utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 21.05.2016. u 22:00
REČ GLAVNE UREDNICE

Naše i njihovo dvorište

Mediji koje finansiraju tuđe države rado kritikuju svoju vlast, a samo iznimno svoje darodavce. Slažem se da svako treba da čisti svoje dvorište, ali zar njihovi donatori nisu njihovo dvorište

Volite li Ratka Dmitrovića? Nebitno. Ako volite slobodu govora, dužni ste da branite Ratkovo pravo da govori i ono na šta se vama utroba okreće.

Verujete li Pinku? Nebitno. Ako verujete u pravo Brankice Stanković da normalno živi i radi, branićete i pravo Gordane Uzelac da na radne zadatke ide bez straha od uličnih pljuvača.

Jesu li urednici Radio-televizije Vojvodine nepristrasni i nepokolebljivi borci za javni interes? Nebitno. Svi do jednog imaju pravo na obrazloženje nepristojne brzine kojom su posmenjivani, redovnu proceduru i meritornu ocenu svog rada.

Zašto je toliko teško na delu se držati načela koja na rečima držimo svetim? I zašto smo u tome toliko slični političarima za koje glasamo?

Nema na javnoj sceni nikoga ko se nije spreman zakleti da mu je sloboda mišljenja i govora – svetinja. Ali je zato veoma malo onih koji ustaju u odbranu i Dmitrovića, i smenjenih novosadskih urednika – uključujući i njih same.

Jesu li nam političari za to krivi? Nisu, sami smo krivi. O principijelnosti počnemo da pričamo tek kad napipamo krivinu na kojoj možemo da uhvatimo protivnika ili neistomišljenika. Ali, kad je sloboda govora u pitanju, postoji samo jedan pravi test: podržavate li to načelo samo onda kada ide na ruku ljudima koje volite, ili i onda kada ide na ruku ljudima koje mrzite?

Čitalac je možda poput većine građana: podržava one s kojim se slaže, dok ovim drugim nalazi otežavajuće okolnosti koje ih diskvalifikuju.

Takvih je i među javnim ličnostima najviše. Članovi NUNS-a i NDNV-a ovih dana padaju u nesvest što ih Ratko Dmitrović proziva za „kroatofiliju”, ali im se čini prirodnim da oni njega zovu četnikom i fašistom. Goran Miletić, kome na vizit-karti piše da je zaštitnik građanskih prava na zapadnom Balkanu, smatra da ne treba preuranjeno trošiti emocije na slučaj „navodnog napada” na koleginicu s Pinka. Predlaže da se sačeka dok tužilaštvo i sud „daju svoju reč i utvrde činjenice”.

Nismo u tome usamljeni, slično je i u bogatom svetu. Cenjena britanska autorka dečijih knjiga – koja se silno obogatila na najpošteniji mogući način, puštajući mašti na volju na laptopu za kuhinjskim stolom – prošle sedmice se na gala večeri PEN-a u Americi oštro usprotivila peticiji da se Donaldu Trampu zabrani ulazak u Veliku Britaniju, koju je do sada potpisalo više od pola miliona njenih sunarodnika. Dž. K. Rouling nije naišla na nepodeljenu podršku kada je rekla: „Sporno mi je sve što gospodin Tramp kaže. Smatram ga uvredljivim i netrpeljivim. Ali, on uživa moju punu podršku da dođe u moju zemlju i da u njoj bude uvredljiv i netrpeljiv. Njegova sloboda govora štiti moju slobodu da ga zovem zatucanim”.

Kad smo kod uvreda, u Srbiji je to česta disciplina, u kojoj katkad prednjače oni koji se na to najviše žale. Ne bi vredelo živeti u svetu u kom nikad niko nikome ne bi smeo da uputi uvredu, ne treba zakonom zabraniti svaki uvredljiv govor, ali ako volimo da vređamo, onda je valjda normalno da uvrede katkad i sami pretrpimo. Što reče čuvena britanska profesorka Meri Bird, najgore bi bilo da na svetu postoji samo jedna „retorička registarska kasa”. No, kako to da toliko novinara traži zakonsku zabranu vlasniku „Informera” za tvrdnju da se neko „lažno predstavlja kao novinar” i da to traže isti novinari koji na sav glas pričaju da „Informer” nisu novine? Uz bojkot „Informera”, vode i akciju da ljudima ogade Pink, ili da zastraše javne ličnosti koje se odazivaju na pozive te televizije.

Dragan Stojanović

Dejana Ilića na „Peščaniku” nervira čak i to što se novopostavljene urednice na RTV sećaju da su na sličan način i same bile smenjivane posle 2000. godine. Pa objašnjava u čemu je razlika između ovih i onih smena: „Tu, međutim, treba stati i jasno reći: stari režim bio je zločinački. Odstranjivanje iz javnosti aktera, sledbenika i pristalica starog režima jeste bilo legitimno. Ako već nisu bili sudski gonjeni, trebalo je da im se zabrani svaki javni rad”.

Ilić je, dakle, za mnogo radikalnije čistke, uveren da su žrtve zaslužile i goru sudbinu. Za to vreme, na Slobodnoj Evropi Nedim Sejdinović brani čast slobodoumnih kadrova koji su otišli u jogurt revoluciji. Razumem da je to korisno za „Slobodnu Vojvodinu” kakvu zagovara uvredljivi i netrpeljivi sajt zvan autonomija.info, ali zar ceo taj spin pomalo ne kompromituje urednike čiji je slučaj poslužio u Sejdinovićeve političke svrhe? Vide li oni sebe kao nastavljače kadrova Živana Berisavljevića?

Od svega je ipak najbolje kada se već citirani „zaštitnik građanskih prava na Zapadnom Balkanu” na „Peščaniku” žali što u Srbiji „mediji nisu otvoreni za sve i nisu mesto gde se može voditi politička borba, a u demokratskom društvu je upravo to prostor sučeljavanja različitih mišljenja”. Stvarno? Jesu to na „Peščaniku” Dejan Ilić i Goran Miletić sučelili mišljenja? Je li to ta raznolikost mišljenja o kojoj nam Evropa priča?

Kad Miletić čezne za borbom mišljenja, setim se kako je nesimpatični Ronald Regan umeo da bude duhovit: „Ako vam neko kaže da voli da se tušira hladnom vodom, lagaće i o drugim stvarima”. Priznajem da me pomalo zabavlja ta zbrka u nekim glavama kad je pluralizam u pitanju, jer mi se čini da je „Politika” zaradila mržnju ovih krugova upravo time što je postala mesto na kome se sučeljavaju različita mišljenja, mesto na kom se vodi politička borba. Čist pluralizam, i to na ćirilici i na srpskom. Ali, oni se upravo klone takvih mesta, preferiraju listove, sajtove i portale na kojima se razlike u mišljenjima otprilike kreću u nijansama između Nedima Sejdinovića i Dinka Gruhonjića, odnosno Gorana Miletića i Dejana Ilića.

Kako, zaista, objasniti da se na pluralizam i kritičko mišljenje ovde najviše pozivaju upravo oni koji u svojim medijima dopuštaju najmanje razlika u mišljenjima? Upadljivo je u Srbiji da mediji koje finansiraju tuđe države rado kritikuju svoju vlast, a samo iznimno svoje darodavce. Slažem se da svako treba da čisti svoje dvorište, ali zar njihovi donatori nisu njihovo dvorište? I zar nismo upravo od njih čuli za onu veliku filozofsku misao da nema besplatnog ručka? Zar se taj besplatni ručak ne odnosi na medije i pomoć u razvoju demokratije? Tolika politička sloga i profesionalna harmonija, tolika narativna konzistentnost, tolika podudarnost sa stavovima Slobodne Evrope i „Dojče velea”, pomalo zaudara i na propagandu.

Kad sam se školovala u Americi pre kraja hladnog rata, tumačili su nam da je druga strana ta koja praktikuje cenzuru, što se vidi po tome da do javnosti dolazi samo propaganda naklonjena vlasti. Zar to ne bi moralo da vredi i za medije koje finansiraju naši zapadni prijatelji?

Komentari68
c453b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Листер
Фасцинантно је колико су нетрпељиви људи који се представљају као либерални и толерантни. Свако мишљење другачије од њиховог проглашавају за фашистичко, нацистичко, паланачко итд. Та њихова нетолеранција је врло занимљив феномен. Она има теоријску основу у култур-марксистичком учењу филозофа Франкфурстске школе. Наиме, Маркузе је говорио о "репресивној толеранцији", која је налагала да треба бити толерантан само према људима који заступају исто и слично (левичарско) мишљење. Дакле, мондијалистички лево-либерали могу бити толерантни САМО према својим истомишљеницима, што ће рећи другим лево-либералима. Очекивати од њих да буду толерантни према својим неистомишљеницима, рецимо, конзервативцима, традиционалистима, националистима итд, јесте илузорно. Данас су упрво сви они који се вулгарно називају "десничарима", што ће рећи разни конзервативци, традиционалисти, националисти итд, носиоци толеранције; они су ти који принципијелно бране слободу мишљења и говора оних са којим се не слажу.
Миша Милас
Госпођо Смаиловић, кажете: "Како, заиста, објаснити да се на плурализам и критичко мишљење овде највише позивају управо они који у својим медијима допуштају најмање разлика у мишљењима?" Довољно је само погледати сајтове тзв. демократских и независних медија. Док у Политици, на пример, имате бројеве телефона, е-мајлове и имена УРЕДНИКА у тзв. "независним" медијима (изузетак Б-92) једва да има један телефон и један е-маил. Они који данима тамбурају о демократији не желе да чују другу страну, јер они сматрају да имају МОНОПОЛ НА ДЕМОКРАТИЈУ И ИСТИНУ, а сви остали треба само да их слушају. Повратна информација их не интересује. Није ли и то облик вербалне диктатуре? ! Нарцисоидни новинари се понашају као и већина политичара: држава - то сам ЈА, односно новине - то сам ЈА! Самкритика, ма то је беспотребна и сувишна тричарија. Огледалце, кажи ко је најлепши! Зато мало има и објективне и конструктивне критике. Мирис $! Ипак, да није "независних" медија, многи лоповлуци би остали тајна
Stojkov
Voleo bih da se oglasi Politika povodom hajke od strane nekakvog novoustolicenog vodje Nezavisnog udruzenja novinara Vojvodine, Sejdimovica, koji lupi i ostade ziv, kako Politika i Informer nece da drze stranu smenjenim Pajticevim urednicima. A i ne vidim, sta se to njega tice? Imaju Dunju Mijatovic da ih stiti, ne mora to da radi Ljiljana Smajlovic.
topalov
Ja zaista postujem stavove Ljiljane Smajlovic i cenim njeno misljenje, ali je vec postalo pomalo tragicno, a nazalost i komicno to kako svaki put kada treba da se kaze nesto o cenzuri u medijima i o pritiscima na novinare, Smajlovic zameni teze i mi na kraju uvek zavrsimo sa tekstom ove vrste: oni koji na sva usta grme o slobodi misljenja u svom dvoristu objavljuju samo tekstove koji se njima svidjaju. Da li je to tacno ili ne, to je zapravo u potpunosti nebitno. Ono sto je bitno je da se za razliku od Pescanika, RTV finansira, ne novcima nekih americkih darodavalaca, vec sredstvima iz budzeta. Da li ce na Pescaniku neko Aleksandra Vucica porediti sa Hitlerom ili na Pinku od njega praviti sveca, mene to ne zanima, ko ima novaca za trosenje, neka ga trosi kako mu volja, ali kada neko smenjuje urednike javnog servisa, to nije pitanje slobode misljenja i izrazavanja, vec pitanje prava svakog poreskog obveznika da bude obavesten i ukljucen u javni zivot svoje zajednice.
Nešticki
Pitam se, otkud da notorni srbomrsci, Sabahudin Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović uredjuju RT Vojvodina i da protežiraju autonomiju Vojvodine? Zašto ne odoše kod Bakira, pa da tamo unapredjuju njegove televizije? To nikako nije normalno. Hajde, što dobijaju za to pare iz Amerike, ali nije normalno da je njihovo delovanje neko mirno posmatrao. Kakav crni NDNV. Niti su nezavisni, niti dobronamerni. Što dalje od RTV-a.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja