sreda, 21.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 16.05.2016. u 09:30 Milan Mišić
KAKO JE POČELA PLANETARNA NUKLEARNA TRKA

I car je spremao bombu

Ekspresno pomirenje Japana sa SAD posle traumatičnog ratnog poraza proteklo je bez međusobnih izvinjavanja: politički i ekonomski pragmatizam Tokiju su postali važniji od suvereniteta i patriotizma
Експлозија атомске бомбе над Нагасакијем 9. августа 1945. године

Hirošima danas ima 1,1 milion stanovnika i, mada je simbol stradanja koje je jedinstveno u istoriji čovečanstva – stradanja od atomske bombe – tamo danas gotovo ništa ne podseća na događaj od 6. avgusta 1945. Osim Parka mira, sa ostacima kupole jedne razrušene zgrade i, naravno, Memorijalnog muzeja otvorenog 1955, kroz koji godišnje prođe oko milion posetilaca.

Tamo su izložene stvari koje su pripadale žrtvama, fotografije i drugi eksponati koji dočaravaju strahote atomske eksplozije u gradu od 350.000 stanovnika, koliko ih je bilo u momentu bombardovanja od kojeg je neposredno poginulo oko 80.000 ljudi. Deo postavke je i izložba koja pokazuje saldo današnjih nuklearnih arsenala.

Posetioci se u Muzeju u proseku zadržavaju 45 minuta, što se uzima kao dokaz nedovoljnog interesovanja Japanaca za ovu traumu koja je okončala Drugi svetski rat. Za kompletan obilazak potrebno je, naime, najmanje tri sata.

Muzej u Hirošimi ujedno je i središnja tačka u polemikama da li je, baš zbog jedine dve nuklearne bombe ikad upotrebljene, Japan najveća žrtva najvećeg rata u istoriji, ili i nešto drugo. Drugačije formulisano, dilema je da li je zemlja bila prvenstveno agresor, zbog čega se atomski pogrom nad stanovnicima njena dva grada može tumačiti i kao pravedna kazna.

To je, kako bi se reklo, „kontekst” predstojeće posete prvog američkog predsednika na dužnosti Hirošimi, 71 godinu posle. Da li je zaista moralo da prođe sedam decenija za gest odavanja pošte nevinim žrtvama, pogotovo kad se uzme u obzir da su SAD i Japan takođe duže od pola veka strateški politički, ekonomski i vojni partneri.

ZLOČIN ILI NE: Stvari u ovom pogledu nisu nimalo jednostavne, na obe strane. „Kontekst” u ovom slučaju ima mnogo elemenata oko kojih nema međusobne saglasnosti, s velikom izvesnošću da je nikad neće ni biti. Nijednoj strani pritom nije čista savest, dok je vaganje krivice na terazijama istorije za pojedine poteze i ishode, kao i drugde, „ćorav posao”.

Prva dilema je da li je atomsko bombardovanje zaista bilo jedini način da se iznudi brzi kraj rata i, prema američkoj zvaničnoj verziji, spreči pogibija miliona Amerikanaca i Japanaca, to jest, da li je plansko razaranje japanskih gradova i masovno ubijanje civila bilo moralno i da li je zaista bilo neophodno? Ili je tadašnji politički i vojni vrh SAD bio nestrpljiv da demonstrira snagu novog oružja i time, u dolazećem hladnoratovskom konfliktu sa Sovjetskim Savezom, osigura poziciju sile broj jedan.

Sudeći po tadašnjem predsedniku SAD Hariju Trumanu, prvom i, na sreću, i jedinom koji je naredio nuklearno bombardovanje, ta odluka „nije bila tako velika”. „Bilo je to samo još jedno moćno oružje u arsenalu pravednosti”, ocenio je, deceniju i po kasnije, dakle sa dovoljne istorijske distance, Truman najpresudniji potez svog predsednikovanja (od 1945 do 1953. godine). Bilo je to, dakle, neophodno sredstvo ka pravednom cilju – okončanju rata.

Za ovu priliku iz svoje dokumentacije vadim rezime američkih motiva, kako ga je, uoči 50. godišnjice atomskog bombardovanja, u seriji članaka sistematizovao „Vašington post”, po kojem je, prvo, Truman novo oružje iskoristio da bi, pre svega, u što kraćem roku i pod američkim uslovima, okončao Drugi svetski rat. Ključni faktor u analizama Bele kuće bio je zatim zamor ratom: savezničke pobede u Evropi u maju 1945. došle su posle tri i po godine krvarenja. Do početka jula poginulo je 290.000 američkih vojnika, a 630.000 je ranjeno, uz 80.000 zarobljenih i nestalih.

Najzad, američki lideri bili su u proleće i leto 1945. zabrinuti i zbog rastućeg unutrašnjeg nezadovoljstva, koje se pokazivalo kroz štrajkove i radničke nemire, a važan faktor bili su i američki gubici u tek završenoj bici za Ivo Džimu (japansko ostrvo čiji su aerodromi bili ključni za potonje bombardovanje japanskih gradova), koja je trajala od 1. aprila do 2. jula. Japanski otpor slomljen je tek posle 6.800 poginulih američkih vojnika i 19.000 ranjenih. U potonjoj bici za Okinavu, vođenoj od početka aprila do sredine juna, gubici su iznosili 12.000 poginulih i 50.000 ranjenih.

Da je Amerika želela da ograniči sopstvene gubitke i Japan prinudi na brzu predaju, navodi se i u Muzeju Hirošime, ali se tamo napominje kako im je bilo izuzetno važno i da Japan kapitulira pre nego što u Pacifički rat uđe Sovjetski Savez i time ojača svoju poziciju posle njegovog završetka. (SSSR je u taj rat ušao tek na dan bombardovanja Nagasakija, što je najverovatnije sprečilo da Japan doživi sudbinu podeljene Koreje). Ističe se i da je namera bila da se u ratnim uslovima ispita efikasnost novog oružja.

Da li je, međutim, japanski otpor mogao da bude skršen i bez atomskih bombi? Iz današnje perspektive čini se da je u leto 1945. Japan već bio pri kraju svojih ratnih resursa, već moralno slomljen i politički poražen.

Tome je uveliko doprinelo sistematsko američko bombardovanje japanskih gradova, pri čemu je posebno stradala prestonica, Tokio, na koji je izručeno i nekoliko kontingenata napalm-bombi, što je u velikom gradu mahom drvenih kuća za rezultat imalo ogroman požar, u kojem je, prema američkim izvorima, „za šest sati živote izgubilo više ljudi nego ikad u istoriji”. Bilans je bio oko 200.000 nastradalih, više nego u Hirošimi i Nagasakiju.

Japan je bio šokiran, ali nije bilo saglasnosti između cara, političara i generala da li borbu nastaviti po svaku cenu (o čemu svedoči upotreba kamikaza – pilota samoubica), ili se odmah predati. Ovu agoniju je posle druge atomske bombe koja je razorila Nagasaki i njegovo stanovništvo, presekao car Hirohito, ali tek pošto je s Amerikancima dogovoreno da Japan ostane carevina i posle kapitulacije. Formalnu izjavu o predaji car je pročitao preko radija – Japanci su tada prvi put čuli njegov glas – u podne 15. avgusta 1945.

Ono što se, međutim, obično ne pominje, jeste da su SAD trku ko će prvi energiju atoma upotrebiti kao oružje, dobile ne samo protiv Nemačke, nego i protiv Japana.

NEDOSTAJAO JE URANIJUM: Po naredbi premijera (sa činom generala) Hideki Tođoa, izradi japanske nuklearne bombe pristupilo se u proleće 1943, dakle u vreme kada je američki projekt „Menhetn” bio već uveliko odmakao. „Razvoj atomskog oružja može da odluči o pobedi ili porazu u ovom ratu”, obrazložio je ovu odluku, ispostaviće se dalekovido, premijer, koji će posle rata, 1948, pred Tokijskim tribunalom biti osuđen na smrt i pogubljen vešanjem.

Uoči pedesetogodišnjice Hirošime, 1995, Tacusabuto Suzuki, jedan od pedesetoro naučnika koji su radili na projektu, izneo je stranim novinarima da je Japan imao znanje kako da se napravi bomba, ali nije uspeo da na vreme obezbedi „eksploziv” – uranijum 235. Za tim elementom neuspešno se tragalo prvo na sopstvenom tlu, zatim u Koreji i Jugoistočnoj Aziji, da bi ga tek u proleće 1945. dobili – od Nemačke.

Oko 560 kilograma uranijum-oksida, poreklom iz rudnika okupirane Čehoslovačke, ukrcano je u martu u nemačku podmornicu u kojoj su bila i dva japanska potpukovnika, kao pratioci dragocenog tereta. Taj kargo nije, međutim, stigao na odredište, jer je Nemačka u međuvremenu kapitulirala, zbog čega se posada podmornice predala američkom ratnom brodu na Atlantiku, da bi bila sprovedena do luke na istočnoj obali SAD. Amerikanci su, naravno, uranijum zadržali i time Japanu izbili poslednji ratni adut, da bi malo potom oružje koga je danas toliko da može da uništi celu civilizaciju, bilo isprobano baš na Japancima.

OD NEPRIJATELjA PRIJATELjI: Rat je potom pravno završen pravdom pobednika: sa mnogo manje publiciteta od procesa nacističkim ratnim vođama u Nirnbergu, japanskim civilnim i vojnim militaristima gotovo ekspresno – za samo šest meseci, od maja do novembra 1948. godine – presudilo je 11 sudija, predstavnika isto toliko zemalja koje su bile u ratu s Japanom.

Pred Tokijskim tribunalom optužena su i osuđena dva premijera, 12 ministara (među kojima su većina bili visoki oficiri), dvojica ambasadora, sedam generala, jedan admiral i jedan pisac! Dvojica su preminuli tokom procesa, sedam je pogubljeno, a ostali su dobili doživotnu robiju.

Ono što je, međutim, najfascinantnije u neobičnoj istoriji japansko-američkih odnosa, jeste radikalni preobražaj Japana iz militarizma u pacifizam – i njegov odnos prema okupatoru.

Dilema je ko je tome više doprineo: pobednik ili poraženi. Formalna okupacija Japana trajala je do 1952. Posleratni i danas važeći japanski ustav napisan je po diktatu generala Daglasa Mekartura, vrhovnog zapovednika okupacionih snaga. Njime je, pošto je car Hirohito prethodno bio prinuđen da se odrekne božanskih atributa, uspostavljen parlamentarni sistem nalik britanskom, a u vrhovni zakon Japana ugrađen je i čuveni član 9, kojim se nacija odrekla prava upotrebe sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova. Japan zato i danas, iako ima izuzetno obučene i opremljene oružane snage sa ogromnim budžetom (40 milijardi dolara), njih ne naziva vojskom, nego „snagama za samoodbranu”.

Japan je prihvatio i američki odbrambeni (uključujući i nuklearni) „kišobran”, a SAD su na Dalekom istoku dobile geopolitički i strateški izuzetno važan „nepotopivi nosač aviona”, koji je bio dragocen adut u hladnom ratu.

Japanu su politički i ekonomski pragmatizam postali važniji od suvereniteta i pozerskog patriotizma: ponuđeni kišobran je prihvatio i iskoristio da postigne prvo posleratno „ekonomsko čudo”, za impresivnu obnovu i reindustrijalizaciju, i da za rekordno vreme postane druga ekonomija sveta (status koji mu je u ovom veku – 2010 – preotela Kina). Sve u svemu, odnosi između Tokija i Vašingtona su bez presedana: „Nema primera u istoriji da je jedna velika i ekonomski moćna nacija ostala toliko zavisna od druge, a da pritom nije izgubila sopstveni identitet”, konstatuje u svojoj veoma citiranoj knjizi „Enigma japanske moći”, uticajni japanolog, holandski profesor Karel van Volferen.

Iako je namerno ubijanje civila i u ratnom kontekstu, po današnjim merilima nesporni „zločin protiv čovečnosti”, na atomsko bombardovanje Japana ne gleda se kroz te naočare. Amerika je dovoljno velika sila da u ovom slučaju može da insistira da je cilj opravdao upotrebljeno sredstvo.

POMIRENjE BEZ IZVINjENjA: Japan i Amerika su se, dakle, pomirili, ali do tog pomirenja stiglo se bez međusobnih izvinjavanja. Kao što dosad nijedan američki predsednik nije posetio Hirošimu i Nagasaki, nijedan japanski lider nije otišao do stratišta koje je Americi naneo Japan – Perl Harbora.

Ono što je neobično u ovim odnosima, to je što Japanci američko izvinjenje – nikad nisu tražili. Protest zbog atomskih bombi japanska vlada poslala je tri dana posle Nagasakija, 12. avgusta 1945 – tada i nikad više.

Na godišnju komemoraciju u Hirošimi SAD su svog ambasadora poslale tek 2010. Američki predsednici koji su kategorično odbacili bilo kakvog izvinjavanje jesu Džordž Buš stariji („Ne tiču me se činjenice, ali dobro ste me čuli: nikad se neću izviniti.”) i Bil Klinton („SAD Japanu ne duguju izvinjenje zbog atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija.”).

Da li je razlog tome i što je Japan u velikom deficitu kad je reč o sopstvenim izvinjenjima za kolonijalne pohode i ratne zločine prema svojim susedima, Koreji i Kini, pa i u moralnom prestupu zato što njegovi današnji premijeri odaju poštu počivšim kolegama i generalima, osuđenim ratnim zločincima.

Kako god bilo, vredi napomenuti da je, prema jednoj neopovrgnutoj verziji (iz dokumenata Vikiliksa), Obama (prvi predsednik koji se poklonio japanskom caru) nameravao da Hirošimu poseti još u prvoj godini svog mandata, u novembru 2009, ali da su Japanci tu posetu diplomatski odbili, sa obrazloženjem da bi to moglo da „podrije temelje američko-japanskog saveza”, kao i da ojača japansku nuklearnu opoziciju (Japan je veoma zavisan od nuklearne energije). A kako je ovih dana obelodanio „Vašington post”, savetnik premijera Šinto Abea sugerisao je da Obama u Hirošimu dođe tek pošto se iseli iz Bele kuće (i time sledi primer Džimija Kartera, koji je tamo otišao tri godine pošto je prestao da bude predsednik).

Komentari15
ee979
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

srdjan
Samo je delimicno tacna prica da su Japanci hteli a-bombu. Projekat je postojao ali je genaralstab doneo odluku o usavrsavanju mikrotalasnog oruzja jer su smatrali boljim od atomske. Nekoliko zeceva je stradalo prototipovi su postojali.. Na bombi se do kraja rata nije radilo..... ovo su istorijski podaci...ostalo su nagadjanja..
Oktoberfest
Srbi su tek od kraja devedesetih godina poceli da prebacuju Amerikancima upotrebu neklearnog oruzanja u Japanu. Predlazem da Politika objavi svoje clanke iz 1945. godine u vezi bacanja atomskih bombi na Hirosimu i Nagasaki. Cisto sumnjam da je tu bilo reci o sazaljivanju japanskog naroda!
Land of the Free Home of the Brave
amer ko amer, prostodusan, naivan i nadasve druzeljubiv je to narod...za svakog ti on imade lepu , blagu i milostivu rec - rec boziju - al, eto, stono kaze nas branko: ko ne slusa rec - slusace oluju...
Land of the Free Home of the Brave
E ,vala, od 45. su mirni ko bubice.ne kaze ñas narod zadzabaka da je bombatina iz raja izasla.
Дарко Чварковић
Милан Мишић је једна од највећих срамота Србијице у трећем муленијуму, јер се, колико ми је познато, званично још није одрекао ни свог србског имена, ни порекла ни држављанства ! Ако сам нешто пропустио, молим да ме исправите !

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja