna koja se bazira na POZITIVNOM palanačkom menatlitetu domaćin akoji je učestvovao u stvaranju Kraljevine Srbije (očuvanje porodice i tradicije, privatna svojina-kapital, zanatlije, tržište, zna se ko je bolji, kvalitetniji,....) , i druga koja se polazi od NEGATIVNOG palanačkog menatliteta (kao posledica osmanlijske i komunističke vladavine) : zatvoreno tržište i sredina, vlast mora da se sluša, orjentalna muzika i kafanska filozofija, nije bitna porodična i nacionalna tradicija, došljaci iz centrale imaju prednost,...). Očigledno da nije uspeo da bude jasan, jer u svakoj palanci su postojjali i "nacionalisti" i "prodane duše", ali i oni koji čekaju da se vidi ko će da pobedi.
Laza
To sutiranje odsecenih glava je ipak bila karakteristika Mudzahedina koji su se u ratu borili na strani Bosnjaka. Cista zamena teza.
Војкан Милосављевић
Муслимани света су ми рекли да их је то шутирање глава згрозило и да то није Ислам. Не можете замислити колико због тога муслимани презиру тзв бошњаке. Ја сам се изненадио.
..
kefalus, olicenje tradicije , starog.. platon mu je jos i pridodao da se bavio biznisom...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja