četvrtak, 01.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 18.05.2016. u 08:05 Katarina Đorđević

Samoubistvo – najstrože čuvana porodična tajna

Veliki broj porodica krije da je neko od njenih članova ili predaka sebi oduzeo život zbog uvreženog verovanja da je sklonost ka samoubistvu nasledna, iako su stručnjaci saglasni da ne postoji „gen za suicid”
Илустрација пиксабеј

„Svako od nas zna barem jednu osobu koja je digla ruku na sebe ili je pokušala da se ubije. I svakome je barem jednom palo na pamet da sebi oduzme život, jer mu se klupko životnih problema učinilo nerazmrsivim. Međutim, bez obzira na to što su u našoj sredini samoubistva relativno česta, suicid je jedna od najstrože čuvanih porodičnih tajni”, ističe Slavica Ranisavljev, psiholog iz humanitarnog centra za prevenciju samoubistva „Srce“, čiji telefon svakoga dana okrene desetak osoba koje more razmišljanja o samoubistvu kao kraju životnih muka.

Analizirajući razloge zbog kojih suicid ima status tabu teme u našem društvu, naša sagovornica ističe da živimo u hrišćanskoj kulturi koja strogo osuđuje samoubistvo, jer samo Bog ima pravo da podari i oduzme život. Zbog toga se „vraćanje Bogu ulaznice za život“ smatra velikim grehom. Veliki broj porodica krije činjenicu da je neko od njenih članova ili predaka počinio samoubistvo, jer postoji uvreženo verovanje da je sklonost ka samoubistvu nasledna. Porodice se stide svojih samoubica, jer se u našem društvu oni smatraju slabićima koji nisu u stanju da se izbore sa izazovima života. Čak se i pokušaj samoubistva žena neretko komentariše time da „one samo hoće da skrenu pažnju na sebe”.

„Kada neko kaže da razmišlja o samoubistvu kao kraju svojih životnih muka, njegovi bližnji najčešće odgovore: ’Ma, ti nisi normalan!’ Umesto da toj osobi predlože: ’Hajde kod stručnjaka da potražimo pomoć’ obično komentarišu: ’Kako uopšte možeš da pričaš o tome!?’ I ta osoba zaćuti i digne ruku na sebe. Ako preživi pokušaj samoubistva, umesto razumevanja i podrške okoline, ona dobije osudu zato što je osramotila porodicu. I umesto da se vrati u društvo, ona se još više povuče u sebe i razmišlja o tome kako da ne preživi sledeći pokušaj suicida. Jedna od dvadeset osoba uspe da se ubije iz prvog puta. Kod drugog pokušaja suicida, procenat preživelih je neuporedivo manji“, ističe Slavica Ranisavljev.

Mnogi su skloni da ponašanje pojedinih osoba „objašnjavaju” činjenicom da su im neki od predaka bili samoubice. Politika koju je tokom devedesetih godina vodio Slobodan Milošević često je dovođena u vezu sa činjenicom da su njegova oba roditelja počinila samoubistvo.

Psiholozi međutim objašnjavaju da se, suprotno laičkom uverenju, ne nasleđuje „gen“ za suicid.

„Depresija i mentalna bolest je ono što može biti nasledno, a ako se ima na umu da je samoubistvo pre svega manifestacija bolesti – najčešće depresije, onda je razumljivo zbog čega se tajne o suicidalnim precima brižljivo čuvaju od okoline.

„Ako se nalazimo u izuzetno teškoj životnoj situaciji, a imamo pretke koji su samoubistvom prekratili svoje životne muke, brže ćemo doći na ideju da život završimo na takav način. Važno je razumeti da niko od nas ne želi da umre, ali postoje ljudi koji više nisu u stanju da žive. Ako stres traje veoma dugo, mi ćemo o suicidu razmišljati jednom mesečno, pa jednom nedeljno, pa svaki dan, pa nekoliko puta u toku dana... Ako nemamo sisteme podrške u vidu porodice i prijatelja, postoji rizik da dignemo ruku na sebe“, ocenjuje Slavica Ranisavljev.

Analizirajući razloge zbog kojih samoubistvo nekog iz familije ima status najstrože čuvane porodične tajne, psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da u narodu postoji verovanje da je sklonost ka suicidu genetskog karaktera, odnosno da se prenosi na potomke i da niko neće hteti da se oženi, odnosno da se uda za osobu čiji su roditelji ili preci sebi oduzeli život. On, međutim, skreće pažnju na činjenicu da se u kulturama Dalekog istoka samoubistvo smatra časnim i herojskim činom. I u našem bliskom komšiluku – Crnoj Gori, pojedinac koji je osramotio svoju porodicu samoubistvom spira „ljagu“ sa svoje zajednice.

„U kriznim situacijama postoji kult heroja koji se žrtvuje za zajednicu – kod starih Grka i Rimljana od ratnika se očekivalo da se iz borbe vrate ’sa štitom ili na njemu’, odnosno da se ne vraćaju kao poraženi, a samoubistva su bila visoko pozicionirana u vrednosnom sistemu zajednice. U mirnodopskom periodu smatra se da niko normalan ne treba da digne ruku na sebe“,  zaključuje naš sagovornik.

----------------

Eutanazija kao asistirano samoubistvo

 „Ubistvo iz milosrđa”, kako se još naziva eutanazija, u Srbiji je gotovo tabu tema. Protiv prava na asistirano samoubistvo nekome ko umire od bolesti za koju nema leka, a praćena je potpunom zavisnošću od tuđe brige i nege i velikom i dugom patnjom, pre svih su lekari, ali i verujući ljudi, etičari, filozofi. Pravnici takođe smatraju da bi se eutanazijom otvorile mogućnosti za različite zloupotrebe.

Ipak, autori nacrta novog građanskog zakonika (GZ) prvi put predviđaju pravo na eutanaziju kao „pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, koji se može izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psihosocijalni i medicinski uslovi. Uslovi i postupak za ostvarivanje prava na eutanaziju propisuju se posebnim zakonom”. Zloupotreba prava na eutanaziju radi pribavljanja neosnovane materijalne ili druge koristi predstavljaće osnov za krivičnu odgovornost, navela je komisija za GZ. Kao alternativa ovom predlogu, predviđeno je potpuno brisanje tog člana iz GZ. Javna rasprava počela je u julu prošle godine i još traje.

Po sadašnjem zakonu onaj ko iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja, čak i uz izričit zahtev, liši života punoletno lice, može dobiti kaznu zatvora od šest meseci do pet godina. Istina, po zakonskom rešenju iz 2005. godine dozvoljen je prestanak primanja terapije, ali to je još daleko od eutanazije.

Eutanazija je zakonom dozvoljena u Švajcarskoj, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu. Švajcarska je jedina država u Evropi koja dozvoljava eutanaziju i nad stranim državljanima, pa je u ovoj zemlji poslednjih godina u ekspanziji „samoubilački turizam”. Francuski parlament je ogromnom većinom, prošle godine, izglasao srednje rešenje, takozvano duboko uspavljivanje. Neizlečivi bolesnici uvode se u stanje dubokog sna koji se ne prekida do smrti.

Lekari u Srbiji jednoglasni su da ne mogu biti izvršioci eutanazije jer im takvo rešenje brani Hipokratova zakletva, ali i stav da lekar čoveku treba da pomogne da živi, a ne da umre.

O. Popović

Komentari14
d0fe7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sani
Interesantno je to kako su kvazistručnjaci bolećivi i puni razumevanja za destruktivne želje i "potrebe" pojedinaca i grupa, na primer da čovek bude usmrćen. Postavlja se pitanje- zašto se "stručnjaci" ne osete podjednako pozvanim da ispune i druge potrebe i želje onih bezbrojnih pojedinaca koji pate, ali da to učine konstruktivno, kao na primer da im se da mnogo para ili pokloni imovina? Da li će ubistvo postati institucionalizovano i legalno univerzalno rešenje svih problema? Nečuveno je to kako su neki ljudi površni i povodljivi...
Branko D
Razliciti su razlozi zbog kojih ljudi razmisljaju o ovom cinu. Mislim da bar jednom u zivotu, svakome prodje kroz glavu da ne zeli vise da zivi, jer zivot bar u ideji, jeste tezi od smrti. Opet, sa druge strane zivot je jedino sto imamo sada. Moje misljenje je da ni jedan covek ne nalazi isti razlog za to delo, mada je cin uvek slican i da u vecini slucajeva nekakvom intervencijom moze da se pomogne u sprecavanju samoubistva. Iza samoubistva cesto lezi nerazumevanje ili neadekvatna pomoc onih koji ne mogu ili ne znaju sebi da pomognu.
miodrag
Zasto ljudi cine samoubistvo ? zato sto se u srcu takve namere ili dela kao i u srcu tih ljudi krije hipergordost..hipermrznja i bes ..necista savest.. stvarana dugi niz godina.. ti ljudi su tesko dusevno bolesni iako su izgledali fizicki zdravi..bez problema..zna se Ko leci dusu i kako se dusa leci...svima nam je danas kao i uvek tesko.. " ko hoce nadje nacin ko neće nađe razlog.."
nena
Iskreno se nadam da ce usvojiti odredbe o eutanaziji u slucaju neizlecivih bolesti, prva cu potpisati da ne zelim da poput nesvesne biljke vezane za krevet pravim sebi i drugima paklenu zivotnu situaciju, ,moralnu, materijalnu,psihicku, fizicku... Jednostavno, zelim da moje dete pamti nase igranje, ucenje, biokope, knjige, maturu, diplome, more... a ne moj dekubitus, pelene, tup pogled kojim ga ne prepoznjem, morfijum, infuzije... Sve je ovo stvar licnog izbora, ili bi barem tako trebalo da bude. Drzava samo treba da obezbedi prave i pravedne uslove, a niko nema pravo da se mesa niti osudjuje tudju odluku donetu svesno i samostalno. Samo, daleko smo mi od Svajcarske...
Gideon
@nena Želiš da te tvoje dete pamti kao kukavicu koja odustaje od životne borbe, kao površnu osobu koja svoj život meri fizičkom udobnošću, da te pamti kao nekoga ko je svom detetu ostavio teret nečiste savesti i strašnog izbora da pristane na ubistvo roditelja, umesto da se izbori sa zdravstvenim problemom i prevaziđe ga podrškom ljubavlju i željom za životom. Želiš da tvoje dete izraste u sebičnu komformističku osobu? Onda se tvoj problem leči psihijatrijom a ne ubistvom. Medicinu ne smemo mešati u zločin ubistva.
Цицка
Најбољи психолог треба да је држава са својим институцијама, државне институције треба да усреће људе , када им се неко обрати оне треба да решавају ствари интервентно па ко неће после тога бити срећан, дајте један пример , ко ће после доживљене неправде и одговарајуће правде од стране државе за доживљену неправду да потражи помоћ психолога или да иде да се убије, нико , мада мислим шта год да ти се деси најглупља ствар је убити се , а психолог је последња инстанца код које човек треба да иде јер би то значило да држава не ради свој посао према својим грађанима онако како треба , могу да наведем и примере где све држава до сада није радила и како се човек утерује у лудило због институција које не раде оно што м о р а ј у да раде , јер то је брига за грађане , институција је брига , показатељ да се неко брине о теби да ниси остављен сам , шта ће ти у таквој држави и психолог , безпотребан јер и он има исти проблем
Optimus Prime
A kad je to drzava postala mama ciji je posao da tebe ucini srecnom? Kada cemo stanje i okolnosti u zivotima mjenjati svojim licnim djelima a ne drzavnim dekretima?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja