utorak, 13.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 26.05.2016. u 19:07 Veljko Milićević

Stara ljubav

To su bili najsrećniji njegovi časovi kad ga je pozivala da joj rešava zadatke. Vraćao se uvek kući sa jednim slatkim uzbuđenjem koje ga je držalo ceo dan i produžavalo se u njegovim snovima
Породична идила - Јован Зоњић

Časovnik na zidu otkucavaše osam sati izjutra kad Stojan Nikolić, inspektor jednog Ministarstva, zaduvan od sipnje i od penjanja uz stepenice, otvori vrata od svoje kancelarije. On se osmehnu na te poabane zvuke kao na prijateljski pozdrav.

Inače, u drugim kancelarijama vladala je još mrtva tišina. Čuo se hodnikom jedino trom korak poslužitelja koji mu je već nosio kafu sa parčetom šećera i čašom vode.

Tako je on navikao da rano dolazi na dužnost još onih dana kad je bio praktikant, pa dugogodišnji arhivar, sve dok ga jedan stari prijatelj koji je došao na visok položaj, nije slučajno otkrio u prašini arhive, premestio u Beograd i unapredio za inspektora, sa Sv. Savom petog stepena povrh toga. I zar zbog njega – kad bi prenebregavao dužnost i dolazio u deset sati kao što čini mlađi činovnički naraštaj – da se postidi njegov prijatelj? Nikada!

Pa pošto je odahnuo, srknuvši malo kafe, on namesti naočari i izvuče iz džepa brižljivo savijene novine na kojima su se svi rubovi poklapali, i poče da ih najpre lista i pregleda. Zadrža se na nekoliko slika, prelete „političku situaciju” da vidi da li neće biti krize, i zadrža se na rubrici „Lične i porodične vesti”. Ni sam nije znao tačno zašto, ali te veridbe i venčanja nepoznatog sveta – avaj! Toliko mlađeg od njega! – izazivale su mu čudan, i sladak i bolan utisak, i čak ga možda nehotice dražile. On, stari neženja, instinktivno osećaše u tim lakonskim i šablonskim beleškama strujanje jednog novog života i ostvarenje jedne sreće. On je bio nesposoban da pojmi da tu može biti i računa, i podvale, i zabluda, i obostranih tragedija – on je ova tuđa i nepoznata imena posmatrao samo sa sentimentalnog gledišta. Jer njemu nije bilo dano da se njegovo ime ikad ovako pojavi!

I onda, uzdahnuvši, spuštaše oči na niže – na ono što nas sve jednog dana čeka – na „Čitulju”.

Na prvom mestu, ali gotovo na preskok pročita:

„Inžinjer Pera Anđelković sinoć je naprasno preminuo. Pogreb...”

Stojan Nikolić ispusti novine iz ruke, prožet nekim čudnim, do sada neosećenim osećajem. To nije bila ni tuga, ni radost, ni pakost. Nešto neodređeno što je prikrivalo jedan novi osećaj koji je on u sebi gušio. Toliko je bio uzbuđen da poče teško da diše, i nakašlja se. Skide naočari i popi gutljaj vode.

Ona, Zagorka, udovica!

Posle nekih dvadeset i pet godina, da li se ona seća njega?

Dok se on sećao svega, kao da je bilo juče. Pred oči mu izlazi stara velika avlija, sa vrevom dece, sitnim svađama kirajdžika i žagorom vrabaca. Tu je on stanovao kad se upisao na pravni fakultet. U toj avliji stanovala je ona, Zagorka, sa svojim roditeljima. Otac joj je bio monopolski činovnik koji je kadgod volio da popije koju čašu ili čokanj više i da digne graju.

Nije ga više zvala da joj rešava zadatke. Njegovo mesto je zauzeo neki tehničar koji se nedavno bio doselio da tu provede praznike i koga je omrznuo od prvog časa.

Zar bi mogao da se ne seća toga vitkog devojčeta sa garavim neposlušnim viticama i sa đavolastim očima, njene pesme, smeha i peckanja! Njena veselost i nestašluk oživljavao je ovu inače dosadnu i stereotipnu avliju. U veče bi se oko nje okupile drugarice i mlađi svet uz pesmu i šalu. I on bi tada prilazio i, naslonjen uza zid, nije odvajao očiju od njene siluete. Inače, izbegavao je da je ne sretne nasamo, jer bi se uvek nekako čudno zbunio i, kao za pakost, spotakao o kaldrmu.

Jednog dana dok se on bio zadubio u čitanje, neko zakuca na njegov otvoreni prozor. On diže oči, iznenadi se i nije mogao da dođe k sebi.

– Gospodine Stojane – reče ona – došla sam da vas nešto zamolim. Da li biste bili dobri da mi pomognete da rešim jedan zadatak iz matematike. Nikako sama ne umem, pa ne umem.

– Dajte... – reče on.

– Nisam ga ponela. Bolje da dođete k nama. Tamo mi je sve. Ali odmah...

I otrča. Bar da ga je pričekala da pođu zajedno!

Njena mati ga je lepo dočekala, uvela u sobu i uslužila slatkim i kafom. Sve je dobro prošlo: nije ništa preturio. Ali kad je ona sela uz njega i raširila pred njim svoje knjige i zadatak, njemu udari plamen u lice i zaigraše mu brojke pred očima. Kako se ona bila nagnula, nehotice mu dodirnu lice jedan pramen njene kose. To ga zbuni do kraja. Četiri puta – on koji je bio u gimnaziji dobar matematičar – morao se vraćati na početak zadatka, dok ga je shvatio.

Od tog vremena, to su bili najsrećniji njegovi časovi kad ga je pozivala da joj rešava zadatke. Vraćao se uvek kući sa jednim slatkim uzbuđenjem koje ga je držalo ceo dan i produžavalo se u njegovim snovima.

I jedne večeri kad osećaše da ima da iskaže nešto neodoljivo, rodiše se prvi stihovi, prva strofa, druga, treća... Tu je prvi put sam pred sobom priznao da je voli.

Posle izvesnog vremena popusti svojoj tajnoj želji, i sa najvećom strepnjom uputi tri svoje pesme uredništvu Bosanske Vile. Prođe mesec dana nestrpljivog iščekivanja, prođe drugi – ništa, nikakvog odgovora. Bio se pomirio sa svojom sudbinom i rešio da više ne piše stihove. Glavno, da ni ona ni njegovi drugovi ne znaju o tome ništa.

Ali kad jednog dana stiže Bosanska Vila s njegovim stihovima, njegovoj radosti nije bilo kraja. Kad se usudi da ih pokaže Zagorki, ona ih pročita i najpre ga začuđeno pogleda. Pa onda prsnu u smeh.

On pobeže.

Od tog doba, nije ga više zvala da joj rešava zadatke. Njegovo mesto je zauzeo neki tehničar koji se nedavno bio doselio da tu provede praznike i koga je omrznuo od prvog časa.

Jedne večeri, u sumrak, video ih je kako stoje pred kapijom, blizu jedno uz drugo, i nešto ćućore. On se napravi da ih ne vidi.

– Eno prođe vaš trubadur – reče tehničar.

Ona se zasmeja.

Njega zaboli taj smeh do dna srca. Dođe mu da se vrati i da uhvati tehničara za gušu, ali ga bi sramota od nje. Kad uđe u sobu, on se baci na krevet i zari glavu u jastuk.

Kratko vreme posle toga, njen otac je bio premešten negde u unutrašnjost, a on je bio primoran radi nekih materialnih nezgoda u porodici, da prekine studije i da ode za praktikanta u palanku. Nije prošla ni godina dana, čitao je da se verila za inžinjera Peru Anđelkovića.

Razume se da je to bio onaj tehničar!

Od tog vremena bio ju je gotovo sasvim izgubio iz vida.

Da li ga se ona još seća? Bez sumnje, kroz toliko godina i ona se morala izmeniti. Ko zna kakav joj je bio život! Možda nije bila srećna. Ima svirepih ljudi. Možda ju je muž mučio, varao, zlostavljao! Pa muke i brige s decom! Sigurno je njena snaga i lepota klonula i oronula. Morao se ugasiti sjaj njenih očiju. Možda su bore izbrazdale njeno lice. Život ju je verovatno i slomio. Možda je ostala prepuštena samoj sebi, neosigurana, da se lomi i bori sa životom, da se zlopati. Da radi koje kome i da živi od tuđe milosti. Da ne čuje lepe reči ni prijateljske utehe. Da luta, da gladuje...

Stegao je junačko srce. Obukao je žaket, propisno se doterao kod berberina koji je brižljivo prevukao nekoliko njegovih pramenova preko ćele i krenuo do njenog stana s uzbuđenjem jednog gimnaziste

Ne, ne, to ne sme biti, dok je Stojan Nikolić u životu. Ona ne zna da još ima jednog vernog, iskrenog i odanog prijatelja. Ne čini ništa ako se izmenila. Ona je za njega uvek ona ista stara Zaga. Staviće joj sve na raspoloženje. I sebe. On ima dovoljnu platu da mogu pristojno da žive, a ima i priličnu ušteđevinu od koje može da se kupi lepa kućica i osigura udoban život. Rasteraće sve njene brige. Prigrliće svu njenu decu kao svoju. Ljubiće joj boru po boru, razvedriće njeno lice i probudiće u njenim očima odsev starog sjaja. Podmladiće se oboje.

Čekao je da prođe mesec dana. Neka se malo slegne žalost. Nije to ipak lako izgubiti nekoga s kim je čovek proveo gotovo ceo vek. Neka se malo smiri i počne da razmišlja o budućnosti. Neka se pribere.

Mislio je najpre da joj piše, ali je odustao od toga. Najbolje da pođe do nje lično, da se vidi s njom i da se uveri o svemu.

Posle mesec dana sanjarenja, taj sastanak se nije mogao više odlagati. Stegao je junačko srce. Obukao je žaket, propisno se doterao kod berberina koji je brižljivo prevukao nekoliko njegovih pramenova preko ćele i krenuo do njenog stana s uzbuđenjem jednog gimnaziste.

Četvorospratna kuća, prvi sprat. Malo suviše otmeno, ali ko zna dokle? Ipak ga nešto taknu u srce i on poče da gubi hrabrost. Gotovo htede da se vrati. Ali onda pribra snagu i zazvoni.

Sobarica, otvori vrata.

– Gospodin želi...

– Želeo bih da vidim gospođu Anđelković. Ja sam njen stari poznanik.

I pruži svoju posetnicu.

Za jedan časak sobarica se vrati.

–Izvolite!

I povede ga u salon.

On se gotovo uplaši kad mu noge upadoše u persijski ćilim. Pažljivo sede na krajičak fotelje. Nameštaj u stilu, originalne slike, vaze, bibloi, cveće, velika ogledala koja u svojim dubinama još više uveličavaju svu raskoš. Sve je odisalo bogatstvom i blagostanjem. Jedina starudija koja nije ovamo pristajala, bio je on sa svojom ćelom, sedim podkresanim brkom i bakarnim lice. Pokaja se što je došao.

U tom se pojavi na vratima jedna punačka, jedra gospođa, sa brižljivo negovanim tenom, u haljini koja je isticala njene dobro očuvane oblike. Lepša nego što jo ikada bila! U ruci jo držala njegovu posetnicu.

On ustade, zaprepašćen, pozdravi je i, kao da ne veruje, gotovo promuca:

– Gospođa Anđelković?

– Ja , sam, — reče gospođa s osmehom i gledaše ga ispitivački.

– Vi me se sigurno ne sećate, – govorio jo on tražeći c mukom reči. – Setite se onog studenta iz Kosovske ulice... zadataka iz matematike...

– I pesmica u Bosanskoj Vili, – zasmeja se ona. — Bože, što smo bili deca!

On se jedva seti da joj izjavi saučešće. Ona ce malo uozbilji, zahvali mu i ponudi ga da sedne.

– To je tako lepo od vas što ste me se setili. Čovek se raduje da vidi stare prijatelje.

I poče da mu priča o svome mužu, o svojoj deci, da ga ispituje o njegovom životu. On je s mukom odgovarao. Sve se okretalo oko njega. Ogledala su se igrala s podsmehom s njegovom fizionomijom.

On jedva dočeka priliku da ce digne.

– Pa navratite koji put da pričamo, – reče mu ona, praštajući se. – I ako vam štogod ustreba, nemojte se ustezati. Ja imam vrlo jakih veza.

Kad se vrata od stana zatvoriše za njim, on zastade, držeći se za ogradu od basamaka da ne padne. I onda, pridržavajući se, silažaše polako, kao da ce spušta u neki bezdan, u prašna akta, u arhivu, u nepovrat.

 

Politika 4. maj 1929. godine

 

 

 

Komеntari2
8c32a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja