utorak, 12.12.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:43
9. BELDOKS

Karl Marks i prazni tanjiri

Večeras će biti prikazan film „Druga linija” Nenada Miloševića, o novosadskoj neoavangardi šezdesetih godina 20. veka
Autor: M. Sretenovićponedeljak, 16.05.2016. u 12:08
Из филма „Друга линија” (Фото: Белдокс)

Na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma večeras u Dvorani kulturnog centra (19č) biće prikazan film „Druga linija” Nenada Miloševića, o neoavangardnoj umetničkoj sceni s kraja 60-ih i tokom 70-ih godina u Novom Sadu. Tokom kratkog delovanja, pokrenuti revolucionarnim duhom 1968. godine, pod okriljem novosadske Tribine mladih, ovaj umetnički pokret ukrštao je ideje sa svim važnim centrima tadašnje Jugoslavije. Svetom je tada prostrujala životna filozofija „život jednako umetnost”.

– Konceptualna umetnost u to vreme je preispitivala poziciju umetnosti sredstvima same umetnosti; šta je to delo, ko je umetnik, koja je njegova uloga u društvu, šta znači delovati unutar grupe i kako da se načini lepši i pravedniji svet. Radili su to iz dana u dan. Danas nam to izgleda kao najnormalnija stvar, samo što se od tada nikada nije ponovila u Novom Sadu. Naišli su na otpor i završilo se tako što su njihovi akteri Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović dobili zatvorske kazne. Bogdanovićev tekst nikad nije ni objavljen, jer je taj broj „Studenta” bio zabranjen i pre nego što je jedan primerak bilo kome dat. A Mandićeva „Pesma o filmu”, sadržala je ovakav filmski sinopsis: odtamljenje Titove fotografije, to traje nekoliko sati, zatamljenje i natpis „To je bio drug Tito”. U presudi je pisalo da vređaju lik i delo Josipa Broza – kaže reditelj Nenad Milošević koji radi na RTV.

Ali, čak i oni koji su dopali u zatvor na nekoliko meseci, snalaze se, jer niko ne može da im zabrani da odlaze u  zatvorsku biblioteku. Iz te grupe „Kod” Roža Šandor piše humoresku o nesvrstanima (za Afrikance je rekao da su iz banana republika), pisac Vujica Rešin Tucić je osuđen zbog porodičnog filma u kojem se vidi Karl Marks i nekoliko praznih tanjira na stolu, Oto Tolnai je smetao zato što je uređivao časopis „Uj Simpozion”, gde su objavljivali svoje tekstove protiv licemerja u društvu. Sa njima je i pisac Slobodan Tišma. I u likovnoj umetnosti dolazi do preokreta, tadašnji izraz pokazuje se kao nedovoljan i počinje izražavanje putem tela i performansa, a mađarska pesnikinja Katalin Ladik u Novom Sadu preko performansa preispituje poziciju žene i njenu moć.

– Bilo je to vreme kada je ova grupa imala nastup na pariskom Bijelanu mladih, a Žilnik dobio Zlatog medveda na Berlinalu za „Rane radove”. Ta neoavangardna scena bila je kao krvotok. Delovali su na način na koji danas funkcioniše internet; posećivali su se u raznim republikama, priređivali izložbe i događaje. Mehanizmi kojima su bili ućutkivani bili su suptilni, nikada nisu išli „odozgo”, već od medija, istaknutih pojedinaca, drugih umetnika, da bi sud na kraju, pod pritiskom političara, napisao presudu. Kada se grupa razišla, većina njih je nastavila da živi za umetnost, mahom na margini. Neki su se posvetili matičnim profesijama, pošto nisu dolazili sa akademija, već sa Filozofskog fakulteta, arhitekture, studirali su lingvistiku i strane jezike – naglašava Nenad Milošević.

Film „Maske” Brankice Drašković, o pesniku i konceptualisti Slobodanu Tišmi na repertoaru je sutra (DKC, 17č). Na istom mestu u 19 časova je dokumentarac „Controindicazione” Tamare fon Štajner, o zatvorskoj bolnici za mentalno obolele u Italiji.

– U ovoj bolnici najmanja presuda je na dve godine, a onda se boravak produžuje u nedogled, zbog procene da su ti ljudi opasni za društvo. Ako je neko obio kola, a blago je ometen u razvoju, biće tu smešten, stavljen na terapiju medikamentima i ostaće do kraja života. U prethodnom filmu „Delikventi” bavila sam se najozlaglošenijim zatvorom na Siciliji. Tamo bi neko dospeo zato što je, recimo, vozio u pijanom stanju i opirao se privođenju. Sedamdeset odsto ljudi tamo je zbog sličnih prestupa, uvrede službenog lica ili sitnih krađa, a svega 30 odsto su osuđenici za ubistvo – kaže rediteljka Tamara Štajner.

Film „Sala Alberdi” Mikaele Tisminecki iz Argentine (sutra u Domu omladine, 20č) jeste priča o pozorištu u Buenos Ajresu, kada su 2010. jedan teatar okupirali umetnici, profesori i studenti, koji su odbijali da prihvate njegovu privatizaciju...


Komentari0
2b607
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja