subota, 29.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:36
100 GODINA OD VELIKOG RATA

Za njega nije bilo povlačenja

Kako je pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac na Mačkovom kamenu sa tri sanduka bombi sam dočekao neprijatelja
Autor: Slobodan Ćirićnedelja, 22.05.2016. u 10:05
Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)

Ne ume država uvek da ceni svoje heroje. Seti ih se kad je potrebno ratovati, dodeli poneki orden, a onda ih često zaboravi, prepusti sudbini, da skončaju daleko od slave i poštovanja koje su zaslužili. Na jednog od takvih junaka, Vojislava Mijailovića Raćovca, podseća valjevski publicista Milorad Radojčić u svojoj knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912–1918”.

Bio je Vojislav, rođen 1883. godine mioničkom selu Planinica, kao i većina momaka tog doba, skroman zemljoradnik, koji je u mladosti savladao i zanat drvodelje da bi lakše mogao da se izdržava. Služio je vojsku kao što otadžbina nalaže i tamo unapređen u čin pešadijskog podnarednika.

Odmah po mobilizaciji za srpsko-turski rat našao se u prvim borbenim jedinicama upućenim na front, potom i sa onima koje su učestvovale u srpsko-bugarskom ratu. Isticao se, kažu, hrabrošću i junaštvom. A sve je, ispostavilo se, bila samo priprema za Veliki rat, koji će uslediti 1914.

U jesen te godine pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac zatekao se na Drini. A onda na Mačkovom kamenu kod Krupnja. Tu je praštalo na sve strane. Protivnik je organizovao silovit udar i u srpske redove stigla je komanda da se sa dotadašnjeg povuku na rezervni položaj.

Svi su to učinili, osim Vojislava, koji je u rovu ostao sam s puškom i tri sanduka bombi. Situacija, naizgled, beznadežna. Ne i za hrabrog seljaka iz Planinice. Sačekao je da se neprijateljski vojnici približe na pogodno odstojanje i onda natčovečanskom snagom počeo da aktivira bombe i baca ih u pravcu plavih uniformi...

Srpska vojska na rezervnom položaju, začuvši grmljavinu bombi, iščekivala je novi napad Austrougara. On, međutim, nije usledio. Naprotiv, videli su da se neprijatelj povlači. U neverici, srpski vojnici sređuju svoje poljuljane redove i vraćaju se prema rovovima gde su prethodno bili.

Tamo su zatekli gotovo nestvaran prizor – na desetine tela austrougarskih vojnika raznetih bombama. I Raćovac, jedva živ. Sav krvav, u ritama, izranjavljen protivničkim kuršumima, s teško povređenom levom rukom. Brzo je iznet iz rova, ukazana mu je pomoć, spasen život. I on je spasao život mnogima od svoje sabraće.

Vojislav Mijailović Raćovac za ovaj podvig odlikovan je zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Oporavio se od teških rana i odmah tražio da se vrati u svoju jedinicu. Prešao je Albaniju, stigao na Krf, potom učestvovao u slavnom pohodu, povratku u otadžbinu, proboju Solunskog fronta.

Milorad Radojčić u svojoj knjizi navodi da su neki Raćovčevi savremenici tvrdili da je na Solunskom frontu zaradio još jednu Karađorđevu zvezdu, ali za tu tvrdnju nisu pronađeni pisani dokazi, tako da se pretpostavlja da je reč o nekom drugom odlikovanju za hrabrost.

S najmanje jednom Karađorđevom zvezdom i drugim ordenjem vratio se ovaj junak posle rata u svoju Planinicu gde je obrađivao hektar i po zemlje i živeo skromno, povučeno. Pravio je predmete od drveta, bavio se kolarskim zanatom, priča se da je bio vešt i pedantan majstor.

Nikad se nije ženio, bio je, kažu, veoma razočaran odnosom države prema svojim herojima. Ubrzo je počeo da pije, postajao sve siromašniji, čak je, izgleda, i svoja odlikovanja prodao, navodi Radojčić, prenoseći saznanja o ovom junaku iz dostupne literature, ličnih istraživanja i iskaza Raćovčevih bližih i daljih potomaka.

Umro je u martu 1944, u kući svog komšije i rođaka. Sahranjen je na seoskom groblju u Planinici, a nadgrobni spomenik podigao mu je drugi komšija, takođe dalji srodnik. Po svemu sudeći, nijedna fotografija Vojislava Mijailovića Raćovca nije sačuvana.


Komentari8
d9854
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран
Тада нису постојали ХЕРОЈИ. Хероји су се појавили после 1945. године. Те 1914. су постојали само ЈУНАЦИ.
Nemanja Vujacic
Pohvala za Politiku i ovom clanku, zato vas i citam. Dajte jos ovakvih clanaka.
Miodrag Popović
Dok se foliranti i ratnohuškači vozaju džipovima sa lobanjama na haubi narod ćuti i gine. Pametna su deca što odlaze daleko što dalje da im 'vake krvopije svih ali bukvalno svih fela (čitaj jalova družina iz parlamenta osvedočeni dobrovoljni davaoci tuđe krvi suza, i znoja) ne bi krv pili. Bedno li je bedno za jednu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu.
Деда Милоје
Милораде јуначино! Слава Ти и хвала!
Зоран Николић ( Ваљево )
Какву величанствену историју ова дивна, али несрећна земља Србија има ! Џаба Нас властодршци наши кукавни терају у заборав и стид, мењају Нам свест да би променили историју, џаба им било, и без сачуваних фотографија, лик и дело овог див - јунака, Војислава Раћовца вечно стоји као икона и фресака на иконостасу и куполи наших СРЦА - живог храма вере наше живе, да би и ми јунаци били кад време дође...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja