četvrtak, 21.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:49
DIVLjA GRADNjA U SRBIJI

Zašto je svaki treći građevinski objekat nelegalan

Od septembra 2009, kada se naveliko pretilo da će se za zidanje bez papira ići u zatvor, do jula 2013. samo je u Beogradu niklo više od 13.000 objekata bez dozvole. Kako onda očekivati da u unutrašnjosti građevinski inspektori drže stvari pod kontrolom
Autor: Daliborka Mučibabićsubota, 11.06.2016. u 22:00
Фото Д. Јевремовић

Bespravna gradnja urbanistički je unakazila Srbiju. Ali, ako bi neko porušio sve građevine podignute bez dozvole, bio bi to urbanistički masakr.

 

Takvih zdanja je oko 1,5 miliona. Prema procenama, to je trećina svih sagrađenih objekata u Srbiji. Nema vlade koja bi se osmelila da naredi buldožerima da krenu na toliko zgrada koje za ljude predstavljaju dom ili mesto gde zarađuju za život. Trebalo bi da udari ne samo na pojedinačne objekte, nego ponegde i da sravni sa zemljom bezmalo cela naselja, poput beogradske Kaluđerice, najvećeg divljeg naselja na Balkanu. Političare, koji bi se usudili da ih pošalju, bageri bi koštali vlasti i brže nego onaj petooktobarski Slobodana Miloševića. Jer, u nelegalnim objektima živi ili radi možda i polovina biračkog tela Srbije.

Kao što je imao razumevanja za „kraduckanje”, morao je Velimir Ilić imati saosećanja i za „graduckanje” protiv zakona. I on i svi ostali koji su se zatekli na mestu ministra građevinarstva našli su se na zadatku da reše taj problem, ali nisu dobili političku podršku da zastraše masovnim rušenjima. Bez štapa, ispostavilo se da nemaju ni šargarepu. Koliko god jeftinu legalizaciju da su nudili, nije bilo dovoljno. Malo ko je hteo da plati i minimalne naknade za ozakonjenje kad je znao da ne mora iz džepa da istrese ni dinar, pošto svejedno neće ostati bez kuće. Zbog toga je učinak prethodnih pet zakona o legalizaciji bio mršav. Naknadnu građevinsku dozvolu dobilo je svega desetak procenata od 1,5 miliona divljih objekata.

Ljudi i da su hteli da grade po propisima, često nisu mogli, jer većina naselja u Srbiji nema planske dokumente. Problem je ranije bio i to što su procedure za dobijanje dozvola bile toliko komplikovane da je malo ko umeo u njima da se snađe

 

Problema ne bi bilo, makar ne u ovim zastrašujućim razmerama, da devedesetih godina država nije odlučila da kupuje socijalni mir. Gledala je kroz prste građanima koji su želeli da se skuće a, osiromašeni ratovima i sankcijama, nisu imali novca za građevinsku dozvolu ili su ga čuvali za još crnje dane.

– Država ne želi da iritira građane jer neki izbori uvek dolaze. Reč je o svojevrsnoj korupciji, potkupljivanju naroda, ne u materijalnom smislu, nego je to poruka „neću da vas rušim glasajte za nas”. Sećam se da je trasa puta u Borči pomerena kako bi se izbeglo rušenje nelegalnih objekata. Dok sam bio gradski arhitekta Beograda, priznajem, malo se rušilo. Opštine su tvrdile da nemaju novca, vlasnici su odbijali sami to da čine. Tako smo došli u stanje iz kojeg niko nije znao kako da se izvuče niti je to hteo da uradi – kaže Đorđe Bobić, koji je bio gradski arhitekta dok je Nenad Bogdanović vodio prestonicu.

 

Nije to jedini greh države. Ona je kriva i za to što nije donela urbanističke planove koji propisuju šta i gde sme da se zida. Na osnovu tih parametara dobija se dozvola za gradnju. Ljudi i da su hteli da grade po propisima, često nisu mogli, jer većina naselja u Srbiji nema planske dokumente. Problem je ranije bio i to što su procedure za dobijanje dozvola bile toliko komplikovane da je malo ko umeo u njima da se snađe. I skup i složen birokratski postupak – to je mnoge odbilo od gradnje po zakonu. Uz pasivnost građevinskih inspektora i pravosuđa, sve to pokazuje samo da država od opštine do republike ne funkcioniše, što se niko od zvaničnika ne usuđuje da prizna javno, mada nezvanično ne spore da je u tome suština svih nevolja s divljom gradnjom.

Ozbiljna borba protiv nje počela je 2003. godine, pod mandatom ministra Dragoslava Šumarca. Od bespravnih graditelja traženo je da naknadno ispune sve što im je zakon nalagao: reše imovinske odnose, prikupe obimnu tehničku dokumentaciju i plate naknadu za uređenje zemljišta. To je bilo pravedno jer ih je stavilo u isti položaj kao one koji su se mučili zidajući u skladu s propisima. Na to je pristalo svega tri odsto bespravnih graditelja.

Shvativši da je pred izborom da ruši ili ponudi olakšice, država se odlučila za ovo drugo.

I sama ministarka Zorana Mihajlović podnela je zahtev za legalizaciju svog stana na Dedinju, i to u zoni kulturnog dobra od izuzetnog značaja, a predsednik Tomislav Nikolić je potpisao zakon o ozakonjenju objekata strepeći za sudbinu nelegalnih vikendica svojih sinova u zaštićenom području obale Save na Novom Beogradu 

U vreme ministrovanja Olivera Dulića, drastično je srezan broj dokumenata potrebnih za legalizaciju i omogućeni su popusti od čak 99 odsto za četvoročlana domaćinstva koja žive u maksimalno 100 kvadrata. Ceh se mogao izmiriti na rate na dvadeset godina. Kako bi pokazali odlučnost u Beogradu su nakon usvajanja takvog zakona o legalizaciji 2009. građevinski inspektori za mesec i po dana zapečatili oko 250 gradilišta, pre svega onih u centralnim gradskim opštinama kao što su Vračar i Zvezdara, da svi vide kako će proći ako se ne budu povinovali. Ali, njihova rešenost nije išla toliko daleko da bi smeli da ruše.

Ustavni sud se nije ustezao – srušio je Dulićev zakon jer je ocenio da je taj akt bespravnim graditeljima dao položaj povlašćeniji nego onima koji su zidali po zakonu. Pre nego što je oboren, po tom zakonu je ipak podneto oko 700.000 zahteva za legalizaciju.

Ali, nakon odluke Ustavnog suda, Dulićevom nasledniku Velimiru Iliću preostalo je samo da odustane od svih olakšica. Zakonom iz 2013. godine za legalizaciju je naložio manje-više svu tehničku dokumentaciju koja se zahtevala u vreme Šumarca. Ilić je opštinama ostavio da same određuju popuste za zemljište, bar dok neko ne zatraži ocenu ustavnosti i lokalnih odluka. Očigledno svestan da to neće dovesti do rezultata, Ilić je bespravnim graditeljima sugerisao da preskoče legalizaciju, koja podrazumeva i to da se proveri da li je objekat bezbedan po stanare i ugrožava li bezbednost i prava suseda. Umesto toga, prema Ilićevoj ideji, bilo je dovoljno samo da odmah – što inače dolazi na kraju procedure legalizacije, kada se ispune svi uslovi – upišu građevinu u katastar nepokretnosti (vlasničke knjige). Ali tu šansu Ilić je dao samo vlasnicima porodičnih kuća do 300 kvadrata, stanova i vikendica do 200, poslovnog prostora do 100 i garaža do 30 kvadrata.

Zorana Mihajlović, aktuelna ministarka građevinarstva, odlučila je da se obračuna sa divljom gradnjom tako što je smislila da inspektori popišu sve nelegalne objekte i izdaju rešenja za rušenje. Ko u predviđenom roku ne plati takse, koje su ovog puta minimalne i ne dostavi nekoliko osnovnih dokumenta, sledi mu rušenje. O njegovom trošku, a ako neće da plati opština će to uraditi umesto njega ali će mu ispostaviti račun. Za buduće bespravne graditelje postavila je zamku u vidu satelitskog snimka Srbije, na kome bi trebalo da se vidi gde je i šta sagrađeno do stupanja na snagu njenog zakona iz novembra 2015. S tim što taj snimak još nije dostupan na sajtu Ministarstva.

I sama ministarka Zorana Mihajlović podnela je zahtev za legalizaciju svog stana na Dedinju, i to u zoni kulturnog dobra od izuzetnog značaja. A predsednik Tomislav Nikolić koji je potpisao zakon o ozakonjenju objekata i sam strepi za sudbinu nelegalnih vikendica svojih sinova u zaštićenom području obale Save na Novom Beogradu.

I sadašnja ministarka i gotovo svi njeni prethodnici smišljali su nove olakšice za bespravne graditelje ali su malo šta postigli. Divlja gradnja je nastavila da se širi i nakon što je proglašena krivičnim delom. Samo u Beogradu od septembra 2009, kada se naveliko pretilo da će se za zidanje bez papira ići u zatvor, do jula 2013. niklo je više od 13.500 objekata bez dozvole.

– Ako država želi da masovno ruši divlje objekte, koji se na sve strane podižu, mora da obezbedi novac za njihovo uklanjanje, a ona to ne radi.  Savski venac je za ovu godinu od grada dobio milion dinara za rušenje, a treba nam 23 miliona da bismo uklonili građevine za koje postoje pravosnažna rešenja – kaže Jovan Grbovac, načelnik Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja te beogradske opštine.

On smatra da se teret odgovornosti, za to što se ne ruši i istovremeno ne prestaje da se gradi na divlje – ne može sručiti na leđa građevinskih inspektora koji, tvrdi, „savesno obavljaju posao”.

– Sve zakonske obaveze inspektor je iscrpio zatvaranjem gradilišta, podnošenjem krivične prijave protiv investitora i prijave protiv izvođača radova. U svim ti postupcima izostaju reakcije tužilaštva. Ono bi moralo da pritvori neimare koji nastavi zidanje čak i kada inspektor zapečati gradilište – ističe Grbovac.

Podneseno je hiljade krivičnih prijava, kako je svojevremeno izjavio Velimir Ilić, ali ih je pravosuđe ignorisalo jer „svako nekog štiti”. Nemoguće je ne pretpostaviti da su tako amnestirani i oni koji bespravno nisu gradili da bi se skućili nego su pravili stambeno-poslovne objekte za tržište i na njima se bogatili.

– Mogu da razumem ljude koji sada zidaju na obodima Beograda jer nisu pokriveni planskim dokumentima ali ne i one koji u elitnom Dedinju, tamo gde je dozvoljeno podići prizemlje sprat i potkrovlje, zidaju soliter. Inspekcija dođe, zatvori gradilište, investitor nastavi i nikom ništa. Divlja gradnja je i posledica sprege vlasti i investitora. Umesto da je u temeljima saseku opštine dozvoljavaju da buja. Kada sazidate kuću i ljudi se usele u nju, rušenje znači izbacivanje porodice na ulicu i produbljivanje socijalnih problema – ističe Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije.

On smatra da složena i skupa procedura – jer, rušenje nije jeftino – ne sme biti izgovor da se bespravna zdanja ne uklanjaju. Ali vlasti se pozivaju upravo na to, kao i na nedostatak građevinskih inspektora.

 Gradski urbanista Beograda Milutin Folić najavljuje za „Politiku” da će prestonica tražiti dozvolu da angažuje još građevinskih inspektora. To neće ići lako jer republički propisi ograničavaju zapošljavanje u javnom sektoru zbog potrebe da država štedi.

Divlja gradnja se razmahala dobrim delom zato što su ljudi bili previše siromašni da bi zidali po propisima. Ispada da je i država siromašna i nemoćna da bi se s tim problemom konačno izborila.


Komentari53
0e42a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mirković Uroš
Svako ko ne zna ili ne želi da primenjuje važeće zakone ove države ne može da bude na vlasti i da vrši vlast. Divlja gradnja(bespravna) je protivzakonita i predstavlja krivično delo, to je uzurpacija državnog zemljišta. Svako krivično delo se kažnjava po zakonu. ( Novčano, zatvorom ili dovođenjem zemljišta svojoj prvobitnoj nameni tj. rušenjem).Postoje uslovi koji se moraju ispuniti da bi bespravan objekat bio legalizovan. Svi smo pred zakonom jednaki.Ne može se tolerisasti jer nije moralno nije ljudski niti civilizacijski, niti gde postoji u svetu da divlji graditelji imaju nekakve privilegije i popuste u odnosu na legalne-poštene graditelje. Tu je ustavni sud jasno prosudio.Od završetka drugog svetskog rata mi nemamo građevinsku vlast, mi je tek sada ustrojavamo. Jer kucamo na vrata EU, a tamo nema divlje gradnje, pošto moramo da uskladimo zakone sa zakonima EU onda je jasno šta treba da radimo . Gde god se može divlja gradnja uklopiti u DUP da se legalizuje, a gde ne da se poruši.
acat
U Srbiji je oduvek bilo pljacke. Samo su se dinastije i vlastodrsci od Nemanjca do danasnjih dana smenjivali i uvek mutili vodu i istu navodili na svoju vodenicu. Doduse, neki su to cinili i otvorenom otimacinom ali krajnji rezultat je uvek bio isti: otimaj sto vise mozes jer ce od otetog nesto svakako ostati ako bude ikakvih sancija. Zato je i sadasnje stanje gotovo nepopravljivo i neshvatljivo postenim ljudima. Ako trecina stanovnika krsi zakone bez sankcija onda nema pravne drzave ili ti postoji korumpirana, mafijaska banana drzava u kojoj bahati beskrupulozno otimaju od postenih. Na ovim prostorima nema postenja a bez toga ni nade za odrzivi razvoj. Dno je jako duboko a jama u koju upadamo mracna i bezizlazna.
Bajka
Ima jedna ulica u Beogradu, nekada se zvala Bulevar Oktobarske Revolucije, bajka se odnosi na deo od Zeleznicke bolnice pa do, nekada Marsalata, a sada USA teritorije, tu su bile predivne kuce u zelenilu gde su stanovala vojna lica bivse SFRJ. Otprilike 4 stana po objektu. I onda, dodje do promene Beogradske vlasti, pojavi se gospodin koji skinu zvezde sa Starog dvora, pojavi se cuveni knjizevnik sa suprugom i njenom bratijom...... I krenu investitori, nude naslednicima tih stanova jos jedan stan, vreme cuda, ljudi potpisuju, cekaju jos jedan stan, arhitekte sa uzivanjem uzimaju pare, nigde urbanizma, nigde dozvola, teraj, gradi...I tako,znam, neki stan kupio i sadasnji vlasnik jedne od vodecih stranaka, ali kupio on i veliku terasu ispred stana, i naravno, posle renoviranja stana nigde terase. Ali nije u tome problem, ima srecnih porodica, dali potpis, dobili stan,pare... problem je dali ce Srbija ikada imati drzavu ozbiljnog naroda ili Finci treba da nas uce sta treba da uradimo?
Доктор са Чубуре
Нелегална градња је само један део деценијског стварања једног тихог робовласничког система. Народ је са својих имања где је био прилично независтан, довлачен у градове како би ту независност изгубио. За ту прву генерацију су обезбеђени станови, а њиховој деци, ако их је више, намерно је дозвољавана дивља градња, само да остану у тим истим градовима и случајно да се не врате на своја имања у независност од система. Да би се на крају, ставила тачка на сваку будућу помисао о слободи, кренула је легализација, како би се хипотекарно задуживање ставило у функцију и тако за неколико следећих деценија обезбедила тишина и подаништво. Из истих разлога се не решавају ни кредити у "швајцарцима", како би већина задужених у еврима стекла утисак да је урадила паметан посао.
Radoslav
Doktor sa Čubure- U svim uređenim zemljama sveta, pa čak i u SAD, radi se legalno. Samo SAD i Britanija rade nelegalne poslove ali u drugim zemljama (bombardovanje, okupacije, ubistva, svrgavanje legalnih vlasti). Normalno je da se legalizovana nepokretnost može naslediti, prodati, razmeniti i uknjižiti u javne knjige svaka promena svojine, dok to po svim pravilima ne mogu. Veliku grešku prave kreatori Zakona o legalizaciji ili sada o ozakonjenju, što se ograničava rok plaćanja komunalnog opremanja, kada se daje mogućnost plaćanja na rate, ali u realnim mesečnim iznosima (jer se lakše podnose) i na 30-40-50 godina, po izboru investitora. To da bude hipotekarno zaduženje. Ko ne plaća 1-2-3 godine, ono što je otplatio je njegovo, ono što nije, postaje državno (ima mnogo socijalnih slučajeva, kojim,a bi se moglo uz razmenu stanova obezbediti krov nad glavom). Bilo bi i po Ustavu. Obaveznik plćanja postaju naslednici, ako ih ima, a šta će oni uraditi sa kućom, stanom nek odluče sami.
Preporučujem 0
Ivica
Ajde samo neko da mi objasni razlog legalizacije, da li neko od vas koji ste legaliozvali objekte ima neko vece pravo?Osim sto lakse mogu da vas zaduze...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja